Postigavši nekakav sporazum sa talibanima nakon sedamnaest godina rata u Avganistanu, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp je započeo novu operaciju promene režima: ovog puta u Venecueli pokušava da otera sa vlasti čavistu Nikolasa Madura. Tramp uz zavođenje sankcija nije propustio da spomene ni ratnu opciju, a državni sekretar Majkl Pompeo je objasnio da je sve to u cilju "obnove venecuelanske demokratije". Savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton je bio iskreniji rekavši da je reč o nafti u "našem dvorištu".

U skladu sa politikom "slobodno tržište – vazalne države", neokonzervativni kreatori politike SAD su, uz konstataciju da je socijalizam u Venecueli bankrotirao, po običaju povlačili poteze koji pogoršavaju situaciju, a onda "izražavali zabrinutost" zbog bede u kojoj ljudi žive, zbog Venecuelanaca koji su pobegli u susedne zemlje, zbog ugrožavanja ljudskih prava i demokratskih uslova ili trgovine (kolumbijskom) drogom.

FAVORIT GVAIDO: Ulogu glavnog glumca u novoj latinoameričkoj drami je dobio malo poznati Huan Gvaido koji se 23. januara pozvao na član 233. Ustava Venecuele prema kome predsednik skupštine obavlja dužnost šefa države ako je predsedničko mesto upražnjeno, a on smatra da je upražnjeno jer opozicija ne priznaje izbore iz maja 2018. na kojima je pobedio Maduro. Opozicija je te izbore bojkotovala, izuzev jednog opozicionog političara koji je učestvovao predsedničkoj u trci.

Gvaido je predsednik Narodne volje, centrističko socijaldemokratske partije tzv. trećeg puta koja ima 14 od ukupno 167 poslanika u venecuelanskom parlamentu. Tridesetdvogodišnji nekadašnji studentski lider je na čelo partije došao zato što je osnivač Narodne volje Leopoldo Lopez u kućnom pritvoru od 2017, nakon što je osuđen na robiju zato što su mu vlasti stavile na teret izazivanje nereda, paljevine i ostalo što se dešavalo tokom antirežimskih demonstracija 2017. u kojima je stradalo 120 ljudi.

Te demonstracije su izbile kada je pored narodne skupštine u Venecueli ustanovljavana i Ustavotvorna skupština, izabrana tako što su u nju uključeni predstavnici sindikata, društvenih i profesionalnih organizacija, pa u njoj većinu imaju čavisti. Ta skupština je preuzela najvažnije funkcije venecuelanskog parlamenta čiji mandat traje do 2021. godine, a sa kojom deli istu zgradu.

Američki favorit Huan Gvaido proglasio se za predsednika države tokom masovnih demonstracija u Karakasu kada je 23. januara 2019. ubijeno oko 40 ljudi (26 su ubile provladine snage tokom sukoba, 5 prilikom racija po kućama, a 11 ljudi je stradalo tokom pljački). Tog dana širom Venecuele uhapšeno je 696 osoba, što je prema Rojtersu najveći broj uhapšenih u jednom danu u poslednjih dvadeset godina.

Ti krvavi događaji su se preklopili s obeležavanjem godišnjice obaranja venecuelanskog diktatora Markosa Pereza Himeneza (1948–1958), koga su SAD podržavale i odlikovale, naravno zbog nafte. Nakon ratobornih izjava Donalda Trampa postavlja se pitanje da li će i s kakvim ciljem SAD intervenisati u Venecueli, sa kojom su, tvrde, imale odlične odnose sve dok ih nisu pokvarili diktatori Ugo Čavez i Nikolas Maduro.

Tokom holandsko-venecuelanske krize 1908. američka mornarica je pomogla da vlast uzme Huan Visente Gomez zvani Som, čiji je režim bio poznat po srednjovekovnoj brutalnosti: sakaćeni su "srećnici", a vešani "nesrećnici". Som je u današnjim parama bio težak oko 3,5 milijardi dolara. Dao je lukrativne koncesije različitim naftnim kompanijama, među kojima su bili i Standard oil (današnji ExxonMobil) i Royal Dutch Shell.

Administracija američkog predsednika Grovera Klivlanda je inače 1895. tokom graničnih sporova između Karakasa i Londona branila Venecuelu držeći se Monroove doktrine o protivljenju evropske kolonizacije Amerike.

