Za "Vreme" iz Berlina

Godina je 2009, lokacija Doha, glavni grad Katara. Jedan sirijski državljanin, inače nastanjen u ovom Emiratu, razgovara mobilnim telefonom – ne zna se sa kim, ali to i nije od posebnog značaja. Na svoju – kako će se pokazati – veliku nesreću, tokom razgovora troši sav kredit čime se poziv automatski okončava. Sirijac na ovu nezgodu reaguje sočnom psovkom u kojoj u nekom kontekstu pominje Alaha. Neki savesni građanin "slučaj" prijavljuje gde treba, te Sirijac biva proteran iz zemlje. Ova istinita priča iz izveštaja Amnesti internešenela nije usamljeni primer – mnogi zbog krivičnog dela "blasfemije" u Kataru zaglave i čitavih sedam godina zatvora.

Iako po stanju ljudskih prava eonima udaljeni od Evrope, u Kataru nikako ne žele da zaostanu kada je u pitanju vojna oprema. Najsvežiji primer je aprilska porudžbina koja je stigla na adresu minhenskog proizvođača Kraus-Mafaj Vegmana, a prema kojoj će Emirat platiti bezmalo dve milijarde evra za 24 samohodne haubice PzH 2000 i 62 tenka "leopard 2". To je ponosno objavila sama kompanija, koja dodaje da će time Katar "unaprediti svoje kopnene snage, čija su borbena oklopna vozila i artiljerija delimično stari i po 40 godina". Savezna vlada u Berlinu, koja mora da odobri svaku porudžbinu, nerado se izjašnjava o izvozu oružja, svoje sednice o ovoj temi drži u tajnosti, pa je tako tek sedam dana kasnije procurelo da je Katar poručio i topove, automatske puške i municiju.

KAKVA CRNA LJUDSKA PRAVA: "Isporuka oružja zemljama Arabijskog poluostrva znači potpuno zanemarivanje ljudskih prava", kaže za "Vreme" Ulrih Delius iz nemačkog Društva za ugrožene narode. Dodaje da se u zemljama Persijskog zaliva i Saudijskoj Arabiji ne poštuju prava religijskih manjina i žena, da demokratija praktično ne postoji, a da je sam region zapaljiv. Upravo su to argumenti koje opozicija koristi u frontalnom napadu na izvoznu politiku berlinske vlade. Socijaldemokrate bi rado izvoz oružja nabacile kao važnu temu pred septembarske izbore, iako je i u vreme njihovog kancelara Gerharda Šredera cvetala prodaja takozvanim trećim zemljama (koje nisu članice NATO ili EU). Pisani Politički principi izvoza zabranjuju prodaju oružja državama "koje su u oružanom konfliktu ili kojima konflikt preti", kao i "kada postoji osnovana sumnja da će izvezeno oružje biti zloupotrebljeno za unutrašnju represiju ili trajno i sistematsko suzbijanje ljudskih prava". Kako kaže Delius, i vlada Angele Merkel ove principe rasteže po sopstvenom nahođenju kako bi mogla da izvozi u sporne države.

Recimo u Indoneziju, kojoj je odobrena prodaja 160 tenkova i oklopnih vozila, ali posebno u Persijski zaliv. Najviše prašine i dalje se diže kada je u pitanju Saudijska Arabija, gde je režim kralja Abdulaha brutalno gušio svaki nagoveštaj Arapskog proleća u sopstvenom dvorištu. Niz malih i mirnih demonstracija umirivan je obećanjima o ekonomskom blagostanju, o pravu glasa za žene, a neretko i gvozdenom pesnicom. Opravdano je pretpostaviti da su u poslednje dve godine od dvadesetak golorukih žrtava saudijskog režima neke ubijene baš nemačkim automatskim puškama i nemačkom municijom.

Poslednji izveštaj Ministarstva privrede (za 2011. godinu) potvrđuje da je Saudijskoj Arabiji isporučeno 4259 automatskih pušaka i 1233 automatska pištolja, bespilotne letelice, oprema za navigaciju i nadzor granice, kao i delovi za borbene avione. U iščekivanju izveštaja za 2012. godinu koji će biti objavljen u decembru, mediji spekulišu da je sa režimom u Rijadu već dogovorena isporuka 270 tenkova "leopard 2". Kako zvaničnici ćute kao zaliveni, nagađanja su, u međuvremenu, otišla sve do 800 "leoparda", kao i više stotina oklopnih transportera.

