Turska i terorizam
Kurdi u globalnoj igri
U toku je veliko mešanje karata na Bliskom i Srednjem istoku koje se lako može završiti prekrajanjem postojećih granica, i Kurdi verovatno u tome vide svoju šansu za konačno definisanje granica svoje države
Nema mira na Bliskom istoku. Tek što su, bar privremeno, utihnuli ratni doboši u Libanu i Izraelu, Tursku je potresla serija eksplozija podmetnutih bombi. Puca se na jugoistoku zemlje, u Dijabakiru, Vanu, Batmanu, Idilu, Hakariju, ali i u Istanbulu i mediteranskim letovalištima, Antaliji, Marmarisu, Kušadasiju… U junu ove godine bilo je ozbiljnih sukoba kurdskih demonstranata i snaga bezbednosti u Dijarbakiru i Istanbulu, u kojima su poginule i povređene desetine ljudi. U stvari, crna bombaška serija je počela još prošle godine. Za većinu bombaških napada odgovornost je preuzela organizacija Kurdistanski sokolovi slobode (TAK), koja je prvi put pažnju međunarodne javnosti skrenula na sebe pre dve godine. Na svom sajtu, TAK je zapretio da će "pretvoriti Tursku u pakao", i upozorio turiste da ne putuju u tu zemlju. Mnogi turski funkcioneri smatraju da su Sokolovi slobode zapravo produžena ruka PKK, Radničke partije Kurdistana, ali PKK kaže da su Sokolovi frakcija nad kojom njihova partija nema nikakvog uticaja. Iako priznaje svoju odgovornost za nemire na jugoistoku, prošle godine je rukovodstvo PKK osudilo napade Sokolova u turističkim centrima.
Očigledno je da posle višegodišnjeg mirovanja kurdsko pitanje počinje da ponovo razdire tursku sadašnjost, i to posle perioda kada je izgledalo da su se stvari bar malo pomerile s mrtve tačke. Žestoka borba Kurda za autonomiju u Turskoj (ili nezavisnu državu) trajala je neprekidno od 1984. do 1999, kada je uhapšen Abdulah Odžalan, vođa PKK. Ova levičarski nastrojena partija predvodila je borbu u kojoj je u ratnim sukobima, terorističkim napadima i atentatima za 15 godina poginulo preko 35.000 ljudi. Odžalanu je u Turskoj smrtna kazna zamenjena doživotnom robijom, a on je na suđenju pozvao Kurde da se odreknu oružane borbe za nezavisnu državu i mirnim sredstvima pokušaju da izbore autonomiju, što su oni poslušali i proglasili primirje.
PKK je tada odustao od svojih maksimalističkih zahteva, Turska je napravila neke male korake u priznavanju prava Kurda. U martu ove godine prve emisije na kurdskom jeziku emitovane su na dva regionalna privatna TV kanala i jednoj radio-stanici u gradu Dijarbakiru, omogućeno je učenje kurdskog jezika na kursevima, mada se u školama uči turski, premijer Erdogan obećao je da će biti ispravljene greške iz prošlosti. Većina ustupaka učinjena je pod pritiskom Evropske unije na čija vrata Turska uporno kuca. Iako i EU i SAD smatraju PKK terorističkom organizacijom, postoje pritisci na Tursku da poboljša status Kurda. Ponekad deluje da su promene beznačajne, ali na Dalekom istoku Turske svaki korak napred je dragocen. Turski granični prelazi prema Iranu i Siriji godinama su bili iskićeni poternicama nalik onima iz vestern filmova. Na pitanje ko su ljudi na poternicama, službenici su odgovarili: "Pa, Kurdi", iznenađeni što neko uopšte može da ima dilemu oko toga. Ovi bizarni detalji iščezli su sa istočnih granica 2000. Ipak, primirje je prekinuto 2004. kada je PKK saopštio da Turska nije ispunila njegove suštinske zahteve.