Vašington se zato tokom 20. veka često mešao u unutrašnje stvari latinoameričkih država. Bilo je tu pedesetak vojnih intervencija, specijalnih operacija i asistencija u državnim udarima: Panama, Gvatemala, Haiti, Kuba (Zaliv svinja 1960, raketna kriza 1962), državni udar protiv Salvadora Aljendea u Čileu, Ekvador, Dominikanska Republika, Bolivija (državni udar, likvidacija Če Gevare 1988), Grenada…

DŽEKI KENEDI U KARAKASU: Godine 1958. oboren je pomenuti general Himenez i uspostavljen demokratski poredak. Kako uočava sociolog Džejms Petras sa njujorškog univerziteta Binghamton, američka imperijalna politika se razlikovala u vreme neoliberalnih klijentelističkih režima venecuelanskih predsednika Rafaela Kaldere i Karlosa Pereza i u vreme rasta i konsolidacije levičarsko-bolivarskih, on kaže "nacionalističkih", vlada pod predsednikom Ugom Čavezom (1999–2012).

Džon Kenedi je 1961. pokrenuo ofanzivu šarma i posetio Portoriko, Kolumbiju i Venecuelu, a Džeki Kenedi je oduševila masu izgovorivši nekoliko reči na španskom.

Venecuela je kao verni saveznik SAD prekinula odnose sa Havanom kada je Kuba isterana iz Organizacije američkih država i podržavala akcije protiv pobunjenika u Latinskoj Americi. Suprotstavljala se levičarskom predsedniku Čilea Salvadoru Aljendeu koji je ubijen u puču. Podržala je i invaziju SAD na Dominikansku Republiku, Panamu i Grenadu.

Venecuelanska nacionalizacija nafte (1976) kompenzovana je lukrativnim ugovorima sa američkim naftnim kompanijama. Venecuela je poznih osamdesetih godina prošlog veka pa sve do 1998. prihvatala stroge programe Međunarodnog monetarnog fonda koji su uključivali i privatizaciju nacionalnih resursa, devalvaciju monete i mere štednje kojima je uravnoteživan budžet, a smanjivane plate.

Vašington i njegovi saveznici u MMF-

-u, Svetskoj banci i Interameričkoj banci za razvoj su promovisali i podržavali režime širom Južne Amerike koji su privatizovali i denacionalizovali pet hiljada javnih preduzeća u najlukrativnijim ekonomskim sektorima.

Međutim, stroge mere štednje su u februaru 1989. dovele do masovnih pobuna (Caracazo) tokom kojih je stradalo oko 3000 ljudi. U vreme kada je predsednik bio hrišćanski demokrata Rafael Kaldera, stopa inflacije i siromaštva je bila dvocifrena, a stopa nezaposlenosti je iznosila 50 odsto.

BOLIVARSKA REVOLUCIJA: Na izborima 1998. na vlast dolazi Ugo Čavez, koji je pre toga bio na robiji zbog pobune. On proglašava Bolivarsku revoluciju, koju u prvo vreme Amerikanci tolerišu, misleći da je ona samo retorička i da među pristalicama ima dovoljno onih koji će ga sprečiti da se pomeri ulevo.

Bolivarska revolucija je, međutim, podrazumevala suprotstavljanje američkim imperijalnim ambicijama, nacionalizaciju ključnih komponenti nacionalne privrede i mere za smanjenje siromaštva i nepismenosti, za poboljšanje zdravstvenog sistema, obezbeđivanje besplatnog grejanja i nafte za sve. Podrazumevala je i uzdizanje Čaveza na tron heroja miliona ljudi i neprijatelja venecuelanskih oligarha.

Vašingtonski politički vrh u to vreme nije hteo da obori Čaveza zbog nafte, već zbog toga što se protivio američkoj invaziji na Avganistan i Irak. To je nastavljeno i posle Čaveza: Venecuela je ignorisala američke trgovinske sankcije protiv Irana, protivila se Vašingtonu i NATO-u zbog bombardovanja Libije i njihove uloge u ratu u Siriji.

