Nema mira pod maslinama u pokrajini Idlib na severu Sirije, nekada poznatoj po proizvodnji maslinovog ulja. U noći između srede i četvrtka, 27. i 28. februara, ratni sukob je pretio da se rasplamsa do dalekosežnih posledica. Tada je u sklopu borbi oko gradića Sarakiba kraj raskrsnice na kojoj se spajaju autoput M5 koji povezuje Damask, Homs i Alepo i put M4 koji povezuje Alepo i Latakiju, kraj koje je smeštena ruska vojna baza, sirijska avijacija napala turski konvoj kod mesta Bejhun. Poginula su trideset tri turska vojnika, desetine su ranjene. Grad Sarakib je tokom sadašnje krize nekoliko puta prelazio iz jedne u drugu ruku.

Ni Turska ni pobunjenici raznih boja u Idlibu očito se nisu mirili da sirijske snage ovladaju tim putnim pravcem prema Alepu, jer je za pobunjenike to vitalno važna arterija prema Turskoj. Turska je u Idlib poslala oko 5000 vojnika, mnogo teškog naoružanja i oklopnih vozila sa očitom namerom da zaustavi ofanzivu sirijskih vladinih snaga. U februaru je u nekoliko incidenata izgubila 60 vojnika, što je uskovitlalo strasti na domaćoj sceni.

S (NE)VEROM U NATO

Spekulacije o sumornoj mogućnosti da u nastaloj situaciji u Idlibu dođe do sukoba između članice NATO-a Turske i Rusije umnožile su se kada je predsednik Turske Tajip Redžep Erdogan na osnovu člana 5 savezničkog ugovora – kada je jedna zemlja napadnuta, ostale članice pakta su dužne da joj priskoče u pomoć – zatražio podršku NATO-a. Nije je dobio, pored ostalog zato što turski vojnici nisu stradali na tlu Turske već na teritoriji Sirije koja ih tamo nije pozvala.

Zanimljive su sociopsihološke okolnosti u kojima je Erdogan demonstrativno testirao lojalnost NATO saveznika.

Što se teritorijalnih ambicija tiče, u anketi američkog Istraživačkog centra Pju sprovedenoj od 13. maja do 12. avgusta 2019. u 19 zemalja, uključujući 16 država članica NATO-a, Švedsku, Rusiju i Ukrajinu, među 21.029 ljudi na pitanje da li postoje delovi susednih država koji zapravo pripadaju njihovoj zemlji, relativno mali broj anketiranih u zemljama članicama NATO-a odgovara potvrdno, i to najčešće oni iz desničarskih populističkih stranaka. Takvo raspoloženje, međutim, ne vlada u Turskoj, Mađarskoj, Grčkoj i Bugarskoj gde većina anketiranih kaže da bi njihovoj zemlji trebalo da pripadnu delovi teritorija drugih zemalja.

Na pitanje da li bi njihova zemlja trebalo da brani svog saveznika iz NATO a od potencijalnog napada Rusije (što je dežurna tema već duže vreme), oko pedeset odsto ispitanika u 16 članica NATO-a kaže da njihova zemlja ne treba da brani saveznika koga napadnu Rusi, u poređenju sa 38 odsto onih koji kažu da bi njihova zemlja trebalo to da čini.

Oko 60 odsto anketiranih ispoljava uverenje da će SAD upotrebiti vojnu silu za odbranu NATO saveznika od Rusije, dok samo 29 odsto njih kaže da to SAD neće učiniti.

Doduše, uverenje da će SAD braniti NATO saveznike od Rusa niže je, prema anketi Pjua, za 8 procentnih poena u Francuskoj i za 7 u Velikoj Britaniji i Španiji nego pre nekoliko godina. U Turskoj uverenje da će je NATO braniti od Rusije iskazuje samo 21 odsto ispitanika, što je četiri puta manje od 82 odsto pozitivnih odgovora u, naspram Rusije, ratobornoj Poljskoj.

IZVOZ IZBEGLICA

Razočaran izostankom podrške NATO a, Erdogan je otvorio granice i usmerio

izbeglice iz Sirije, Avganistana, Iraka i drugih zemalja da krenu prema Evropi. To je ličilo na osvetu zbog izostale podrške njegovoj vojnoj akciji u Idlibu, ali i realizaciju stare pretnje Evropljanima koji su obećali šest milijardi evra kompenzacija za zadržavanje 3.700.000 izbeglica u Turskoj, a dali su samo 3,2 milijarde.

Verodostojnost podataka u magli rata je teško verifikovati, a procene su se kretale od 300.000 izbeglica u poslednjih nekoliko meseci, preko 900.000 tokom rasplamsavanja sukoba u Idlibu od aprila 2019, do procene da bi, ako se sukob ne obustavi, broj novih izbeglica iz Sirije mogao da dosegne i dva miliona.

