Rat u Ukrajini
Ko su ruske “crvene beretke”
Ruska organizacija “Vagner” nije privatna firma – nigde nema pravnih tragova njenog postojanja i podataka o njenim radnicima jer je, po svemu sudeći, reč o snagama koje rade za račun obaveštajne službe. Inače, njihov šef Jevgenij Prigožin upravo je zaradio Orden heroja Ruske Federacije za ratne zasluge. On je pre tridesetak godina prodavao hot-dogove, a sada je vlasnik lanaca restorana, a kao građevinski preduzimač zaradio je velike pare u radovima na vojnoj infrastrukturi
Jedan kotao u Donbasu ruska vojska je očistila. Višenedeljne borbe su završene rezultatom koji je bio potpuno očekivan i od 24. juna više ne postoji ukrajinska vojska u području mesta Zolotoe. Tamo su sagorela četiri ukrajinska bataljona i nešto artiljerije. Dejstva se nastavljaju i sada ruska vojska ima otvoren prilaz Lisičansku sa juga.
U međuvremenu, ostaci ukrajinske vojske povukli su se sa leve obale Severskog Donjecka. Forsiranje te reke ruska vojska sada može da izbegne prilaženjem Lisičansku sa strane na kojoj nema vodene prepreke i za tenkove prohodnim terenom. Put P66 iz zone koju su zauzeli ruski vojnici ide ravno od juga ka severu i prirodna je osovina za nastavak prodora. Ako se u širem rejonu Soledara borbe završe povoljno po Ruse, prekinuće se definitivno i put T1302, a ukrajinsko prisustvo u Lisičansku biće besmisleno u vojnom smislu. Sada je samo pitanje koliko će vremena biti potrebno da bezizlazna situacija dovede do povlačenja ukrajinske vojske pre zatvaranja obruča. Ruska grupacija sa severa nastavlja sa pritiskom na Slavjansk-Kramatorsk, ali tamo već par nedelja nije bilo dramatičnih promena situacije.
MOBILIZACIJA I ALAN FORD
Borbe za kotlove neće doneti dramatične promene, ali potopile su ukrajinskoj vojsci nade da u junu i julu sledi obrt. Plima naoružanja iz NATO-a, preoružane i novomobilisane jedinice, obećanja da će stići dalekometna artiljerija podstakli su snove o dramskom obrtu na frontu. Nema ništa od toga jer ruska vojska polako, ali bez premišljanja gura ukrajinsku odbranu iz Donbasa. Ima indicija da će ukrajinska vojska preduzeti barem ojačanje odbrane i uočene su neke nove mobilisane jedinice – mehanizovana brigada iz rezerve koja se priprema za put u Donbas, zatim 44. artiljerijska brigada naoružana haubicama kalibra 155 mm M777 i FH70 iz NATO donacija. Ukrajinci pokazuju veliki interes za situaciju u Hersonskoj oblasti, odnosno prostoru od Nikolajeva do Krivog roga, gde se nadaju da će imati šanse i snage da udare i potisnu Ruse. Do sada su već pokušavali, ali ruska artiljerija pokazala se nadmoćnom.
Ukrajincima je mobilizacija jedna od glavnih tema jer ima mnogo rezervista koji su se pritajili i izbegavaju da se odazovu na poziv. Na ukrajinskim društvenim mrežama ima snimaka rezervista sa pogledom na svet iz “Alana Forda” koji cene da je bolje sunčati se na plaži i piti hladno pivo nego kriti se prestravljen u rovu od raketa koje pljušte okolo.
Mobilizacija je mnogo više rezultata dala na ruskoj strani, ali samo u Donbasu gde je prikupljeno i staro i mlado i obučeno u uniformu. Starosna granica prvo je bila 55 godina, a navodno je podignuta na 65 godina. Za razliku od ruske vojske koja nema želju i nameru da prima strane državljane, u DNR i LNR omogućeno je da se posluži njima.
