Rumunija je jedini sused sa kojim Srbija kroz istoriju nije imala nikakvih sporova, u Rumuniji živi nemali broj Srba, pa opet, čini se da je znanje o ovoj zemlji i interesovanje za nju u Srbiji veoma malo. Oni stariji pamte zamrznuta vremena kada su Jugosloveni Čaušeskuovu Rumuniju mahom gledali sa potcenjivanjem, kao siromašnu zemlju u koju se ide jedino da se za bagatelu nešto kupi. Nije drugačije bilo ni devedesetih, uz more neukusnih viceva o Rumunima koji dolaze da svoju robu prodaju na srpskim buvljacima ili da za male pare rade fizičke poslove koje domaći neće.

Nije interesovanje za ovu zemlju baš mnogo poraslo ni posle devedesetih, valjda zato što se ovde većina ljudi, tokom i posle ovdašnjih katastrofa, uglavnom bavi samo sobom. Jedino se već decenijama mogu čuti žalopojke kako je Evropska unija nepravedna jer je, samo iz političkih razloga, u zajednicu primila Rumuniju i Bugarsku, “a gde smo mi bili i gde smo i danas u odnosu na njih”.

A šteta je što znanja i interesovanja za suseda nema, ne samo zato što je to prelepa zemlja, nego i zato što bi moglo zaista da se vidi dokle je, od olovnih osamdesetih i sivih devedesetih, stigla Rumunija danas, i što bi od današnje Rumunije Srbija mogla da nauči mnogo toga. Na primer, kako se mukotrpno i polako, ali ipak uspešno, bori protiv problema koji na prostoru Balkana deluju nerešivo, poput korupcije.

Doduše, kada su Rumuni 2018. godine izašli masovno na ulice da podrže Direkciju za borbu protiv korupcije (DNA) i njenu šeficu, tužiteljku Lauru Koveši, i protestuju protiv najave donošenja amnestije za sve one koji su procesuirani zbog korupcije, bilo je mnogo onih u Srbiji koji su, slušajući šta je DNA uradila u prethodnim godinama, sa poštovanjem (i zavišću) pomislili: “Ipak je moguće.”

POVERENJE I PODRŠKA EU I NARODA

A o tome šta je sve DNA u borbi protiv korupcije učinila, novinarima iz Srbije koji su povodom obeležavanja 15 godina od pristupanja Rumunije Evropskoj uniji boravili u ovoj zemlji u okviru projekta “Puls Evrope”, pod pokroviteljstvom Evropske unije, govorila je Anka Žurma, tužiteljka i savetnica sadašnjeg glavnog tužioca u DNA.

Od mnogih zadataka koje je EU postavila pred Rumuniju da bi postala njen član, jedan od prvih ali možda i najteži bio je borba protiv korupcije. Tu naizgled nemoguću misiju Rumunija je počela da ostvaruje još 2002. godine, kada je DNA osnovana. Direkcija se, inače, bavi borbom protiv krivičnih dela visoke i srednje korupcije, kojima je pričinjena šteta veća od 200.000 evra, ili ako je predmet krivičnog dela imovina ili novčani iznos preko 10.000 evra.

“Stanje je 2000. bilo jako loše, korupcija je bila visoka, a suzbijanje je bilo dug proces. Prvi period bio je bez velikih rezultata, bez podrške, a prvi slučaj poslanika je bio kritičan momenat. Onda su ljudi razumeli da se nešto dešava”, priča Anka Žurma. “Obični ljudi u početku nisu verovali da je tako nešto moguće, ali kada su videli da jeste, javna podrška DNA je počela da raste. Sve ovo je dovelo i do lagane promene mentaliteta u našoj zemlji kada je reč o korupciji, ljudi su shvatili da niko nije iznad zakona i nedodirljiv, videli su DNA kao nadu.”

Ona kaže da su za 20 godina uspeli da korupciju smanje za 50 odsto, za dve decenije rada DNA je pred sud poslala više od 15.000 osoba. Među njima je bilo 60 visokih zvaničnika – dva premijera, ministri (jedan je iz ministarske fotelje direktno sproveden u istražni zatvor), državni sekretari. Procesuirano je zbog mita i korupcije 400 gradonačelnika i 100 članova parlamenta, 800 direktora javnih ustanova, više od 1000 policajaca, na stotine bivših sudija i tužilaca… Šteta naneta javnom budžetu u slučajevima koji su procesuirani veća je od 5,4 milijarde evra.

