Ministarka finansija SAD Dženet Jelen obavestila je 13. januara Kongres da je dostignut maksimalno dozvoljen nivo državnog duga i zatražila je da se on poveća; od tog trenutka SAD više ne mogu da se dodatno zadužuju na finansijskim tržištima, već samo mogu da plaćaju obaveze iz rezervi i tekućih priliva. Time je otvorena politička kriza, pošto Predstavnički dom (PD) Kongresa koji kontroliše Republikanska stranka ne želi da odobri povećanje tog limita bez ozbiljnih rezova državnih rashoda.

Eskalacija će nastupiti tek od juna, po izjavi Dženet Jelen, jer će dotle biti potrošene rezerve. Pored toga, američka vlada više ne uplaćuje sredstva u penzione fondove za državne službenike, kao i razne druge fondove koji nisu “kritični” i gde se novac može uplatiti naknadno bez štetnih posledica. Posle tog roka ministarstvo finansija SAD moraće da pravi oštre rezove, pošto će oko 20 odsto rashoda ostati nepokriveno. Veliko je pitanje da li će, kao što žele pojedini članovi Kongresa, ministarstvo finansija moći ciljano da isplaćuje određene neophodne rashode (kao što su kamate na dugove i troškovi odbrane), ili će se država naći defakto u bankrotu.

Zakonodavna i izvršna vlast u SAD više puta su se sukobljavale zbog gornje granice duga; to se uvek događalo kada je predsednik iz redova demokrata, a PD kontrolišu republikanci. Prethodne krize su se dogodile za vreme Bila Klintona 1995. godine, kao i u vreme kada je predsednik bio Barak Obama, 2011. i 2013. godine.

KONGRES KONTROLIŠE MAKSIMALNI NIVO DRŽAVNOG DUGA

Ograničenje maksimalne visine državnog duga je, inače, jedan anahron mehanizam koji se primenjuje samo u SAD. Kongres je već prilikom usvajanja budžeta prihvatio i deficit, a to povlači i uzimanje novih dugova radi pokrića već odobrenog deficita; ako Kongres ne poveća visinu državnog duga, neće moći da se izvrši upravo onaj budžet koga je usvojio. Sličan mehanizam ne postoji nigde u Evropi, gde je (kao i u Srbiji) praksa da se prilikom usvajanja budžeta definiše maksimalan nivo zaduživanja države u toj godini, bez ikakvog posebnog utvrđivanja najvišeg nivoa duga.

Do 1917. godine važilo je pravilo da Kongres mora da odobri svako pojedinačno zaduženje države, ali je usled velikih potreba za zaduživanjem zbog učešća u Prvom svetskom ratu odlučeno da se utvrđuje samo maksimalni nivo duga. U poslednjih 40 godina, Kongres je čak 45 puta utvrđivao novi limit za državni dug.

NAGLI RAST JAVNOG DUGA POSLEDNJIH DECENIJA

Prošle nedelje dug SAD je dostigao limit od 31,4 hiljade milijardi dolara, što iznosi 125 odsto BDP-a, čime je zvanično počela “kriza” američkog duga. Ilustracije radi, Srbija je dužna otprilike 1000 puta manje u apsolutnom iznosu, a ima 50 puta manje stanovnika, odnosno državni dug po glavi Amerikanca je 20 puta veći nego po glavi stanovnika Srbije.

Kada je 1995. godine izbila prva kriza oko utvrđivanja maksimalnog državnog duga, SAD su bile zadužene sa “svega” 4,9 hiljada milijardi dolara, što je tada bilo oko 65 odsto BDP-a te države. Za nepunih 28 godina, državni dug povećan je u apsolutnim iznosima oko 6,4 puta a njegovo učešće u BDP-u je duplirano.

Nagli rast javnog duga (i to u mirnodopskim okolnostima) izaziva ne tako male otpore u američkoj javnosti, posebno u radikalno desnim krugovima Republikanske partije. Doduše, treba reći da je dug znatno povećavan i za vreme Trampa, kao i prethodnih republikanskih predsednika; tada stranka nije pravila probleme za zaduživanje.

HAOS KOD REPUBLIKANACA

Dosadašnja sukobljavanja zakonodavne i izvršne vlasti oko visine duga završavala su se kompromisima posle dugih i teških natezanja. Obama je 2011. godine u poslednjem trenutku postigao “nagodbu” sa republikancima, kada je već delovalo da će doći do obustave plaćanja, pa je čak i agencija “Standard & Poor’s” smanjila rejting Sjedinjenih Država sa AAA na AA+. Nivo duga je povećan, ali je administracija morala da prihvati i značajno smanjivanje rashoda.

U prethodnim sukobima oko granice duga 1995. i 2011. godine, republikanci su imali “solidnu” većinu u Predstavničkom domu. To je omogućavalo da republikansko vođstvo u Kongresu postigne dil sa administracijom, i pored toga što je radikalno desno krilo te stranke bilo nespremno za ustupke.

Međutim, ovoga puta većina je veoma tanka – od 435 mandata republikanci imaju 222, a demokrate 213. Gubitak samo pet mandata značio bi i prestanak kontrole nad Domom, što bi bio debakl za stranku. Zato vođstvo republikanaca ne pokreće postupak za isključenje ni “dokazanog lažova” Džordža Santosa, koji je izabran u inače demokratskom izbornom okrugu u Njujorku, pošto bi na vanrednim izborima rizikovali da im propadne taj mandat.