Zbog socijalističkih reformi, koje su uključivale i nacionalizaciju stranih komercijalnih kapaciteta, organizovan je puč protiv Čaveza koga su pučisti 47 sati držali zatvorenog u jednoj kasarni. Za predsednika su postavili biznismena Pedra Karmonu, koga je hitno podržala administracija Džordža Buša mlađeg. Buš je svojevremeno u govoru u Generalnoj skupštini Čaveza nazvao đavolom, a ovaj se, takođe u govoru u UN, revanširao prekrstivši se i rekavši da je u sali Generalne skupštine bio nečastivi i da se oseća miris sumpora.

Bela kuća je tada računala da u Karakasu ima snažno uporište u dve opozicione partije, u udruženju biznismena, među tehnokratama, u masovnim medijima i među oficirima. Dvojica ključnih pučista Efrein Vaskez i Ramirez Poveda su navodno trenirani u američkoj vojnoj školi.

Vašington, međutim, nije računao na lojalnost koju su neorganizovane mase iz "rančosa" (slamova koji okružuju Karakas) gajile prema predsedniku Čavezu. Milioni siromašnih Venecuelanaca su se okupili ispred predsedničke palate Miraflores, a jedan bataljon pretio je da će izvršiti juriš na pučiste, koji su na kraju shvatili da su izolovani i predali su se. Čavez se vratio trijumfalno.

ZAOKRET ULEVO: Vladin program selektivne nacionalizacije (oduzimanje koncesije američkim kompanijama, ostale su radile normalno), povećanje poreza i visoka cena nafte na svetskom tržištu (koja je tada prelazila 100 dolara za barel) omogućili su da Čavezov levi zaokret bude dobro finansiran. Prihodi od nafte finansirali su širok raspon socijalnih programa, uključujući subvencionisane prehrambene, stambene i socijalne potrebe, kao i zdravstvene i obrazovne programe. Prema podacima vašingtonskog Nacionalnog instituta sa statistiku 1998. godine bilo je siromašno 5,4 miliona Venecuelanaca, a 2011. godini 2,4 miliona.

Vašington je predsednika Čaveza (baš kao i njegovog naslednika Madura) tretirao kao bezbednosnu, a ne ekonomsku pretnju američkoj hegemoniji. Bezuspešno je pokušavao da izoluje, bojkotuje i interveniše u Venecueli preko svog lojalnog regionalnog klijenta Alvara Uribea, desničarskog predsednika Kolumbije.

Bogota je tada Vašingtonu dala na korišćenje sedam vojnih baza, brojne vazdušne luke i mogućnost formiranja specijalnih snaga spremnih za prekogranične upade pod izgovorom da Venecuela snabdeva gerilce FARK-a sa kojim su razne kolumbijske vlade poslednjih pedeset godina vodile gerilski rat sve do sporazuma o demobilizaciji 2016. Kolumbija je dobila oružje u vrednosti od šest milijardi dolara.

Međutim, čak i preko klijentelističke Kolumbije, Vašington nije mogao da postigne više od izazivanja pograničnih tenzija s Venecuelom.

REGIONALNA SAVEZNIŠTVA: Čavez je propagirao panamerikanizam i antiimperijalizam, kasnije i socijalizam za 21. vek, uz program PetroCaribe, subvencionisane cene nafte, besplatnu medicinsku pomoć i beskamatne kredite. Uspostavljao je veze čak i sa američkim klijentima kakve su tada bile brojna karipske ostrvske države, ali i sa Kolumbijom i Meksikom.

Učvrstio je veze sa Kubom kao sa prirodnim antiimperijalističkim saveznikom. Venecuela je Kubi obezbeđivala 90.000 barela nafte dnevno u zamenu za tehničku pomoć. Procenjeno je da je 2014. godine bilo 40.000 kubanskog osoblja u Venecueli, od kojih 75 odsto zdravstvenih radnika.

U izveštaju istraživačkog centra američkog Kongresa (Venecuela: Background and U.S. Relations) navodi se da se broj kubanskih vojnih i obaveštajnih savetnika u Venecueli može kretati od nekoliko stotina do nekoliko hiljada i da su oni Madurovoj vladi pomogli da identifikuje zaverenike i osujeti državni udar.