Za mnoge je to što su Kurdi u Turskoj ponovo uzeli oružje u ruke bilo iznenađenje, ali kurdsko pitanje u velikoj meri zavisi od dešavanja u širem regionu koji potresaju tektonske promene. Decenijama je Turska bila mezimče NATO-a, istureni štit prema Aziji i Sovjetskom Savezu, štit kome se zbog važnog položaja svašta dozvoljavalo. Osamdesetih i devedesetih godina je turska vojska svakog proleća, "kad gora zazeleni", kretala u tradicionalnu ofanzivu protiv kurdskih pobunjenika na jugoistoku zemlje, redovno ulazeći i duboko u severni Irak pod opravdanjem da pobunjenici koriste tu teritoriju kao "zadnje dvorište" za svoje akcije. Intervencija u Iraku 2003. je mnogo toga promenila. Turska je tada tražila od Sjedinjenih Država garancije da nezavisna kurdska država neće biti stvorena u Iraku, jer bi to ugrozilo njenu bezbednost. Međutim, Turska više nije toliko važan segment u NATO lancu da bi se moralo udovoljiti baš svakom njenom zahtevu. Amerika je očigledno procenila da nečim treba zadovoljiti i Kurde, tako da turska vojska još od 2003. više ne može slobodno da ulazi u severni Irak. Ovakvo ponašanje Amerike sigurno nije uslovljeno samo altruističkim motivima, pre će biti da je u pitanju prosta računica koja kaže da će Kurdi kao saveznici biti potrebni i u budućnosti, na nekim drugim frontovima. Javna je tajna da instruktori izraelske vojske već dugo obučavaju Kurde na severu Sirije. Osim toga, u predstojećem obračunu sa Iranom Amerika sigurno računa na pomoć iranskih Kurda, koji se ni u Iranu nisu nauživali slobode, ni pod šahom Rezom Pahlavijem ni posle islamske revolucije.
Sve to izaziva pojačanu nervozu u čitavom regionu.
Još 1999. mnogi kurdski borci su se iz Turske povukli u Irak, u brda Kandil, i turske vlasti sada tvrde da kurdski ustanici odatle nesmetano upadaju na njihovu teritoriju, a da turski vojnici ne smeju da ih slede u Irak jer to zabranjuju Amerikanci. Turska gomila svoje trupe na granici sa Irakom tvrdeći da su provokacije koje vrše Kurdi nepodnošljive. Turci su ogorčeni dvostrukim standardima koje Amerikanci sada primenjuju i prema njima. Premijer Erdogan kaže: "Za ono što se dešava sa Izraelom postoje jedni, a za ono što se dešava u Turskoj drugi standardi. Ali teror u Turskoj ne može se gledati na jedan, a na Bliskom istoku, u Avganistanu ili Somaliji na drugi način. Teror je svuda na svetu teror. Tim pre što smo mi u stanju da se brinemo o sebi." Turci se uzdaju i u pomoć Irana, čije su trupe, prema nezvaničnim izveštajima, još u proleće gađale uporišta Kurda u brdima Kandil.
Eskalacija terorizma u Turskoj teško se može jednoznačno objasniti. To može biti posledica probuđene nade turskih Kurda da mogu silom izboriti svoju državu, poput sunarodnika u Iraku, ali i njihove želje da Turskoj otežaju pridruživanje Evropskoj zajednici jer bi to bio konačan kraj njihovih snova o nezavisnosti. Ne treba ispustiti iz vida ni tradicionalne kurdske deobe jer, osim PKK, i druge partije se bore za prevlast među Kurdima, neretko pod uticajem drugih zemalja koje preko njih ostvaruju sopstvene interese. U toku je veliko mešanje karata na Bliskom i Srednjem istoku koje se lako može završiti prekrajanjem postojećih granica, i Kurdi verovatno u tome vide svoju šansu za konačno definisanje granica svoje države.
Šta god da je odgovor, a njega je gotovo nemoguće pronaći u zamršenom klupku bliskoistočnih savezništava i neprijateljstava, izvesno je da su Kurdi ponovo džoker na koji računaju mnogi. Taj džoker je, kao i obično, u rukama velikih sila koje pokušavaju da ga prevuku na svoju stranu stola. Istorija, nažalost, za Kurde nije bila učiteljica života, u takvim igrama oni su uvek ostajali kratkih rukava i teško plaćali svoje zablude, ne izlazeći iz začaranog bliskoistočnog kruga u kome se nasilje naizmenično čini i trpi.
Čast, ponos i oružje
Kurdi se pominju još u trećem veku, kada je persijski vladar Artaban V pisao svom pobunjenom vazalu Ardaširu, kasnijem osnivaču Sasanidske dinastije: "Prevršio si meru i sam si dozvao svoju zlu sudbinu, ti Kurde koji si odrastao u šatorima Kurda…" Kroz istoriju su se najviše bavili nomadskim stočarstvom, ratarstvom i zanatstvom. U Istanbulu, čuvenom po ukusnom hlebu, kurdski pekari su posebno cenjeni. Kurdi imaju bogatu književnost, prepunu junačkih epova, bajki i basni. Govore nekoliko dijalekata zapadnoiranskog jezika koji je blizak persijskom, sa uticajima turskog i arapskog. Najpoznatiji Kurd bio je legendarni Saladin koji je živeo u XII veku, pobednik nad krstašima, osvajač Jerusalima, vladar Egipta i Sirije.