Problem republikanskom establišmentu predstavlja grupa od oko 20 MAGA (MAGA – Make America Great Again) republikanaca, tvrdih pristalica bivšeg predsednika Trampa. Inače, treba reći da je od 222 republikanska kongresmena njih čak 118, koji su 2020. godine bili u Kongresu, glasalo protiv potvrđivanja izbora Bajdena za predsednika, što govori o velikoj radikalizaciji unutar te stranke.

Usled otpora te grupe kongresmena, izbor spikera (predsedavajućeg) PD pretvorio se u cirkus, gde je malo falilo da dođe do fizičkog obračuna između kandidata za spikera Mekartija i nekoliko najtvrdokornijih republikanaca. Tek posle 15 uzastopnih glasanja, što nije zabeleženo u više od sto godina, Mekarti je izabran za spikera na jedvite jade, ali morao da plati visoku cenu kroz niz veoma nezgodnih ustupaka pobunjenim kongresmenima. Za njega lično, najteži ustupak je izmena poslovnika po kome smenu spikera može da zatraži bilo koji poslanik, čime je svoju sudbinu stavio u ruke upravo tim poslanicima (pod uslovom da mu glavu ne sačuvaju demokrate, što nije realno očekivati).

Radikalni republikanci su, inače, zagorčali život dvojici republikanskih spikera u prethodnih desetak godina. Usled nemogućnosti “kontrole” svog poslaničkog kluba 2015. godine odstupio je Džon Bejner, a nešto kasnije i njegov naslednik Pol Rajan.

Niz drugih ustupaka koje je Mekarti prihvatio su krajnje razumni, ali će uticati na “usporavanje” rada Kongresa. Na primer, kongresmeni će imati pravo da samostalno podnose amandmane (što po dosadašnjim pravilima nisu imali!), a tekstovi zakona će morati da im se dostave bar 72 sata pre glasanja (da se u srpskoj Skupštini odlučivalo kao u Kongresu za vreme predsedavanja demokrate Nensi Pelosi, mnogi bi smatrali da parlament uopšte ne postoji).

DA LI ĆE BITI NOVCA ZA UKRAJINU?

Jedna od velikih primedbi republikanaca bilo je i donošenja “omnibus” zakona o trošenju iz budžeta. Demokrate su, kako bi onemogućili novu većinu u PD, u poslednjim danima mandata prethodnog saziva Kongresa u decembru doneli omnibus zakon o trošenju 1,7 hiljada milijardi dolara, što pokriva potrebe vlade za trošenjem do septembra 2023. godine (ako se izuzme problem visine duga). Taj zakon pokriva rashode Pentagona ali i čitav niz drugih, potpuno nevezanih rashoda (kao i podršku Ukrajini) i on je usvojen po kratkom postupku, tako da kongresmeni nisu ni mogli da shvate o čemu su sve glasali. Takav postupak demokrata prošlog decembra je i jedan od razloga zašto će republikanci teško pristati da povećaju granicu duga.

Za veći deo republikanaca sporno je i veliko trošenje novca za pomoć Ukrajini, pa nije isključeno da će i američka podrška ratu biti dovedena u pitanje. Po pisanju američkih medija, na tu mogućnost je ukrajinskog predsednika Zelenskog upozorio šef CIA Berns prilikom tajne posete u januaru.

BITKA ZA IZBORE 2024. GODINE

Dženet Jelen je prošle nedelje preko CNN-a upozorila da može doći i do smanjenja kreditnog rejtinga američke države, a dovešće se u pitanje i status dolara kao svetske “rezervne” valute. To bi značajno povećalo troškove zaduživanja SAD; nije isključeno ni da američka privreda uđe u recesiju, što može izazvati i globalne potrese.

U narednim mesecima republikanci će se verbalno prepucavati sa Bajdenovom administracijom, koja kategorički odbija bilo kakve ustupke. Do pravih pregovora, po svoj prilici, neće doći sve dok ministarstvo finansija ne iscrpi mogućnosti “žongliranja” za obezbeđivanje novca za isplate iz budžeta.

I republikanci i demokrate gledaju da se pozicioniraju za ključne izbore 2024. godine, kada se pored Kongresa bira i predsednik. Već je počelo “deklarisanje” potencijalnih kandidata za predizbore za predsednika, a uskoro će se i Bajden zvanično izjasniti da li će se ponovo kandidovati (nezvanično je najavio kandidaturu). Njemu trenutno ne cvetaju ruže, pošto se stalno “pronalaze” poverljivi dokumenti u njegovim privatnim prostorijama. Prošle nedelje je FBI, uz njegovu saglasnost, izvršio pretres kuće u Delaveru i pronašao novu grupu tajnih dokumenata.

Da vođstvo republikanaca ima solidnu većinu u PD verovatno bi se, kao i prethodnih nekoliko puta, posle natezanja našao kompromis koji bi obe strane predstavile kao pobedu. Ovog puta nevolja je što će nekoliko MAGA-republikanaca teško prihvatiti bilo kakav kompromis, a puno stvari visi, između kojih je i finansiranje Ukrajine. Ako bi se odluka o povećanju limita ipak donela uz njihovo protivljenje, ali uz podršku jednog dela demokrata, republikanski establišment rizikuje optužbe za “izdaju”. To može da dovede do novih podela u stranci i velikih problema kada se u postupku predizbora budu birali novi kandidati za Kongres (i predsednika) za izbore 2024. godine. Zato će sadašnja bitka oko granice duga biti veoma neizvesna, i može imati velike reperkusije na američku političku scenu.