Da bi ovako nešto bilo moguće, naglašava Žurma, ključna je podrška vlasti, a u borbi protiv korupcije ključni su nezavisni tužioci, beskompromisni u svojim istragama. Posle 2007. godine, nezavisnost tužilaca u Rumuniji je zakonom garantovana. Ova agencija trenutno istražuje slučajeve koji uključuju potencijalnu štetu po državu veću od četiri milijarde evra. Tužiteljka je naglasila i da je EU uticaj bio i jeste izuzetno važan u podršci borbi protiv korupcije, povećanju kapaciteta Agencije, kao i da je Agencija zbog svog rada poznata i poštovana širom EU.

Naravno, nije sve idealno, vlasti su se menjale, a što je borba protiv korupcije više jačala, rastao je i politički pritisak. Sve je kulminiralo 2018. godine, kada je došlo do promena u DNA i kada je donet sporni zakon o amnestiji osoba optuženih za korupciju, ali su ljudi masovno izašli na ulice da zbog toga protestuju.

Oana Popesku – Zamfir, direktorka NVO Global Focus Center, kaže da DNA radi svoj posao i sada, ali da je trenutna politička situacija takva da su dve najjače političke partije na vlasti napravile neku vrstu prećutnog dogovora koja uključuje manju podršku DNA. “Bilo je i slučajeva curenja detalja iz istraga u javnost još dok su trajale, slučajeva koji su završili na sudu, a nisu bili dobro potkrepljeni, pa su zbog toga pali. To je malo razočaralo javnost, ali važno je da DNA radi i dalje svoj posao, možda ne na tako spektakularnim slučajevima kao ranije, zbog sadašnjih okolnosti, ali ljudi im i dalje veruju, a vlasti se menjaju.”

A o vrstama političkih pritisaka, koji mogu biti i u vidu smanjivanja sredstava koja dodeljuje vlada, zbog čega je mnogo teže efikasno raditi svoj posao, govore i Daniel Štefan Belinger i Jonut Pindaru iz Nacionalne agencija za integritet (ANI). Ova agencija je osnovana kada je Rumunija pristupila Evropskoj uniji, 2007. godine, i takođe radi na prevenciji i borbi protiv korupcije kroz administrativne mehanizme, naročito kada su u pitanju sukobi interesa. Ističu da ova agencija nema izvršna ovlašćenja, ali da nadležnim organima prosleđuje sva saznanja iz slučajeva kojima se bavi, i da je 209 miliona evra sačuvano njenim radom.

PREOBRAŽAJ ORADEE

Putevi u Rumuniji možda nisu najbolji od svih država EU (ali su nemerljivo bolji nego što su bili pre 25 godina, kada je potpisnik ovih redova poslednji put bio u ovoj zemlji). Tim putevima se ipak relativno brzo stiže od granice sa Srbijom u Oradeu, grad na severozapadu zemlje, u blizini granice sa Mađarskom.

Oradea je doživela spektakularan preobražaj, na mnogo načina, u poslednjih 15 godina. To je grad u koji je uloženo najviše sredstava EU u Rumuniji, i od nerazvijenog pograničnog grada postala je ekonomski centar tog regiona.

“Kada je 2007. godine Rumunija postala članica EU, gradska uprava prepoznala je potrebu i mogućnost da se Oradea unapredi uz pomoć evropskih projekata. Shvatili smo da je dobra organizacija ključna za uspeh i osnovali smo najvažniji sektor koji je sada jedan od vodećih u našoj zemlji – upravljanje investicionim fondovima. Upravo uz pomoć tog sektora ostvareno je čak 99 odsto projekata koje je predložila gradska uprava”, kaže zamenik gradonačelnika Marćel Dragoš. “Oradea je postigla impresivan razvoj koji je učinio da BDP grada prestigne nacionalni, rekonstruisane su škole, bolnice, putevi, zgrade od istorijskog značaja, ulagano je u gradski prevoz, grad je dobio i mnogo zelenih površina i pešačkih zona.”