Venecuela je u to vreme poboljšala odnose sa Rusijom, Belorusijom i Iranom, ali pre svega sa Kinom, koja je počela da konkuriše SAD kao glavnom trgovinskom partneru latinoameričke regije.

IZVANREDNA PRETNJA: Nakon Buša mlađeg, administracija Bila Klintona se držala devize wait and see, nije zauzimala neprijateljski stav prema Čavezu, držeći vezu, kako kaže jedan levičarski hroničar, sa glavnim biznismenskim asocijacijama, korumpiranim sindikalnim liderima i prijateljski raspoloženim oficirima u nameri da blokira Čavezove radikalne poteze.

Predsednik Barak Obama je delimično demonizovao Čaveza nazvavši njegov režim "autoritarnim", a 2015, dve godine nakon što je Maduro nasledio Čaveza posle njegove smrti, proglasio je Venecuelu "izvanrednom pretnjom po nacionalnu bezbednost SAD".

SAD su u aprilu 2013. podržavale i navodno finansirale izbornu kampanju Enrikea Kaprilesa Radonskog, inženjera, sina jednog poljskog doseljenika. Sociolog Džejms Petras piše da je Vašington takođe podržao nasilne postizborne napadače koji su pokušavali da destabilizuju vladu u Karakasu. Pošto je rezultat bio tesan, Radonski je tražio ponovno prebrojavanje glasova, ali do toga nije došlo. Od tada datira novi talas pokušaja američkih upregnutih da zbace Madurovu vladu.

Nikolas Maduro, Čavezov izbor, naslednik i "sin", Kaprilasa je, kao i mnoge druge opozicionare, eliminisao iz političkog života. Kaprilasu su vlasti formalno zabranile da se bavi politikom na petnaest godina, zbog navodnih zloupotreba u vreme kad je bio guverner. Maduro je osujetio nekoliko državnih udara, suzbijao i hapsio opoziciju i obezbeđivao sebi pobede na izborima.

KOLAPS: Ekonomska kriza u Venecueli traje već nekoliko godina, a izgledi su sumorni. Na vidiku nema ni jasnog ni brzog rešenja, pogotovu nakon izbijanja političke krize.

"Ovo je jedan od najgorih kolapsa u istoriji. To se dogodilo bez invazije kao u Iraku, bez raspada zemlje kao što je bilo sa Sovjetskim Savezom, i bez građanskog rata kao u Libiji", ocenio je za Rojters saradnik za latinoameričku energetsku politiku iz Bejker instituta Univerziteta Rajs u Hjustonu u Teksasu Fransisko Monaldi. BDP Venecuele je pao sa 331 milijarde dolara u 2012. na 96 milijardi u 2018.

Vlada je ubrzano štampala novac radi finansiranja budžetskih deficita, što je dovelo do hiperinflacije uporedive sa nemačkom iz 1923. ili one u Zimbabveu krajem 2000, kaže se u izveštaju Istraživačkog centra američkog Kongresa (Venezuela: Background and U.S. Relations).

U oktobru 2018, MMF je procenio da je inflacija (mereno prosečnim promenama potrošačkih cena) povećana sa 254 odsto u 2016. na 1,087 odsto u 2017, pa na 1,370,000 odsto u 2018. godini, a da se još ne vide efekti uvođenja suverenog bolivara (100.000 "starih" bolivara). Dalji pad proizvodnje mogao bi da otera Venecuelu u bankrot, po nekim stručnjacima i do jednog od najvećih i najhaotičnijih kreditnih događaja u istoriji.

Maduro tvrdi da je Venecuela spremna da restrukturira svoj spoljni dug (160 odsto BDP-a), ali je u poslednjih nekoliko meseci zemlja kasnila sa plaćanjem obveznica. Neki poverioci su do sada tolerisali kašnjenja, ali to bi se moglo promeniti. Sredinom decembra 2018. grupa poverilaca je tražila naplatu obveznica u iznosu od 1,5 milijardi dolara.

URUŠAVANJE NAFTNOG SEKTORA: Nedovoljna ulaganja, kašnjenja u plaćanju dobavljačima, sankcije SAD, nekompetentno upravljanje i odliv mozgova urušili su naftnu industriju Venecuele – njen glavni izvor novca za otplatu duga i održavanje socijalnog mira. Budžetski deficit je u 2018. iznosio 30 odsto BDP-a.