U enklavi Idlib, koja je 2011. bila glavno uporište pobune protiv Bašara Asada, pre najnovijeg rasplamsavanja sukoba živelo je oko 3,5 miliona ljudi. Bi-Bi-Si prenosi procene da 40 odsto trenutnog stanovništva čine pobunjenici i članovi njihovih porodica deportovani ovamo kada su sirijske snage uspostavile kontrolu nad istočnim delom grada Alepa, u provinciji Dara u jugozapadnom delu Sirije i u drugim pobunjeničkim područjima.

Sudeći po jednom izveštaju Dojče velea tokom ofanzive sirijskih vladinih snaga, novi talas izbeglica iz Idliba se kretao prema Turskoj, a samo manji deo njih je išao prema teritorijama u Siriji koje u pojasu od 30 kilometara uz granicu kontroliše turska vojska, što je stanje stvari koje su Kurdi morali da progutaju kad su im Amerikanci okrenuli leđa.

IDLIBSKE MILICIJE

Proveravajući činjenice u sirijskom dosijeu, Bi-Bi-Si nalazi da je jedna od najjačih militantnih grupa na severu Sirije Hajat Tahrir al Šam (HTS, džihadistički savez, poslednja zvanična podružnica Al Kaide u Siriji, inkarnacija fronta Al Nusra). Ta organizacija se u januaru 2019. borila protiv rivalskih pobunjeničkih grupa i u najvećoj meri uspostavila kontrolu u pokrajini Idlib, njenom glavnom gradu i na graničnom prelazu sa Turskom u mestu Bab al Hava. HTS predvodi većinu bitaka protiv vladinih snaga. Prema nekim procenama, ima između 15.000 i 20.000 boraca, prema procenama posmatrača UN nešto manje, između 12.000 i 15.000 boraca uključujući mnoge strance.

Uz tu grupu pominje se i Nacionalni oslobodilački front (pobunjenički savez koji podržava Turska); Huras al Din (ogranak HTS-a blizak Al Kaidi, prema proceni UN 3500 do 5000 boraca); Turkmenistanska islamska stranku (TIP, džihadistička grupa u kojoj dominiraju Ujguri iz kineske provincije Sinđijang, koji su prisutni na severu Sirije još od prvih godina građanskog rata). U Idlibu deluje i pretežno uzbekistanska brigada Tavhid i Džihad koja je usklađena sa HTS-om.

Bi-Bi-Si prenosi procenu jednog sirijskog diplomate da u Idlibu ima između 30.000 i 40.000 stranih boraca, uglavnom ujgurskih, tadžikistanskih, uzbekistanskih, u manjem broju čečenskih, kao mi Turaka i pripadnika 103 druge nacionalnosti. Ali Rafaelo Pantuči, iz centra za istraživanje bezbednosti Royal United Services Institute sa sedištem u Velikoj Britaniji, smatra, međutim, da je taj broj prevelik i da takvih stranih boraca i članova njihovih porodica ne bi trebalo da je više od nekoliko hiljada.

Prema ruskom centru za nadgledanje primirja, u bici za Sarakib rame uz rame su nastupali pripadnici Al Nusre, koja je u Rusiji proglašena za terorističku organizaciju, kao i borci Sirijske nacionalne armije koju je sazdala Turska, a da su razlike među njima praktično izbrisane.

SETI SE SOČIJA

Prema tvrdnjama sirijske i ruske strane, Ankara nije ispunila obaveze preuzete sporazumom Rusije i Turske iz Sočija 2018. Na osnovu tog sporazuma Damask se složio da na zahtev Turske zaustavi ofanzivu na Idlib 2018, dok je Ankara trebalo da iskoristi svoj uticaj u toj sirijskoj provinciji kako bi ubedila više nezavisnih grupa da iz demilitarizovane zone povuku teško oružje, a islamističke grupe, uključujući i HTS, da tu zonu napuste u potpunosti. Sporazum nikada nije u potpunosti funkcionisao, a obe strane su se međusobno optuživale zbog njegovog neprestanog kršenja.

Prema oceni deputata ruske državne Dume koju prenosi "Izvestija", u stvarnosti je ispalo da su teroristi iskoristili predah, zalečili rane, dobili materijalno-tehničku podršku od Turske i produžili sa napadima na sirijske vladine snage, a bespilotnim letelicama su u nekoliko navrata napadali rusku vazdušnu bazu u Latakiji.

Erdogan je na čitavu situaciju reagovao besno: naredio je da se osvetnički napadnu položaji sirijske vojske. Od Putina je tražio da ga sa Asadom ostavi "jedan na jedan". Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je nešto kasnije naglasio da Rusija ostaje privržena dogovoru sa Turskom, koja treba da sa svoje strane ispunjava obaveze koje je preuzela, kao i da Asad ima pravo da se obračuna sa teroristima na svojoj teritoriji.

Nakon što je sirijska vlada proglasila da je vazdušni prostor iznad Idliba zatvoren, iz ruskih vojnih struktura u Siriji je saopšteno da ruske vazdušno-kosmičke snage ne mogu garantovati bezbednost turskih letelica u Siriji.