SVI PREDSEDNIKOVI PRIJATELJI
Posebna tema je organizacija “Vagner”. Njen zadatak je sada presecanje putne komunikacije T1302. Ruske društvene mreže pominju vagnerovce ili muzikante u borbama, a saznalo se da je šef te grupe Jevgenij Prigožin zaradio Orden heroja Ruske Federacije za ratne zasluge. Vest o tome je čvrsta potvrda da su plaćenici važan oslonac u ratu u Ukrajini, naravno uslovno jer to nije privatna firma kako se stvara utisak insistiranjem na skraćenici ČVK – privatna vojna kompanija (Частная военная компания). U ruskim zvaničnim registrima firmi nema neke ČVK Vagner, nema nigde pravnih tragova njenog postojanja i podataka o radnicima jer po svemu sudeći reč je o snagama koje rade za račun obaveštajne službe. Rusima se očito svideo američki pristup sa angažovanjem privatnih vojski, ali oni su to izveli na svoj način i formirali jedinice koje za medije treba da glume da su ono što nisu, a u stvari su vrbovane da rade za državu za neki primeren honorar. Zato su muzikanti oslonac ruskog uticaja u Siriji, Libiji, Centralnoafričkoj Republici, Maliju, Mozambiku i ostalim mestima gde je od koristi za Kremlj da se pojave ljudi sa ruskom puškom o ruskom ramenu, ali bez ruskih zvaničnih oznaka.
Prvi rat vagnerovaca bio je rešavanje situacije na Krimu i zatim Donbasu 2014, i ove godine vratili su se na svoj teren. Političke veze vagnerovaca navodno vode do državnog vrha i kao neke ličnosti od formata u preduzeću pojavljuju se ljudi koji nisu povezani sa vojnom karijerom, ali bliski su na primer Vladimiru Putinu. Primer je sveže odlikovani Prigožin, koji je pre tridesetak godina prodavao hot-dogove, a sada je poznati vlasnik lanaca restorana. U ulozi građevinskog preduzimača zaradio je velike pare u radovima na vojnoj infrastrukturi. Patriotizam pokazuje kroz delovanje medijskog holdinga iz čijeg imena je jasno kako vidi sebe – Patriot. Teško je poverovati u slučajnu vezu između širenja aktivnosti vagnerovaca u Africi i ulaska Prigožina u poslove sa afričkim vladarima.
Prošle godine prikazan je ruski film Turista u kojem se ruski vojni instruktori u CAR bore protiv lokalnih pobunjenika. Navodno, trošak produkcije platio je Prigožin sa brojnim detaljima kao što su sredstva naoružanja kakva koriste samo vagnerovci, pa je jasno je da je cilj filma afirmativno prikazati rad firme. Još jedan dokaz o državnoj pozadini vagnerovaca je izuzeće od zakona koji bi stranim borcima doneo sedam godina teške robije, a onima koji su uhvaćeni u vrbovanju, obuci i finansiranju i do 15 godina. Naravno, ako radite za svoju državu, niste najamnik i nema sumnje da je “Vagner” samo jedna forma ruske oružane sile.
U ratu u Ukrajini vagnerovci imaju svoju zonu odgovornosti i organizovani su kao samodovoljan sastav koji se oslanja na svoju artiljeriju, avijaciju i naravno logistiku. Saznalo se da su vagnerovci i jedan pilot jurišnika Su-25 koji je stradao na borbenom letu i jedan koji je iskočio iz svog aviona, ali je na zemlji pao u ruke Ukrajinaca. Nama koji se sećamo devedesetih, uloga i rad vagnerovaca neodoljivo su prepoznatljivi po sličnosti sa “crvenim beretkama”, jedinicom stvorenom pod okriljem Resora državne bezbednosti koja je takođe imala sve rodove i službe u jednoj taktičkoj jedinici i poseban tajnovit imidž. Ako iskoristimo to poređenje, razumljivo je šta i kako ruski muzikanti rade na terenu.
MINISTRI I KOMANDANTI
Sasvim sigurno sadejstvo je u taktičkim grupama “Vagnera” pod jednom komandom u odnosu na regularne snage koje su pod pritiskom visoke politike i rukovođenja preko telefona. Moskovska vrhuška nešto smisli, pa pozove i naredi, ali izdaleka. Konačno, nakon četiri meseca rata ministar odbrane Sergej Šojgu pojavio se na terenu – doduše, prema zvaničnoj objavi od 26. juna, to je bio obilazak pozadine. Ministar se interesovao kako živi vojska na terenu. Njega to zanima jer sam nije služio vojni rok.