Dragoš je istakao da je u taj grad uloženo više od 200 miliona evra, a između ostalih projekata izdvojio je rekonstrukciju geotermalne elektrane, koja snabdeva čitav grad toplom vodom i grejanjem. “Renoviranjem i obnavljanjem geotermalne mreže postignute su energetska stabilnost i efikasnost za više od 70 odsto od oko 200.000 stanovnika”, kaže komercijalni direktor centralnog sistema za grejanje grada, Dan Krecu. “Nekada je grad imao jako loše i nestabilno grejanje zbog čega su ljudi bili prinuđeni da pređu na alternativne načine grejanja, koji su imali jako loš uticaj na životnu sredinu. Zimi je sneg znao da bude potpuno crn zbog štetne emisije gasova, ali smo projektom ‘Razvoj za bolju budućnost’ uspeli da rekonstruišemo više od 40 kilometara grejne mreže i na taj način omogućimo energetsku stabilnost za naše građane, a novom termalnom elektranom smanjili smo emisiju štetnih gasova na minimum”, priča Krecu. “Došlo je do poboljšanja kvaliteta vazduha i zdravstvenih uslova cele populacije u regionu. Konačno imamo beo sneg.”

Renoviranje elektrane, koja je napravljena davne 1966. godine i koristila je lignit, rađeno je u nekoliko etapa i kroz više projekata koji su sprovedeni uz pomoć EU, lokalne samouprave i drugih internacionalnih fondova. “Rekonstruisanje i opremanje ne bismo mogli da uradimo sami. Uspeli smo da smanjimo i gubitke u grejanju, pa je do 2014. godine bilo više od 40 odsto gubitaka, a danas je to manje od 25 odsto”, rekao je Krecu.

NOVI ŽIVOT ALBA JULIJE

Preko prelepih planina se od Oradee stiže do Alba Julije, gradića u Transilvaniji. Iako izuzetno važna u istoriji Rumunije – tu je 1. decembra 1918. u spektakularnoj tvrđavi Alba Karolina potpisano ujedinjenje Kneževine Transilvanije sa Kraljevinom Rumunijom i tako je stvorena savremena Rumunija – Alba Julija je dugo bila uspavani gradić u koji je veći broj turista dolazio samo za praznik ujedinjenja.

Sve je počelo da se menja pre 15 godina. Investicije EU vredne 200 miliona evra promenile su sliku celog grada, tvrđava je rekonstruisana, Alba Julija postala je turistički centar Transilvanije koji poseti više od 150.000 turista godišnje; povećao se broj stanovnika, porastao je njihov životni standard, uređeni su urbani prostori, biciklističke staze, parkovi, unapređena putna infrastruktura…

Tudor Drambarean, menadžer u gradskoj upravi, kaže da je važno shvatiti šta su EU prioriteti kada se prezentuju projekti. “Za tvrđavu je dato 45 miliona evra, ljudi su se u početku bunili zašto to nije iskorišćeno za druge, važnije stvari, ali projekti se rade za ono za šta je moguće. Uređeni su putevi, broj turista se enormno povećao, porastao je broj zaposlenih zbog porasta broja turista”, priča on. “Posebno smo ponosni što na gotovo svim evropskim projektima rade uglavnom mladi ljudi koji žive u Alba Juliji. Raditi lokalno je veoma važno jer se time grad razvija i mladi ljudi odlučuju da ostanu i svoj život nastave u malom gradu kao što je ovaj, koji ima nešto više od 70.000 stanovnika”, istakao je Drambarean, koji se i sam iz Brisela vratio u rodnu Alba Juliju, zbog boljih uslova života i razvoja grada.

Alba Julija je i “pametni grad”, prvi te vrste u Rumuniji. To znači da ima nekoliko eko-stanica, sa solarnim punjenjem, električne bicikle širom grada, mobilne merače kvaliteta vazduha i više od 10 električnih autobusa, a 2021. godine postao je i prvi nagrađeni grad u Rumuniji za energetsku efikasnost.

Drambarean kaže da je EU “kao porodica, postoje i dobre i loše stvari, ali ukupno, dobro je biti unutra”. Ističe da Rumunija ima još mnogo posla da uradi i da pritom gleda primere Mađarske i Poljske. “Potrebno je imati kapaciteta za korišćenje novca iz fondova, to je izuzetno važno, nećemo povući sve što je predviđeno za nas jer nema dovoljno dobrih projekata; Rumunija je iskoristila 65 odsto predviđenih sredstava, a Poljska čak 95 odsto”, kaže on. “Nije svaki grad profitirao isto u Rumuniji, važni su i lokalno rukovodstvo i kadrovi. Savet je: prvo manji projekti, pa onda veći.”

“PAMETNO SELO” ĆUGUD

“Najpametnije selo u Rumuniji”, Ćugud, nalazi se u blizini Alba Julije. Ćugud se ne izdvaja samo po besprekorno čistim ulicama, sređenim fasadama seoskih kuća, asfaltiranim putevima koji su premrežili i okolinu sela. Jedna od prvih stvari koje upadaju u oko je punkt za punjenje električnih automobila, a čitavo selo pokriveno je besplatnom internet mrežom. Ćugud je, uz pomoć EU fondova, ušao među pet najbogatijih komuna u oblasti Alba.

