Burni događaji u Rusiji privremeno su gurnuli u zasenak kinesko-američke odnose, koji nakon nedavne posete američkog državnog sekretara Entonija Blinkena Pekingu ulaze u novu fazu. Rezultati posete još uvek se analiziraju, ali, što bi rekao Ostap Bender: “Led je krenuo, gospodo porotnici.”

Blinken je došao u Peking dok je led u odnosima između dve najmoćnije sile sveta bio najdeblji od kada su SAD i Kina uspostavile diplomatske odnose 1978. godine. Američki sekretar je prvo osam sati razgovarao sa šefom kancelarije za inostrane poslove CK Partije Van Lijem, a zatim pet i po sati sa ministrom inostranih poslova Sin Gangom, da bi mu, na kraju, 35 minuta posvetio i kineski lider Si Đinping. Četrnaest sati razgovora među visokim političkim predstavnicima ukazuje ne samo na dugu listu pitanja koju je trebalo razmotriti, već i na obostranu želju da se nešto postigne.

U Pekingu su veoma pozitivno ocenili rezultate posete. Kineski predsednik je rekao da su postignuti napredak i dogovor o nizu problema, ali nije posebno precizirao kojih. Dodao je da je Entoni Blinken tokom posete mogao da doprinese normalizaciji odnosa.

Si je naglasio da je planeta Zemlja dovoljno velika za dve najsnažnije privrede sveta. Kina uvažava interese Sjedinjenih Država i ne teži da ih narušava ili preuzme. U isto vreme, SAD treba da poštuju Kinu i ne smeju da naruše njena legitimna prava i interese. Si je pozvao Ameriku da prihvati racionalan i pragmatičan prilaz i da u tom pravcu sarađuje sa Kinom.

Blinken je uzvratio onim što Kinezi žele da čuju: Sjedinjene Države ne žele novi hladni rat, ne teže promeni kineskog sistema, njihova savezništva nisu uperena protiv Kine, one ne podržavaju tajvansku nezavisnost i ne žele konflikt sa Kinom.

Si Đinping je to kratko prokomentarisao: dela govore više od reči.

DIKTATURA I DEMOKRATIJA – KAKO UOČITI RAZLIKU

Samo dva dana kasnije, američki predsednik Bajden nazvao je svog kineskog kolegu Si Đinpinga – diktatorom. Nije baš najbolji način da se pripremi sastanak na vrhu ovog leta, u okviru konferencije APEC, međudržavnog foruma koji okuplja 21 vodeću ekonomiju Azije i Pacifika.

Američki zvaničnici su požurili da objasne da Bajdenove izjave ne odražavaju mišljenje administracije u celini. Zvaničnici su takođe rekli da je državni sekretar Blinken navikao da Bajden daje primedbe svoje vrste i da ne veruje da će incident narušiti pozitivan razvoj odnosa.

Sam američki predsednik je posle nekoliko dana potvrdio da je Sija nazvao diktatorom, ali da to ne dovodi u pitanje priliku da se njih dvojica sastanu “u skoro vreme”. Stvar je u tome da, bez obzira na to kako on lično gleda na komunistički sistem u Kini, Bajden kao i većina političara na Zapadu shvata da ta “diktatura” ima stabilizujući efekat. Verovatno da bi kolaps komunističkog režima doveo do dubokih podela unutar Kine, pa čak i građanskog rata, što bi opet širom otvorilo vrata međunarodnoj krizi i prouzrokovalo nestabilnost i neizvesnost na globalnoj političkoj i ekonomskoj sceni.

Nije u interesu Zapada da dovede Kinu do tačke ključanja. I malo ko u svetu podržava ideju o rušenju sadašnjeg sistema u Kini, pre je reč o ideološkim napadima radi sticanja političkih poena. Naravno, o demokratiji se raspravlja sa različitih ideoloških pozicija. Kada u Kini izađe petsto ljudi na ulicu da protestuje zbog ograničenja zbog kovida, pa ih policija rastera, onda je to diktatura. A kad u Francuskoj pedeset hiljada ljudi protestuje zbog penzijskog zakona, pa ih policija razjuri vodenim topovima, a zakon se sprovede, onda je to demokratija.