Početkom juna Ukrajinci su objavili snimak telefonskog razgovora dva ruska pukovnika koja su bila ogorčena na to što rat vodi čovek bez vojnog iskustva. Problem rukovođenja i komandovanja na strategijskom nivou prati rusku vojsku od prvog dana rata. Političari su poveli invaziju, a ne vojnici. Njima je rečeno da postignu radikalan cilj – zauzmu Kijev, reše ukrajinski problem i ko zna šta još, ali komanda koja će sve to voditi nije formirana. Tek nekih mesec i po i duže od početka rata čulo se da je konačno nešto urađeno po tom pitanju i da postoji združena komandna pod vodstvom generala Aleksandra Dvornikova. Ona dva pukovnika koja su bila predmet ukrajinske obaveštajne i kasnije medijske obrade zbog lakomislene otvorene ćakule preko telefona složila su se oko toga da je Dvornikov bezglavi idiot, i to nije bila najteža fraza koju su koristili u analizi tog generala.
Nedostatak bezbednosne kulture pukovnike je verovatno koštao barem višečasovnog preispitivanja svake reči i misli u prisustvu organa bezbednosti, ali vreme pokazuje da možda njihove stroge ocene nisu nerealne. Navodno, Dvornikov više nije glavni. Šire se glasine da sada komanduje možda glavni politički oficir general Genadij Židko. Ruski neformalni izvori tvrde da je novi komandant Južne vojne oblasti, koja pokriva dobar deo ukrajinskog ratišta, general Sergej Surovikin, kontroverzna ličnost u milosti Kremlja. On je bio mladi komandant mehanizovanog bataljona avgusta 1991, u vreme kada su sovjetski generali pokušali da promene tok istorije i preuzmu vlast u Moskvi. U konfuznim događajima na moskovskim ulicama stradala su tri mladića i Surovikin je povezan sa surovim postupanjem. Zbog viših interesa nije zaglavio u zatvoru, ali proteran je iz Moske u Tadžikistan u 201. diviziju (sada 201. baza), jedinicu zaduženu za zaštitu siromašne države izložene prodorima iz Avganistana. Surovikin je kasnije rehabilitovan i postao je politički podoban general. Zato je dobio i izvršio jedan poseban zadatak – formirao je 2011. godine rusku vojnu policiju. Kao većina vodećih generala imao je svoj mandat komandanta snaga u Siriji i zatim 2017. godine postavljen je za komandanta vazdušno-kosmičkih snaga, iako je po VES-u tenkista. Čini se da je to bila poruka Kremlja o tome da nema previše poverenja u avijaciju i da zato žele da je drže pod čvrstom kontrolom.
U ratu su avijacijske jedinice potpuno podređene potrebama armija i rade uglavnom zadatke vatrene podrške u zahvatu fronta. Izuzetak je bombarderska avijacija kojoj su povereni zadaci uništavanja objekata u dubini. U recentnoj seriji dejstava 25. i 26. juna bombarderi Tu-22M3 tukli su po objektima za koje se u ruskoj obaveštajnoj službi ceni da su tamo negde smeštena sredstva ratne tehnike primljena iz NATO-a i pogoni za izradu artiljerijskih raketa. Prema podacima koje su prikupili u ukrajinskom PVO-u, 25. juna u ranim jutarnjim časovima odeljenje od šest Tu-22M3 pojavilo se na radarskim ekranima i iz vazdušnog prostora Belorusije lansiralo iz svakog aviona po dve krstareće rakete H-22 sa jednotonskom bojevom glavom. Iz ruskog vazdušnog prostora dejstvovala je druga grupa bombardera. U sasređenoj akciji rakete Iskander lansirane su sa mobilnih borbenih mašina koje se nalaze negde u Ukrajini. Ruske rakete su pogodile neke ciljeve u Žitomiru, Javorovu, Hmeljnickom. Tačni rezultati dejstava naravno nisu predmet izveštaja za javnost ukrajinskog ministarstva odbrane. Rusko ministarstvo rutinski objavljuje statistiku po kojoj su efekti udara brutalno razarajući, ali u ratu treba imati veliku rezervu prema odnosu ne samo propagande prema stvarnim rezultatima nego i prema procenama strane koja dejstvuje, jer nije lako doći do kvalitetne obaveštajne procene.