Beatriks Brodkorb je takođe čula samo medijska nagađanja – iako je portparolka poslaničke grupe vladajućih liberala. U razgovoru za "Vreme" naglašava da Vlada i Savet za bezbednost svoje odluke donose u potpunoj tajnosti. Na opasku da u Saudijskoj Arabiji ne bi smela da vozi automobil, jer je žena, Brodkorb kaže da očajno stanje ljudskih prava u Persijskom zalivu niko ne može i ne želi da ospori. "Ljudska prava su jedan od osnova za odluku, ali nisu jedini kriterijum. Mora se uvek odvagati kakav je za Nemačku ukupni značaj države koja kupuje oružje", kaže ona. Smatra da je Saudijska Arabija važan "bezbednosni partner" Nemačke, zbog svoje uloge u turbulentnom regionu, pozicije prema Iranu i Iraku, ali i u borbi protiv terorizma. Brodkorb navodi primer iz novembra 2010. godine kada su saudijske tajne službe upozorile na pakete-bombe u avionu koji je sleteo na aerodrom u Kelnu.

Ulrih Delius ukazuje na zajednički imenitelj svih država Bliskog istoka koje dobijaju nemačko oružje – sve te zemlje su suprotstavljene Iranu. "Time se Teheranu poručuje da se uzdrži od bilo kakve intervencije", smatra on. I istraživač Stokholmskog instituta za proučavanje mira (SIPRI) Mark Bromli kaže kako "postoje indicije da zemlje Persijskog zaliva naručuju sve više protivvazdušnog oružja zbog agresivne retorike Irana". U mere predostrožnosti mogu se svrstati i podmornice ili patrolni brodovi koje su poručili Ujedinjeni Arapski Emirati, čiji najistureniji rt leži samo pedesetak kilometara od iranskog kopna.

GRADSKI TENK: Stručnjaci, sa druge strane, upozoravaju da haubice i tenkovi Kataru teško mogu da služe za odbranu od Irana. Recimo pomenuta samohodna artiljerija PhZ 2000, koju je pazario Emirat, ima domet od 40 kilometara, a pogađa sa greškom od najviše 30 metara. Cinici bi primetili da bi čak i ova najmoćnija haubica sveta, u pokušaju da pogodi iransko tlo, ostala kratka za nekih 150 kilometara i eventualno usmrtila ribe u Persijskom zalivu. Kopnene invazije i tenkovske bitke ne mogu da zamisle ni najveći pesimisti – ne zato što bi se sukobljene strane uzdržale od otvorenog rata, nego zato što bi se taj rat vodio avionima i projektilima dugog dometa. Beatriks Brodkorb kaže da naručeni tenkovi ne moraju biti samo brana od eventualne invazije iz Irana. "Saudijska Arabija ima i druge nestabilne susede, recimo Jemen. Može se pretpostaviti da želi da osigura svoje granice", kaže ona.

Tenk koji se posebno dopada vlastodršcima u Rijadu je "Leopard 2", a on je priča za sebe. Ovaj pancer je u voznom parku dvadesetak svetskih armija. Nemci poluironično kažu da je "Leo 2" Exportschlager (izvozni hit), nešto poput Folksvagenovog golfa. I baš kao golf, i "Leo 2" postoji u raznim verzijama, a zemlje Persijskog zaliva su posebno zagrizle kada je predstavljena verzija A7+, namenjena takozvanim asimetričnim sukobima, odnosno borbama u kojima tenkovi nemaju posla sa drugim oklopnim vozilima ili artiljerijom, nego sa gerilom.

Godine misije u Avganistanu poučile su Bundesver da su prethodne verzije "Leoparda" (kao uostalom i svih drugih tenkova snaga ISAF) previše glomazne, spore i ranjive u okršaju sa talibanima. Zato je zajedno sa koncernom "Kraus-Mafaj Vegman" napravljen A7+, najpre eksplicitno reklamiran kao vozilo za "vojne operacije na urbanom terenu", što je kasnije preinačeno u vozilo za "podršku mirovnim operacijama".

Kakva god zvanična saopštenja bila, karakteristike "Leoparda 2A7+" otkrivaju da je namenjen prevashodno – gradskim ulicama. Specifikacije govore o maksimalnoj brzini od 70 kilometara na sat, mada tenkisti svedoče da po asfaltiranim putevima razvija i celih 100 na sat. Ako komandant želi, topovska cev ostaje fiksirana na cilj, bez obzira kako se samo vozilo (o)kretalo. Posebno je atraktivna zaštita od eksploziva na ulici, a moćni branik služi za uklanjanje barikada. Krovni mitraljez i minobacač kontrolišu se daljinski, dakle bez izlaganja posade opasnosti, a postoji i mogućnost ispaljivanja suzavca.