Digitalizacija je doprinela razvoju, pa se broj stanovnika povećava jer se veliki broj ljudi doseljava u Ćugud, u selo se vraćaju i mladi koji su otišli u gradove. O tome svedoči i manjak mesta u osnovnoj školi, prvoj “pametnoj” seoskoj školi u Rumuniji, koja je, “srećom, počela sa radom pre pandemije”, kako u školi kažu. Deca u učionicama uče uz pomoć digitalne tehnologije, škola ima savremenu opremu uz pomoć koje mogu da uče i kroz virtuelnu stvarnost, u školi se redovno meri kvalitet vazduha i postoje i senzori koji mere toksičnost.

Ćugud, inače, koristi i solarne panele, a u njemu skoro da ne postoji papirna dokumentacija. “Naših 3000 stanovnika sve radi elektronskim putem, gotovo da nema papirne dokumentacije, pa se svi računi plaćaju elektronski, a i parking u našem mestu se takođe plaća elektonski”, kaže predsednik opštine Damjan Jorge. Ističe i da 80 odsto dohotka opštine dolazi iz industrijske zone, koja je u blizini sela i koja je takođe otvorena u poslednjih nekoliko godina.

BALKANSKE PRIČE

Daljim putem kroz Transilvaniju dolazi se do okruga Dambovica i sela Baleni. Nije patetično, dirljiv je bio doček priređen za novinare iz Srbije – tradicija je ista, hleb i so, deca u narodnim nošnjama. Veliki broj dece govori bar poneku rečenicu na srpskom, ili na jeziku koji meštani zovu “srpski”.

Baleni ima oko osam i po hiljada stanovnika, a seosko područje podeljeno je na “srpski” i “rumunski” Baleni. Zamenik gradonačelnika Balenija Georg Flora pri upoznavanju pita novinare: “Razbirate li me?”, i onda na čudnoj mešavini makedonsko-bugarsko-srpskog (koju ipak svi prisutni razumeju) priča da su oko polovine stanovnika mesta Srbi koji su se ovde doselili u 17. veku, da se srpski ne uči u školama, već da ga deca govore kod kuće.

Lokalci koji se na popisu izjašnjavaju kao Srbi ni sami nisu sigurni koji su im pravi koreni. “Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim odakle su moji preci. Od nekih čujem da smo svakako Srbi, da smo došli iz Makedonije. Neki kažu da smo Bugari. Nemam problem da kažem da sam Srbin”, kaže Radu Lazar, lokalni privrednik. “Bio sam u Makedoniji, Bugarskoj, Srbiji, ali sam se najbolje sporazumevao sa ljudima u Makedoniji”, dodaje on.

Kako god, “srpski” i “rumunski” Baleni odlično se slažu, opštinu su uspeli da podignu na noge pre svega zahvaljujući dostupnosti fondova Evropske unije. Georg Flora kaže da je poljoprivreda u tom kraju uvek bila razvijena, ali da novog napretka ne bi bilo bez novca iz fondova Evropske unije. “Kada nam je došao prvi novac 2012. godine, počeli smo mnogo brže da se razvijamo, a naša prednost je što smo već znali kako da radimo. Imamo i sopstveno udruženje koje zajednički plasira proizvode velikim dobavljačima”, priča on.

Glavni proizvod sela i celog okruga je povrće, kojim pokriva više od sedam odsto tržišta cele Rumunije. Pod najmoderenijim staklenicima i plastenicima u Baleniju je više od 800 hektara, a na slikama snimljenim iz vazduha prizor prostranstva pod staklenicima je impresivan.

Iako je čitav kraj tradicionalno poljoprivredni, ne rade baš svi stanovnici na gajenju povrća. Radu Lazar se posle rada u Bukureštu vratio u rodno selo i otvorio fabriku za proizvodnju nameštaja i opreme za laboratorije i škole. “Nema mnogo fabrika koje se time bave, pronašli smo nišu u kojoj nema mnogo konkurencije, radimo kvalitetno, imamo sve sertifikate i izvozimo svoje proizvode i u zemlje EU i u države van Evrope. U mojoj firmi rade moji prijatelji iz detinjstva i njihova deca, mislim da je to što mogu da ostanu i rade u Baleniju jako važno”, kaže Radu. Dok pokazuje veliki broj najsavremenijih mašina u svojoj firmi, ističe da su i za njegovu kompaniju i za čitav kraj bili dragoceni fondovi EU koje je Rumunija mogla da koristi od kada se pridružila Uniji.