Kao i kod drugih planinskih naroda, čast i ponos su kod Kurda važne reči. Oružje je deo svakodnevice. Stara kurdska poslovica kaže: bodež je brat, oružje, rođak. Po svim zemljama po kojima žive prate ih priče da su opasni, skloni razbojništvima i krađi, ali čini se da je to mnogo više izgovor da bi se stranci držali što dalje od regiona u kojima su Kurdi. Priče putnika koji su bili u kontaktu s njima, i nekad i danas, kažu da su Kurdi veoma gostoljubivi i prijateljski raspoloženi prema strancima. Svaki razgovor s njima ipak opterećuje višak tragične istorije i mržnja prema Turcima koji su nezaobilazne teme, kao i kod njihovih suseda Jermena.
Kurdi se često šale i na račun svojih deoba i borbi za vlast, kao u vicu o izborima u Kurdistanu, kada hodža nailazi na dva čoveka koji se klanjaju pred glasačkom kutijom. Zgranut, vikne na njih: Zašto se klanjate kutiji, bezbožnici? O, hodžo, desilo se čudo, odgovaraju oni. Celo selo je glasalo za Kasema, a pobedio je Jusuf!
Kurdski vrabac
Stara kurdska priča kaže da je nekada davno persijski kralj u planinama Kurdistana prošao pored vrapca i nije mu ukazao pažnju. Ljut zbog takvog nepoštovanja, kurdski vrabac se nakostrešio i dreknuo na kralja: "Popišam se na grob tvoga oca!" Priča ne kaže šta se potom sa vrapcem desilo, ali istorija daje precizan odgovor. Nema države u kojoj su Kurdi živeli a protiv koje se nisu kostrešili i dizali ustanke, po pravilu tragično završene po njih.
Kurdi su narod persijskog porekla koji danas u najvećem broju živi na teritoriji istočne Turske, zapadnog Irana i severnog Iraka i Sirije, jednom od najnestabilnijih područja na svetu. Na tom poligonu se oduvek prelamaju interesi moćnih imperija, i zbog važnog strateškog položaja i zbog bogatstva u utrobi zemlje. Na primer, kod grada Kirkuka na severu Iraka nalazi se jedno od najbogatijih naftonosnih polja na svetu. Tačan broj Kurda se ne zna. Turci tvrde da ih je u Turskoj pet miliona, Kurdi da ih ima dvadeset, a nezavisni izvori da ih je u Turskoj oko 13 miliona, u Iranu šest, u Iraku četiri, u Siriji milion. Ukupan broj Kurda je preko 25 miliona, što ih čini najvećim narodom na svetu koji nema svoju državu. Oduvek su poznati po borbenosti i neprihvatanju tuđe vlasti, ali i po sklonosti ka unutrašnjim podelama, što ih je činilo faktorom nestabilnosti na područjima gde žive i dobrim "materijalom" za manipulisanje.
Arapi su ih islamizirali u VII veku, ali Kurdi nikada nisu prihvatili njihovu vlast i stalno su podizali ustanke protiv kalifa. Pod Mongolima su bili u XIII i XIV veku. Vek kasnije, na teritoriji na kojoj žive Kurdi ratovali su za prevlast Turci i Persijanci, a Kurdi su se borili i protiv šaha i protiv sultana. Ipak, u vreme dok su bili pod Turcima veliki broj ih je bio u turskoj janičarskoj vojsci. Na strani Turaka učestvovali su u borbama protiv Jermena u Prvom svetskom ratu u kojima su Jermeni desetkovani, ali ih je zajedničko stradanje od Turaka kasnije svrstalo na istu stranu.
Na konferenciji u Sevru održanoj 1920, posle Prvog svetskog rata, velike sile su dale dozvolu za proglašenje nezavisnosti Kurdistana uz uslov da taj proces bude postepen. Tri godine kasnije, na sastanku održanom u Lozani, Turska osokoljena uspesima Ataturka odbija da to prihvati. Kurdistan je podeljen između Turske i novostvorenog Iraka koji je bio pod vlašću Britanije, a kurdski ustanci u Turskoj dvadesetih i tridesetih godina ugušeni su u krvi.
Slično se dešava i posle Drugog svetskog rata. Istina, tada je u Mahabadu osnovana prva i jedina kurdska država, otcepljena od Irana, ali je opstala svega 327 dana. Podršku joj je u početku dao Sovjetski Savez ali se kasnije predomislio i priklonio šahu, koji je silom ugušio pobunu.