Kako Saudijska Arabija, Katar ili Ujedinjeni Emirati nemaju posla sa gerilom i teroristima, kritičari s pravom upozoravaju da bi tenkovi mogli da se upotrebe protiv demonstranata. "Naivno je verovati da će oružje ostati nekorišćeno", kaže Ulrih Delius iz Društva za ugrožene narode. "Najsvežija iskustva građanskih ratova u Libiji i Siriji pokazuju da su diktatori spremni da čuvaju vlast po svaku cenu." Saudijska Arabija je već 2011. pokazala da je spremna da čuva i vlast u susednom Bahreinu. Na Bisernom trgu u glavnom gradu te zemlje Manami, većinski šiiti mirno su protestovali protiv sunitske vladajuće porodice. Nadali su se promenama nalik onima u Egiptu ili Tunisu – dobili su intervenciju združenih snaga Bahreina, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Emirata koja je Biserni trg pretvorila u pekinški Tjenanmen. Tada je i definitivno postalo jasno koliko se režim u Rijadu pribojava vetrova Arapskog proleća.

KORDON OKO IRANA: Na usmeravanje talasa revolucija na severu Afrike i Bliskom istoku posredno utiče i Zapad tako što određuje koji su režimi podobni kupci modernog naoružanja, a kojima se uvodi embargo. Zaista, teško može da se govori o principijelnosti kada su pod embargom recimo Libija i Sudan, a nije Alžir koji je poručio 1200 nemačkih oklopnih "Lisica". Oružje ne sme da se izvozi u Mjanmar ili Belorusiju, ali zato može recimo u Persijski zaliv. Polako se formira sanitarni kordon oko Irana, države koja je upornim radom na nuklearnom programu od Severne Koreje preotela epitet Svetskog Neprijatelja Broj Jedan. Da bi izolacija Irana bila potpuna, nedostaje samo još svrgavanje Bašara el Asada u Siriji i da vlast preuzmu suniti.

Zvanično i javno, Nemačka se protivi naoružavanju tamošnjih pobunjenika i traži da embargo na izvoz oružja u Siriju ostane potpun. Sa druge strane, u Vašingtonu, Londonu i Parizu sve su glasniji zagovornici aktivnije pomoći sirijskoj opozicionoj gerili. Do tada, pomaže se posredno – preko arapskih zemalja. "Nema garancija da će malo oružje prodato Saudijskoj Arabiji zaista ostati tamo, odnosno da neće završiti kod pobunjenika u Siriji", upozorava Delius. Kaže da svaki ugovor ima klauzulu po kojoj naoružanje ne sme dalje da se preprodaje ili ustupa, ali da "te klauzule nemaju praktične konsekvence osim da umiruju kritičare". Malo je verovatno da će se na sirijskom frontu volšebno pojaviti neki "leopard", ali je realna mogućnost da zemlje Arabijskog poluostrva sirijskim pobunjenicima prosleđuju recimo sitnije automatsko naoružanje marke Hekler&Koh.

UNOSAN BIZNIS: Pojava novih platežno potentnih kupaca izvesno raduje i nemačku industriju oružja koja ne mari mnogo za stanje demokratije u državama-poručiocima, niti pita gde će i u koje svrhe oružje biti upotrebljeno "Industrija grozničavo traži nova tržišta, jer opada potražnja iz članica NATO", objašnjava Delius. Podaci koje nam je ustupio SIPRI pokazuju da je izvoz krupnog oružja iz Nemačke 2008-2012. opao za osam odsto u odnosu na prethodni petogodišnji period, ali i taj volumen je dovoljan da se Nemačka baškari na profitablinom trećem mestu najvećih izvoznika oružja (vidi okvir). Najviše su kupovale Grčka (podmornice, tenkovi, topovi i rakete vazduh-vazduh), Južna Koreja (podmornice, protivvazdušna odbrana i motori za domaće tenkove i brodove) te Turska (polovni tenkovi i motori). Ukupno su, međutim, u države NATO otišle tek dve petine nemačkog izvoza, dok je porastao obrt na Dalekom i Bliskom istoku.

Nemački sektor vojne industrije zapošljava oko 80.000 radnika, a indirektno stvara oko 300.000 radnih mesta. Veći deo proizvedenih "dobara" ide u izvoz koji je 2011. godine doneo 5,42 milijarde evra. Ta suma će, s obzirom na potvrđene isporuke u Katar i Indoneziju, ove godine biti još veća. Dok celokupna privreda Nemačke poslednjih godina raste oko jedan odsto u proseku, vojna industrija beleži rast od preko četiri odsto, a ta impresivna brojka ima da se zahvali i većoj prodaji civilne bezbednosne tehnike, poput kamera, skenera i pratećih softvera. "Cinično je stvarati radna mesta izvoženjem smrti. To nije primereno odgovornoj pravnoj državi", kaže Ulrih Delius, koji osporava i značaj vojne industrije za privredu Nemačke. Kaže da se "dugogodišnji napori načinjeni u razvoju pojedinih regiona mogu uništiti za nekoliko dana i to oružjem koje je napravljeno u Nemačkoj". Drugim rečima, države u kojima nastupaju "leopardi" teško da će uvoziti "golfove".