Ispred firme je parkiran impresivan vozni park, u kome se ističe novi “Tesla” automobil. Odmah iza parkinga je vinograd, lepo uređen. “Nije baš veliki, ali pravim svoje vino i rakiju, ne bavim se samo proizvodnjom u firmi”, kaže Radu.

RUMUNSKA PRIČA

Bukurešt je i onih ne tako davnih sivih godina bio prelep grad, širokih bulevara, sa mnogo parkova i zelenila, starim delovima koji su nosili patinu vremena od pre Drugog svetskog rata, kada je bio jedan od intelektualnih centara Evrope, a Rumunija dala čovečanstvu divove kakvi su bili Mirča Elijade, Ežen Jonesko, Emil Sioran, koji su menjali intelektualnu sliku sveta. Danas je živ i moderan grad, prepun turista, sa znakovima svega onoga što znači pripadnost Evropskoj uniji i bogatijem delu Evrope.

Ipak, utisak je da se u Rumuniji ta pripadnost elitnoj zajednici izuzetno poštuje, ali diskretnije ističe i nosi nego u, na primer, Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, baltičkim državama. Rumunija je, na primer, članica i EU i NATO-a, sve obaveze koje to članstvo podrazumeva potpuno ispunjava. Primila je veliki broj izbeglica iz Ukrajine u, kako kažu, neviđenoj eksploziji saosećanja kada je rat počeo; preko teritorije Rumunije, kao i preko Poljske, u Ukrajinu se dopremaju velike količine oružja, Rumunija pruža svaku vrstu pomoći svom susedu. Ipak, za razliku od Poljske, nema isticanja toga, nema ratne euforije i neke vrste ratnog samopouzdanja od koga Poljska prosto puca. Možda i zbog toga što, reći će otvoreno u razgovoru mnogi “obični” ljudi, imaju svakakva istorijska iskustva sa Rusijom, ali i sa Ukrajinom, sećaju se kako izgledaju hladnoća i nemaština, i ne veruju da bilo ko u tom ratu može da pobedi.

I o velikim prednostima koje je članstvo u EU donelo Rumuniji, i o onome što bi u zemlji trebalo da bude bolje, može se otvoreno razgovarati. “Sloboda studiranja i rada u EU je nešto što ljudi ovde najviše cene kao dostignuće pridruživanja. Ogroman je napredak, ali ne u svim oblastima i svim krajevima podjednako”, priča Oana Popesku – Zamfir, direktorka nevladine organizacije “Global Focus Center”. “Tamo gde EU ‘priteže’, bolji su rezultati, poput borbe protiv korupcije, a u obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj politici, rezultati su manji. U Bukureštu, gradovima poput Kluža, Temišvara, delovima Rumunije na severozapadu zemlje… život je u mnogo čemu dostigao standarde EU. Ali na severu i jugu zemlje nije tako, u siromašnim regionima imaju utisak da im je u mnogo čemu gore. Krive za to lokalne vlasti, ali tu su jaki i desničarski narativi i anti-EU sentimenti.”

Oana ističe da je problem i u migracijama stanovništva, jer se iz siromašnijih regiona mnogo odlazi u bogatije, pa siromašniji imaju još manje mogućnosti da se iz siromaštva izvuku, a bogatiji krajevi postaju još bogatiji.

Problem je i depopulacija, kao i u mnogim evropskim državama. Oko četiri miliona ljudi napustilo je zemlju od 2007. godine, otišli su mahom u Italiju i Španiju. Od 23 miliona stanovnika 1989. godine, Rumunija je došla do sadašnjih 18-19 miliona. Iznenađujuće, s obzirom na isti problem koji ovde postoji, zvuči informacija koju izgovara da Rumunija nedostatak radne snage pokušava, između ostalog, da reši i ugovorom koji je sklopila sa Srbijom o uvozu radne snage iz naše zemlje.

Kada govori o slobodi putovanja stečenoj pre više od 30 godina i destinacijama na koje Rumuni putuju, Oana Popesku – Zamfir kaže da se, od pada komunizma, najmanje išlo u Ukrajinu i na istok uopšte, “što je šteta, svaki deo sveta treba videti i upoznati”. “U Bugarsku se ide zbog mora, pomalo u Srbiju. Najviše se ipak putuje u Zapadnu Evropu, Rumuni su još gladni Zapada.”