Turci su posle toga izjavljivali da su srušili dva sirijska aviona, a Sirijci da su uništili nekoliko turskih dronova. Turci su na osnovu sporazuma iz Sočija na tlu Sirije koristili dronove, u početku verovatno u izviđačke svrhe, a posle 28. februara i za osvetničke napade na sirijske ciljeve.

IDLIPSKO KLUPKO

U tim danima je izgledalo da se rusko-turski odnosi naglo pogoršavaju. U ruskom listu "Komersant" je čak izneta pretpostavka da bi Turska mogla da proglasi ratno stanje, u kom slučaju bi, prema sporazumu iz Montrea iz 1936, mogla da zatvori Bosfor i Dardanele za ruske brodove. U tim satima su prema Sredozemnom moru plovile dve fregate ruske Crnomorske flote, "Admiral Makarov" i "Admiral Grigorovič", s krstarećim raketama "kalibar-NK" – kako je napisao turski ekspert, "kroz Bosfor i kroz našu bol".

Politikolog Aleksandar Safonov smatra da su pri ulasku Rusije u Siriju 2015. napravljeni strateški pogrešni proračuni koji nisu dozvoljavali Rusiji da adekvatno proceni trenutni raspored snaga, pa se ona oslonila na Bašara al Asada i taktički savez sa Iranom, ne shvatajući da se tako protivi velikoj sunitskoj koaliciji. Safonov kaže da najpesimističniji scenario može posle "ne daj bože incidenata" da dovede do direktnog sukoba između ruskih oružanih snaga i određene "antiasadaske" koalicije koja uključuje Tursku.

Dijalektika odnosa između Moskve i Ankare, koje u Siriji, kao i u Libiji, podržavaju svaka svoju ratujuću stranu, nije lišena ni dugoročnijih sumnji na koje ukazuje petrogradski "Komersant", citirajući upozorenje saradnika Instituta za orijentalne studije Ruske akademije nauka Borisa Dolgova da se u Idlibu slilo čitavo klupko istorijskih, političkih i religioznih protivurečja koji bi bili teško razmrsivi čak i kad bi to upletene strane želele.

On konstatuje da sadašnje tursko rukovodstvo predstavljaju ljudi koji su došli iz okruženja umerenih islamista. Njihovi interesi se promovišu u projektu neootomanizma, odnosno u promociji interesa Turske u svim regionima koji su nekada bili deo Osmanskog carstva. Sirija je 400 godina bila deo tog carstva.

Ovi interesi su takođe određeni podrškom brojnim islamskim grupama, koje su sada koncentrisane u regionu Idlib. Kontradiktornosti leže u tome što Rusija i Sirija smatraju da su neke grupe radikalna opozicija, a Turska ih smatra umerenom opozicijom. To je njihova politika, to su njihovi interesi i oni ih agresivno i sasvim logično promovišu, konstatuje Dolgov.

Ruski list "Izvestija" piše o "turskom elektoratu žednom krvi" i citira direktora Studijskog centra Nova Turska Jurija Mavaševa, koji procenjuje da protivnici u parlamentu neće dozvoliti Erdoganu da blago odgovori ili da pritisne kočnice – svi čekaju radikalne korake.

Kada je izbila najnovija kriza, predsednik Irana Hasan Rohani je u telefonskom razgovoru upozorio Erdogana da veoma pažljivo postupa prema proiranskim milicijama. Erdogan kasnije javno izjavljuje da turski ciljevi u Siriji nisu ruske niti iranske snage. Turci su tvrdili da su tamo na poziv turkmenskog naroda (oko 300.000 ljudi na početku rata, potomci doseljenika iz Anadolije i starosedelaca, potomaka Seldžuka) i da ne nameravaju da se otuda povuku, naprotiv, najavljivali su vojnu akciju protiv Sirije.

Rukovodilac ruskog Centra za Bliski i Daleki istok Vladimir Fomin takođe ne isključuje mogućnost da se konflikt i dalje razgoreva jer Sirijci neće napuštati pozicije koje su uz mnogo teškoća osvojili u poslednja tri meseca u okviru operacije "Idlibska zora". List "Izvestija" je ipak citirao umirujuće izjave ruskih eksperata koji su procenjivali da se, bez obzira na ratničku retoriku Ankare, direktan sukob ruskih i turskih vojnika može izbeći jer ni jedna ni druga strana ne žele da uvećaju broj žrtava.

Tu tezu je potvrdila i najava da će se Putin i Erdogan sastati 5. marta radi postizanja nekog sporazuma o Idlibu, ili sporazuma o sprovođenju sporazuma. Sa Smolenske plošćadi (ruski MIP) saopštava se da su se ministri Lavrov i Čavašoglu izjasnili za preduzimanje mera za stvaranje povoljne atmosfere koja će voditi ka dijalogu o primeni sporazuma o okončanju rata u Siriji – kome se još ne vidi kraj.