Mere i protivmere
Ruski odgovor na jačanje istočnog krila NATO-a je sasvim očekivano vojne prirode. Prvi za koji se saznalo je premeštaj diviziona raketa zemlja-zemlja Iskander-M u Belorusiju, bliže očekivanim objektima dejstva. Ranije, u maju, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko obelodanio je da će i beloruska vojska dobiti svoje Iskandere-M iduće godine. On želi da osim ruskih jedinica ima i svoj raketni sistem za odvraćanje, i zato će uzeti rakete koje se lansiraju sa vozila beloruske proizvodnje MZKT-79306 koja se proizvode u Minsku. Raketaši će Iskanderima pomeriti maksimalnu daljinu gađanja dublje u prostor zemalja NATO-a. Ruski zvanični podaci kažu da je domet rakete 415 km, a priča se da je do 500 km jer je prethodna cifra bila limit dogovoren između Vašingtona i Moskve za redukciju raketa srednjeg dometa. U aktuelnim okolnostima, kada se otvoreno preti primenom nuklearnog oružja, treba imati u vidu da raketa 9M723 za sistem Iskander-M može umesto konvencionalne ubojne glave da ponese nuklearnu snage navodno do 50 kilotona.
Izbor sredstva za ojačanje prisustva ruske vojske prema NATO-u je važno jer se odavno saveznici pribojavaju da Iskander može da stvori ozbiljne probleme. Ceni se da protivraketna odbrana ne može da uništi te rakete koje u završnom delu putanje dolaze do cilja brzinom od 2100–2600 metara u sekundi. Stav analitičara NATO-a je da lansirna oruđa treba uništiti udarima avijacije pre nego što rakete polete jer tada je prekasno. Od sredine prošle decenije u NATO-u se ceni da je Iskander ključno sredstvo u doktrini eskalacije-deeskalacije. Obrazloženje: eskalacija je zamišljeni prodor NATO-a na koji ruska vojska odgovara protivudarom Iskanderima sa konvencionalnim i taktičkim nuklearnim bojevim glavama, i to bi prouzrokovalo visoke gubitke. Zatim, NATO bi bio primoran na deeskalaciju, prekid ofanzivnih dejstava.
Ranije, raketni sistem Iskander već je bio sredstvo za odgovor na pretnju. Rusi su kao protivmeru za razvoj Američkog sistema protivraketne odbrane i razmeštaj lansera u Poljskoj premestili svoje Iskandere u Kalinjingradsku oblast, prostor uglavljen između Poljske i Litvanije, dve tvrdokorne članice NATO-a. Navodno su lansirna oruđa poslata na jednu vežbu 2015. i ostala su tamo, a sada su u borbenom dežurstvu. To je ruska praksa, da se pod maskom redovnih vežbi preraspoređuje naoružanje i na taj način dovedene su u Belorusiju jedinice koje su 24. februara krenule na Kijev.
Iskanderi nisu bili dovoljno jako sredstvo za odvraćanje jer nisu obeshrabrili Litvaniju u nameri da blokira železnički prevoz od Rusije preko svoje teritorije do izolovane oblasti velike približno kao Crna Gora. Zvanično je zabranjen tranzit robe koja je na listi sankcija EU i putnički vozovi mogu da idu preko litvanskih pruga. U EU su zauzeli stav da se ruski vozovi blokiraju jer je to potrebno da bi sankcije dale rezultate.
Litvanija je uradila svoj deo posla i sada se čeka šta će Kremlj sve da učini nakon talasa verbalnih kritika i zahteva da se obezbedi nesmetan tranzit svih roba. Veza sa ruskom maticom može da se održava pomorskim putem kada se radi o prevozu krupne robe. Naravno, vazdušni koridori nisu blokirani, ali ruska avijacija sada neretko šalje lovce kao pratnju nekih letova, na primer aviona za elektronsko izviđanje čije se maršrute prepliću sa letovima NATO platformi iste namene. Katastrofičarska struja analitičara iz NATO zemalja vidi Kalinjingradsku oblast kao potencijalni casus beli. Rusija ne može da toleriše blokadu, i to će možda da podstakne želju da se stavi pod kontrolu Suvalski koridor, pojas poljske zemlje koji je smešten između enklave i Belorusije. Za sada je Rusiji u interesu da se kao balans za pritisak na enklavu podigne tenzija duž granice sa tri pribaltičke države.