U Venecueli, koja ima najveću količinu naftnih rezervi u svetu, od preko 300 milijardi barela u 2015. godini proizvođeno je u proseku 2,37 miliona barela dnevno, a u 2017. godini 1,9 miliona barela dnevno.

Na slab učinak naftnog konglomerata PdVSA uticali su brojni faktori. Od avgusta 2017. godine Madurova vlada je uhapsila mnoge rukovodioce zbog navodne korupcije, zamenjujući tehnokrate vojnim oficirima. Proizvodnja opada zbog starenja infrastrukture, uskih grla nastalih zbog nemogućnosti PdVSA da plati servisne kompanije i proizvođače i nedostatka lake sirove nafte i aditiva koji su korišćeni za preradu venecuelanske teške sirove nafte.

Sankcije od 2017. otežavaju i servisiranje duga PdVSA koji se procjenjuje na oko 25 milijardi dolara. Mnoge međunarodne banke prekinule su finansijske transakcije sa Venecuelom, a sankcije su ubrzale pad izvoza venecuelanske nafte u SAD sa 1,5 miliona barela dnevno u 2015. godini na 618.000 barela dnevno 2018.

Izvoz nafte Venecuele u Sjedinjene Države vredeo je 2014. godini 29 milijardi dolara, a u 2017. godini je pao na trećinu, na 11,7 milijardi dolara. Venecuela je bila četvrti najveći inostrani snabdevač sirovom naftom (iza Kanade, Saudijske Arabije i Meksika). Ako bi izgubila pristup američkom tržištu, Venecuela bi možda pokušala da pronađe alternativna tržišta – čak i u Indiji.

Kada su sankcije bile objavljene u avgustu 2017. godine, u Vašingtonu je vođena rasprava o tome da li će Venecuela pronaći alternativne izvore finansiranja putem novih ugovora baziranih na principu "nafta za kredit" sa Rusijom i Kinom.

Od 2007. do 2016. godine Kina je obezbedila Venecueli oko 62,2 milijarde dolara za finansiranje infrastrukturnih i drugih projekata i za vojnu opremu. Otplaćuju se preko isporuka nafte. Iako je kineska vlada bila strpljiva kada je Venecuela kasnila sa isporukama nafte, navodno je prestala da daje kredite Venecueli u jesen 2016.

Decembra 2018. Maduro je posetio Moskvu kojoj Venecuela duguje oko 17 milijardi dolara. Neke vesti su ukazivale da je Rosnjeft pozajmio venecuelanskoj naftnoj korporaciji PdVSA 6,5 milijardi dolara, delom kao pretplatu za sirovu naftu. Rusija je 2017. dozvolila Venecueli da restrukturira dug od 3,15 milijardi dolara.

Neki kreatori politike u SAD su izrazili zabrinutost zbog učešća Rusije u venecuelanskoj naftnoj industriji. U 2016.

PdVSA je dobila kredit od 1,5 milijardi dolara od ruske državne naftne kompanije Rosnjeft, a kao kolateral je založila 49,9 odsto svog udela u kompaniji CITGO sa sedištem u Teksasu koja poseduje značajna energetska sredstva u Sjedinjenim Državama, uključujući tri rafinerije nafte, 48 terminalnih postrojenja i više cevovoda. To znači da će uz pozivanje na nacionalnu bezbednost, ili na sankcije, takvu transakciju onemogućiti.

Venecuela je bila 11 milijardi dolara teško tržište za rusku prodaju oružja između 2001. i 2013. godine. Izveštaji u štampi iz maja 2017. tvrde da je Venecuela imala više od 5000 ruskih raketa zemlja-vazduh, što se Amerikancima ne sviđa.

CINIČNI ULTIMATUM: Pored SAD, smenu režima u Venecueli je podržalo pedesetak zemalja, među kojima američki klijenti kao što su Ukrajina, Albanija i Gruzija.

Velika Britanija, Španija, Nemačka i Francuska su Maduru dale neobičan cinični i arogantni ultimatum – da će priznati Gvaida ako izbori u Venecueli ne budu raspisani u roku od osam dana.

Bežeći od vlastite senke, setili su se slatke jeze promene režima kakvu nisu osetili još od Gadafija 2011.