Zato izjava državnog sekretara Blinkena pre dve nedelje u Pekingu da SAD nemaju nameru da podrivaju kineski sistem, ima posebnu težinu. Nazire se pragmatizam u odnosima, što je maksimum koji se može očekivati.

Međunarodna javnost je godinama zabrinuta zbog loših američko-kineskih odnosa. Povremeni incidenti na moru, a njih je poslednjih nedelja bilo nekoliko, mogu da dovedu do širih sukoba koje, bar zvanično, ne žele ni jedna ni druga strana.

Amerika i Kina moraju da nauče da žive zajedno, to je način da se izbegne treći svetski rat. Na to je upozorio Henri Kisindžer, političar koji je prevalio stotu godinu, jedan od glavnih kreatora uspostavljanja diplomatskih odnosa između ove dve zemlje pre pola veka.

POLITIČKA MUDROST I VEŠTAČKA INTELIGENCIJA

Kisindžer smatra da je uspostavljanje održive koegzistencije dve najmoćnije sile sveta neodložan i hitan zadatak i veruje da se trenutni ekonomski rat, vojni incidenti i politički sukobi mogu postepeno, korak po korak, rešavati, i u tom smislu on je politički optimista. Međutim, on smatra da glavnu opasnost za američko-kineske odnose u budućnosti neće predstavljati nedostatak političke mudrosti da se problemi rešavaju dijalogom, i da najveća pretnja ne dolazi ni iz Amerike ni iz Kine, nego sa treće i neočekivane strane: od veštačke inteligencije.

Ostalo nam je manje od deset godina da se suočimo sa ovim izazovom, u protivnom će veštačka inteligencija preuzeti stvar u svoje ruke, sa nesagledivim posledicama za čovečanstvo, poručuje Kisindžer.

Prema Kisindžeru, koji je dao veliki intervju za časopis “Ekonomist”, glavna opasnost dolazi od veštačke inteligencije (AI), koja pojačava američko-kinesko rivalstvo. Ravnoteža snaga i tehnološka osnova ratovanja menjaju se tako brzo i na toliko načina da zemljama nedostaje bilo kakav utvrđen princip na osnovu kojeg bi mogle da uspostave red. Taj princip tek treba izgraditi.

Kina i Amerika treba da najozbiljnije razgovaraju o AI. “Mi smo još sposobni da zaustavimo mašine koje bi mogle da nametnu katastrofu – globalnu kugu ili druge pandemije, nuklearno ili bilo koje drugo polje ljudskog uništenja. AI će postati ključni faktor bezbednosti već za pet godina. Živimo u svetu neviđene destruktivnosti, u svetu destruktivnosti bez presedana”, upozorava Kisindžer.

On naglašava da je danas moguće stvoriti automatsko i nezaustavljivo oružje. Nikada u istoriji nije bilo moguće uništiti sve svoje protivnike. Sada više nema ograničenja, svaki protivnik je sto odsto ranjiv. Čak i protiv ljudskih namera. Predsednici Bajden i Si snose veliku odgovornost. Njima je potreban realizam da se suoče sa opasnostima koje predstoje, nužna im je vizija da nađu rešenje u postizanju ravnoteže između snaga njihovih zemalja i uzdržanost od maksimalnog korišćenja svojih ofanzivnih moći. I da veštačku inteligenciju zajedničkim dogovorom drže pod kontrolom. To je najvažnije, ali i najteže.

Koliko će upozorenje doktora Kisindžera uticati na lidere najmoćnijih država sveta, neizvesno je. Pozitivan korak je to što su posle nedavnih pekinških razgovora najavljeni novi susreti, uključujući onaj na vrhu.

Kao što reče Ostap Bender – led je krenuo. Ali taj Bender je još rekao: “Paradom ću komandovati – ja.” Tu već počinju novi nesporazumi.