U ustavu Iraka iz 1958. navedeno je da je Irak država dva ravnopravna naroda, Arapa i Kurda, ali ravnopravnost nije otišla dalje od papira pa su se irački Kurdi 1961. opet digli na ustanak. Posle 13 godina borbi vladajuća Baas partija donela je odluku o stvaranju autonomne regije za Kurde čije je sedište bilo u Irbilu. Posle sporazuma sa Iranom, koji je podržavao iračke Kurde, nastalo je kratkotrajno zatišje.
Iranski Kurdi su u vreme pada šaha Reze Pahlavija 1979. godine pomislili da je to njihova šansa za dobijanje autonomije. Međutim, posle podizanja pobune protiv Homeinija i novi režim se surovo obračunao sa Kurdima čije vođe su uglavnom pobegle u inostranstvo.
U vreme iračko-iranskog rata (1980–1988) najžešće borbe su vođene na teritorijama gusto naseljenim Kurdima. Obe strane su optužile Kurde za saradnju sa neprijateljem. Tada je Sadam Husein upotrebio hemijsko oružje pobivši na hiljade kurdskih civila. Zapad je ćutke prešao preko ovog masakra jer je tada podržavao Huseina u borbi protiv nove iranske vlasti, a kao cinizam se može shvatiti današnje suđenje Sadamu za tada počinjene zločine. Dok je bezuspešno traženo hemijsko oružje po Iraku posle intervencije 2003, neimenovani američki zvaničnik je rekao: "Mora da ga ima, pa mi smo mu ga prodali u vreme rata sa Iranom!"
U prvom zalivskom ratu 1991. Kurdi su se opet borili protiv Sadama Huseina, podstaknuti od zapadnih saveznika. Međutim, pošto je Sadam prihvatio uslove za kapitulaciju, zapadna alijansa se povukla, dozvoljavajući iračkoj vojsci da bes zbog poraza iskali na Kurdima. Više od dva miliona ih je tada moralo da napusti Irak bežeći u Tursku i Iran, a posle toga su SAD uspostavile zonu zabranjenog dejstva za iračku vojsku iznad 36. paralele. Zabrana se nije odnosila na tursku vojsku koja je u Irak ulazila kada je htela, obračunavajući se sa kurdskim ustanicima. Između dve kurdske partije koje deluju na severu Iraka, Kurdistanske demokratske partije (KDP) Masuda Barzanija i Patriotske unije Kurdistana (PUK) Džalala Talabanija, 1994. je izbio pravi rat koji je doneo novi talas izbeglica. U toku sukoba su obe strane u pomoć pozivale i krvne neprijatelje, tursku i iračku vojsku.
Za vreme intervencija u Iraku 2003. Kurdi su bili jedan od odlučujućih faktora za rušenje Sadama Huseina, i zbog toga konačno došli na korak do dobijanja države. U stvari, moglo bi se reći da kurdska država na severu Iraka već postoji, mada nije zvanično priznata. Po prvi put je jedan Kurd, Džalal Talabani, postao predsednik sada već nestajućeg Iraka. Ludilo nasilja bacilo je čitavu zemlju u krvavi vrtlog u kome se žrtve svakog dana broje stotinama, i sve su češći glasovi koji govore da je jedini izlaz iz iračkog haosa u cepanju zemlje na tri dela, kurdski, sunitski i šiitski. I ta podela teško da će doneti mir, koreni sukoba koji preti da zapali čitav region ne mogu biti rešeni prostim iscrtavanjem novih etničko-verskih granica.
Istina i pomirenje
Kurdi kažu da se politika turske države prema njima svodi na negiranje njihovog identiteta, namerno guranje regiona u kome oni žive u siromaštvo, zbog koga dolazi do raseljavanja i asimilacije. U istočnoj Turskoj mnoga njihova sela su neverovatno bedna, i u njima i danas ljudi žive u zemljanim i kamenim kućama. U vojnim akcijama problem se rešava ognjem i mačem, posle čega ostaju spržena zemlja i mnogobrojne žrtve. Skoro trećina Kurda u Turskoj preselila se u zapadne, bogatije delove zemlje, a veliki broj je emigrirao u zapadnoevropske zemlje.
Retki su oni koji u Turskoj otvoreno smeju da progovore o kurdskom pitanju, kao što je Ufuk Uraš, vođa Partije slobode i solidarnosti, jedne od retkih turskih partija koje zagovaraju pomirenje. "Niko nije nevin u ovom ratu", kaže Uraš. "PKK nije stvorio kurdsko pitanje, ali kurdsko pitanje jeste stvorilo PKK." Koliko je turska javnost osetljiva na kurdsko pitanje osetio je na svojoj koži i Orhan Pamuk, najpoznatiji turski pisac, na koga se sručila lavina gneva i optužbi za izdaju kada je pomenuo kurdski i jermenski problem.