Britanska premijerka je takav ultimatum potpisala u trenutku kada je legitimnost njene vlade bila prilično sporna posle poraza u glasanju o Bregzitu. Ima u tom potezu nekog kontinuiteta – njena prethodnica Margaret Tačer dala je podršku čileanskom diktatoru Augustu Pinočeu prilikom puča protiv legitimnog predsednika Aljendea 11. septembra 1973.

Madura je priznala Kina, koja je poručivala da će SAD sankcijama učiniti situaciju još složenijom. Predstavnici Rusije su podrugljivo podsećali na beskonačnu istragu o "ruskom mešanju" u američke izbore, uz naglasak da se SAD ne mešaju u venecuelanske izbore, već da sprovode državni udar.

Za SAD je u ovoj operaciji bila važna podrška 11 od 14 zemalja okupljenih u takozvanoj Lima grupi: Argentina, Brazil, Kanada, Čile, Kolumbija, Kostarika, Gvatemala, Honduras, Panama, Paragvaj i Peru. Od te grupe se distancirao Meksiko u kome je novi predsednik Andres Manuel Lopez Obrador inaugurisan u decembru 2018.

Ta Lima grupa, formirana 2017, zapravo odražava trend brisanja takozvanog ružičastog talasa latinoameričkog socijalizma i nastupanje desničara u Paragvaju, Brazilu, Argentini, Čileu. U koaliciji protiv Madura ističe se Žair Bolsonaro koji je otvoreno hvalio brazilsku vojnu diktaturu (1964–1985).

U tom filmu sada se ponovo pojavljuje i jedan hladnoratovski veteran, desničarski jastreb Eliot Abrams koji je, prema medijskim izveštajima, Trampov specijalni izaslanik za Venecuelu, gde je, navodno, bio povezan sa pokušajem puča protiv Uga Čaveza u aprilu 2002. Sada je zadužen za deljenje humanitarne pomoći Venecuelancima, ali sa teritorije Kolumbije, pošto opozicija ne kontroliše nijedan deo venecuelanske teritorije. Tamo još uvek neke pobunjene gerilske frakcije i šverceri raznih vrsta operišu u poroznoj i haotičnoj pograničnoj zoni. Abrams je, inače, 1991. osuđen zbog laganja Kongresu tokom skandala Iran-kontra, ali ga je predsednik Džordž Buš stariji amnestirao.

Kako piše nemački nedeljnik "Špigel", da Vašington pojača pritisak na Madurov režim naročito je lobirao ratoborni republikanac sa Floride Marko Rubio, sin kubanskih imigranata, koji godinama traži smenu režima ne samo u Venecueli već i na Kubi i drugde. "Majami herald" piše da je on prisustvovao savetovanju o američkim opcijama u Venecueli – uz potpredsednika Majka Pensa i savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, neokonzervativnog arhitekte i cheerleadera invazije na Irak 2003, promene režima u Iranu i u "trojki tiranije" – Venecueli, Kubi i Nikaragvi.

DEMOKRATIJA U UNIFORMI: Uz podršku promeni režima radi vraćanja demokratije SAD su učestalo upućivale pozive venecuelanskoj vojsci da promeni stranu. Mladi opozicioni lider je obećavao amnestiju onima koji promene stranu. Taj pokušaj uvođenja demokratije pomoću uniforme je verovatno inspirisan i činjenicom da je prošlog leta na Madura tokom vojne parade pokušan atentat i da se sada pobunila jedna grupa običnih vojnika.

Ovim pozivima su se odazvala dva generala bez vojske: vojni ataše u Vašingtonu i načelnik uprave za planiranje u venecuelanskom vazduhoplovstvu preko čijih je slika režim posle stavio natpis "izdajnik". Maduro je obilazio kasarne i opominjao Trampa i opozicionog lidera da se ne zaglibljuju u još jedan Vijetnam. Jednoj grupi vojnika drži govor sa, kako piše "Gardijan", svojom verzijom Hamletove dileme "biti ili ne biti": "Ili otadžbina, ili kolonija!"

U podeljenoj zemlji punoj oružja koju razara hiperinflacija, u kojoj se povećavaju smrtnost dece, siromaštvo i bes, zlokobno odjekuju ratne trube.