Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko je nedavno u Dvorcu republike u Minsku polaganjem svečane zakletve zvanično počeo treći predsednički mandat koji će najverovatnije trajati do 2011. godine. Lukašenko je u martu ostvario ubedljivu pobedu na predsedničkim izborima, osvojivši 83 odsto glasova; njegov protivkandidat Aleksandar Miljinkevič dobio je samo šest odsto.

Inauguraciji Aleksandra Lukašenka nisu prisustvovale strane delegacije: Brisel i Vašington ocenili su da predsednički izbori nisu bili u skladu sa demokratskim standardima, pogotovo što je nakon njih beloruska opozicija počela seriju protesta prizivajući podizanje novog talasa "šarenih revolucija" koji je zahvatio prostore bivšeg SSSR.

EKONOMSKO ČUDO: Analitičari tvrde da je Belorusija jedina zemlja bivšeg SSSR gde se gotovo ništa nije promenilo od pada Berlinskog zida. Štaviše, većina beloruskog naroda posmatrajući teškoće tranzicionog perioda na postsovjetskom prostoru, sve se više prislanja – kako ga popularno u Belorusiji nazivaju – "baćuški", tati Lukašenku. Dotrajala infrastruktura i zaostalost sela u Ukrajini, podele i sukobi na Kavkazu, nemiri u Centralnoj Aziji – sve su to prizori koji Beloruse teraju da se okreću romantičnoj prošlosti. Paradoks beloruske ekonomije britanski BBC naziva "slovenskim tigrom", po uzoru na takozvane azijske tigrove, zemlje čije se ekonomije razvijaju zavidnim tempom. Beloruska statistika pokazuje da je doista reč o "ekonomskom čudu". U prvom polugodištu 2005. godine bruto proizvod (BDP) Belorusije porastao je za devet odsto u odnosu na pretprošlu godinu, dok taj koeficijent u Rusiji iznosi 6,8, a u Ukrajini samo 2,8 odsto. Belorusija na socijalnu politiku troši 14 odsto BDP-a što je na nivou zemalja EU-a, s time što država zapošljva 70 odsto radne snage. U Belorusiji ne postoje tajkuni, poput onih koji znatnije utiču na politiku i ekonomiju u većini postkomunističkih republika, posebno u Rusiji i Ukrajini. Zbog primanja mita, režim Aleksandra Lukašenka je iza rešetaka stavio mnoge direktore državnih firmi. Često neracionalno, ali sa finansijski zatvorenom konstrukcijom, država koordinira privredu Belorusije. Ove godine, sa početkom novog mandata Aleksandra Lukašenka, završila se još jedna beloruska "petoletka". U Belorusiji je ekonomija pod strogim nadzorom države, a privatni kapital je zastupljen sa samo 20 odsto. Privatnici su takođe obavezni da posluju sa zadrugama, poznatim još iz sovjetskih vremena kao kolhozi, kojima privatne firme često pokrivaju gubitke. U Belorusiji je plata približno jednaka za sve i iznosi oko 250 evra, u beloruskim rubljama. Kupuje se uglavnom "domaće", voze se jeftini automobili i oblači se skromna konfekcija. Najbolji radnici, kao u stara dobra vremena, dobijaju frižidere, a dodele nagrada "udarnicima" prenosi beloruska državna televizija. Ekonomski analitičari tvrde da je beloruski privredni sistem simbioza zapadnog i sovjetskog ekonomskog sistema. U velikim preduzećima još uvek postoje takozvani obavezni tečajevi "političkih informacija" preko kojih režim u Minsku kontroliše lojalnost radnika. Savremeni totalitarizam u Belorusiji najbolje se odslikava na položaju radnika, od kojih većina, po uzoru na zapadne zemalje potpisuje ugovore na godinu dana, s tim da produženje zavisi od slobodne procene poslodavca da li je radnik politički podoban.

VELIKI BRAT: Zapadnoevropski ekonomski analitičari tvrde da socijalnu stabilnost i ekonomski rast Belorusije održava Rusija. Pre svega, privilegovanom cenom za gasa koga Belorusija Rusiji plaća samo 47 dolara za hiljadu kubnih metara, što je gotovo pet puta manje od ostalih postsovjetskih republika. Vlasti u Minsku gas prodaju po komercijalnim cenama preduzećima i tako ostvaruju enormne profite. "Mlađi brat" ima privilegiju i pri kupovini nafte, koju od Rusije kupuje za samo 27 dolara po barelu, što je više nego dva puta jeftinije od svetskih cena. Rusija na svojoj teritoriji realizuje većinu beloruske proizvodnje. Carina od ruske robe koja prolazi kroz Belorusiju putuje u Zapadnu Evropu čini 30 odsto beloruskog nacionalnog dohotka. Moskva i Minsk su pre deset godina, 1996, stvorile zajedničku državu – Savez Rusije i Belorusije, koja je više političko-propagandnog karaktera. Nešto pragmatičniji su planovi postsovjetske integracije u Jedinstveni ekonomski prostor, koji bi trebalo da postane pandan ujedinjenom tržištu EU-a i u koji bi trebalo da uđu Rusija, Belorusija, Ukrajina i Kazahstan. Uskoro se očekuje i potpisivanje i bescarinske zone između Moskve, Minska i Astane. Istovremeno, Moskva ne podilazi previše apsolutnom vođi Belorusije. Nedavno je Kremlj stavio Aleksandra Lukašenka pred svršen čin, tražeći da se, ukoliko želi da njegovo "ostrvo" opstane, ustavno čvršće integriše sa Ruskom Federacijom, što znači prihvatanje jednistvene valute i prepuštanje ruskom Gaspromu zančajnog dela akcija Beltransgasa što slabi političko-ekonomsku nezavisnost Lukašenka.

EU i Sjedinjene Države nazivaju Aleksandra Lukašenka "poslednjim evropskim diktatorom". Njegov "sovjetski tigar" izazov je evropskoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji. Lukašenko je ruska "nostalgija" za SSSR i prst u oko evroatlantskim shvatanjima demokratskih vrednosti. Lukašenko je provokacija za SAD i EU, koje protiv "baćuške" ne mogu da primene uigranu tehnologiju rušenja autoritarnih režima, kriminalizovanih društava i propalih ekonomija. Kao odgovor na navodne "nedemokratske" predsedničke izbore prošlog meseca, EU je uvela zabranu na izdavanje viza predsedniku Lukašenku i njegovim najbližim saradnicima. Sve učestaliji su diplomatski skandali na liniji EU–Belorusija, a Vašington i Brisel su izdvojili 15 miliona dolara za razvoj nezavisnih beloruskih medija. Lukašenkova Belorusija je odgovor Moskve na "šarene revolucije" koje je Zapad poslednjih godina pomalo licemerno podržavao na prostorima ruskih tradicionalnih političkih interesa. Belorusija je čuvar koji reži na kapiji prema Istočnoj Evropi, a "baćuška" Lukašenko opomena da hladni rat nije završen.