Događaji koji su se odigrali u poslednje dve nedelje na Bliskom istoku odveli su sukobljene strane korak dalje od smirivanja sukoba i zaoštrili već napetu situaciju u regionu. Dan nakon samoubilačkog napada u Haifi, kada je poginulo 19 a ranjeno 50 osoba, izraelski avioni bombardovali su logor Ain el Saheb u Siriji, za koji Izraelci tvrde da služi za obuku palestinskih terorista.

Nekoliko dana potom izraelski tenkovi ušli su u oblast Gaze da bi zatvorili tunele kojima se, po njihovim rečima, krijumčari oružje iz Egipta. Situacija se veoma zaoštrila, a reakcije međunarodne zajednice su prilično uzdržane. Američki predsednik Džordž Buš izjavljuje da "Izrael ima pravo da štiti svoju bezbednost", dok je ruski predsednik Vladimir Putin zabrinut zbog prekomerne upotrebe sile od strane Izraela.

Dosadašnja iskustva iz ovog sukoba pokazala su da se ratom i krvoprolićem ne može ništa postići. Takođe, svako zaoštravanje situacije dovodilo je do još žešćih sukoba, ukoliko se tome nije na vreme stalo na put. Svako održavanje napete situacije samo je davalo vremena sukobljenim stranama da se saberu i nastave dalje po starom.

KOPIRANjE AMERIKE: Bombardovanje ciljeva na sirijskoj teritoriji, prvo posle 30 godina, korak je ka proširenju sukoba. Sledeći politiku svijih američkih saveznika, izraelski premijer Arijel Šaron izjavio je posle napada na Siriju da je Izrael spreman da se suprotstavi svojim neprijateljima na svakom mestu. To, po njemu, izgleda, uključuje i teritorije susednih država i "proverenih" izraelskih neprijatelja, pa ako SAD gone teroriste po celom svetu, Izrael to namerava da čini u svom regionu.

Da podsetimo, američka administracija već duže vreme optužuje Siriju da pruža utočište i pomaže teroristima i ona je, po njihovim rečima "na korak od toga da bude proglašena za deo osovine zla", uz Irak, Iran i Severnu Koreju. Dajući sam sebi pravo da izvodi preventivne udare u inostranstvu, Izrael postupa kao produžena ruka Amerike u borbi protiv terorizma. Nejasno je kako će reagovati ostale države u regionu koje se mogu smatrati potencijalnim metama. Zaplašeni sirijski lideri mogli su samo da izjave da su u Ain el Sahebu živeli civili, kao i da takvi napadi mogu da dovedu do novog rata u regionu. Sirija, u slučaju novih napada, ima pravo da se brani.

Što se sukoba sa Palestincima tiče, mnogi izraelski jastrebovi naglašavaju da je to prvi problem koji se mora rešiti. Pod izgovorom da ukoliko palestinski organi vlasti ne mogu ili ne žele da se obračunaju s teroristima, izraelska vojska može i nastavljene su akcije u Gazi i Rafi.

Palestinski predsednik Jaser Arafat proglasio je vanredno stanje odmah posle izraelskog napada na Siriju. Kao razlog za to, pored opasnosti od Izraela, navodi se i uspostavljanje nove palestinske vlade sa Ahmedom Kureijem na čelu. Neki od ministara nisu po Arafatovom ukusu, tako da je došlo do sukoba između njih i Arafata. Razlog su ovlašćenja nove vlade. Arafat ponovo mora da stavi do znanja novom premijeru Ahmedu Kureiju ko je ko u palestinskoj upravi. Ukoliko dođe u sukob sa Arafatom, novi premijer, poput svog prethodnika Mahmuda Abasa, može se naći u poziciji da se povinuje ili da ode. U trenutku kada je izraelska vlada odlučila da Ahmedu Kureiju dozvoli prostor za manevar (naravno, ukoliko pokaže da namerava da zaustavi terorističke napade), Palestincima još jedan unutrašnji sukob nije potreban.

INICIJATIVA LEVIČARA: Da zbrka bude potpuna, pobrinuli su se i Izraelci. Dok njihov premijer na sve strane preti i preduzima vojne akcije, grupa opozicionih, levo orijentisanih političara na čelu sa vođom levičarske partije Šaharom Josijem Bejlinom, koju su počele da podržavaju i neke Šaronove kolege desničari, traži novi mirovni sporazum sa Palestincima. Naime, oni već godinu dana pregovaraju sa palestinskim levičarima s ciljem da se kreira stalni mirovni sporazum koji će rešiti izraelsko-palestinski konflikt. Memorandum koji su potpisali pre nekoliko dana u Jordanu obezbeđuje rešenje za konačan sporazum i obuhvata sva bolna pitanja kao što su Jerusalim, granice, povratak izbeglica, palestinska država…

Ovu inicijativu izraelski premijer Arijel Šaron ocenio je kao pokušaj levičara da ga obore sa vlasti. Ipak, posle dužeg perioda novih sukoba, ovakve inicijative postaju sve glasnije. Sigurno je da je izraelsko javno mnjenje umorno od preduzimanja vojnih akcija koje vode samo daljem produbljivanju konflikta, a rešenje se nigde ne nazire. Izgleda da će obe strane prvo morati da reše probleme u svom dvorištu i obezbede podršku za svoje akcije, pa onda da vide šta će jedna s drugom.

Najnoviji događaji otvorili su neka nova pitanja. Jedno od njih je – koliko daleko je Izrael spreman da ide u svojim akcijama. Bombardovanje ciljeva u Siriji nudi obeshrabrujuća predviđanja. Pod izgovorom da želi da poveća izraelsku bezbednost, služeći se vojnim sredstvima, izraelska vlada može da dovede do suprotnog efekta. Napad na Siriju, s kojom još nije rešeno pitanje Golanske visoravni, koju Izrael već 35 godina odbija da vrati uprkos rezolucijama UN-a, i s kojom je pravno gledano još u ratu (pošto mirovni sporazum nikada nije potpisan), preti da probudi stara neprijateljstva iz izraelsko-arapskih ratova koja uvek tinjaju.

OBOSTRANA TVRDOGLAVOST: Prema sadašnjem odnosu snaga, Izrael je dovoljno jak da ne mora da se plaši bilo koga od svojih arapskih suseda i može da koristi svoju vojnu nadmoć jer u regionu niko ne može da mu stane na put. Palestinske terorističke organizacije su uvek tu da mu svojim napadima obezbede izgovor za nove vojne akcije. Tvrdoglavo insistirajući na svojim maksimalističkim zahtevima, sukobljene strane se udaljavaju od bilo čega što liči na mir ili prekid vatre. Iako se pod mirom ovde podrazumeva samo odsustvo rata i ništa više od toga, nekada je i to teško postići. Obe strane vrlo dobro znaju da bombe nikuda ne vode, ali ih i jedni i drugi i dalje bacaju, nalazeći stalno nove izgovore i opravdanja.

Iako je poznato da sukobljene strane same ne mogu naći izlaz iz sukoba, međunarodna zajednica jedva da je reagovala na nedavne događaje. Osim zabrinutosti zbog pogoršanja situacije, ništa drugo od njih nije čulo. Osuda vojnih akcija Izreala od strane UN-a, suzdržan stav Amerike i gotovo nikakve reakcije EU-a i Rusije nikako nisu dovoljne da smanje napetost. SAD, kao jedina strana sila koja može da posreduje u sukobu, do sada se premalo angažovala da smiri situaciju. Bez konkretnih akcija sva dosadašnja uveravanja da se teži ka miru i sve osude nedavnih događaja ostaju samo prazne reči.