Vrhunac besa italijanske zajednice u SAD dostignut je kada su objavljeni rezultati istraživanja među američkim srednjoškolcima o njihovom viđenju Italoamerikanaca. Na pitanje "na šta ih prvo asociraju Italoamerikanci" u 70 odsto slučajeva odgovoreno je sledeće: mafija, sicilijanski akcenat, prugasta odela, torba za violinu… Među najpoznatije Italijane vrlo mali broj upitanih svrstao je Kristofora Kolumba, koji je otkrio njihovu otadžbinu, ili Ameriga Vespučija, koji joj je dao ime. Očigledno se lakše pamte likovi poput Alfonsa Kaponea (zvani Skarfejs), Salvatorea Lukanije (zvanog Laki Lučano) i svi ostali Sicilijanci sa svojim smešnim nadimcima…

Stereotip o Italijanu-mafijašu koji forsiraju mediji već decenijama nervira italo-američku zajednicu (petu po brojnosti u SAD) koju čine čestiti i vredni ljudi. Jednostavno, slika Italijana kao tipova izrazito sklonih kriminalu postala je nepodnošljiva za Italoamerikance, dok oni koji žive na čizmi na to ne obraćaju pažnju jer "znaju ko su i šta su" (komentar iz MIP-a na temu).

FILM I ŽIVOT: Međutim, ništa ne prodaje tako dobro holivudske filmove i knjige kao priča o Koza nostri. Čak i u komedijama ili ljubićima neretko se pojavljuju bosovi s kosom namazanom uljem koji imaju ponudu koja se ne može odbiti.

Kao što nema bosa koji nije inspirisao jedan ili više filmova tako su i sami "kumovi" često shvatali život kao scenu tj. oni sami su odrasli na mafijaškim video-bajkama. Presrećni što im je kinematografija omogućila da izađu iz svog geta Mala Italija u Njujorku i što su postali medijske zvezde, počeli su da nose skupa odela, da izlaze u poznate restorane i tako postanu glumci u svom filmu. Nedavno preminuli Džon Goti vrhunac popularnosti dostigao je polovinom osamdesetih kada se njegov lik, koga je naslikao Endi Vorhol, pojavio na naslovnoj strani časopisa "Tajm" (!). Gotija je verovatno ova medijska eksponiranost skupo koštala jer je upravo svojim ponašanjem privukao pažnju FBI-ja da bi 1992. završio blistavu karijeru baziranu na trgovini drogom (a lepo je don Vito Korleone u prvom delu govorio da ne treba ulaziti u taj biznis!). Druga stvarna zvezda iz bliske prošlosti je Vinsent Đigante, bos koji je glumio ludilo tako što je godinama šetao gradom obučen u pidžamu.

Ipak, američko društvo ne može a da ne bude zabrinuto podatkom da je čak 90 odsto mladića (i 35 odsto devojaka) fascinirano mafijaškim životnim stilom, barem onim koji proističe iz filmova. Neka od tumačenja ovakve statistike govore da je život italijanskih gangstera privlačan jer su to uglavnom harizmatični likovi kakvi bi mnogi (u podsvesti) voleli da budu. Oni jednostavno nemaju moralne kočnice, primitivni su i divlji jer, na primer, "’ladno" pucaju na onog ko ugrožava njihovu familiju. Uostalom, momci s druge strane zakona su uvek uživali simpatije, a pogotovo filmski likovi koji su prikazani kao vojnici (još jedna uspešna kategorija)…

Holivudski mafiozi su elegantni, časni i nadasve srčani. Uostalom, nije slučajno sicilijanski gradić Korleone dao ime protagonistima Kopoline trilogije i nije slučajno pravo značenje tog imena – Lavlje srce (Cuor di leone). Sicilijanski krimosi s filmskog platna nisu "kulovi": ne ubijaju žene i decu, većina neće da se petlja s drogom (samo kocka i reket!), neće da ubiju rođenog brata dok im je majka u životu (!). Nekako svi imaju ono što je Musolini nazivao "italijanska virilnost". Sam Benito Musolini je inače dosta doprineo stvaranju mafije u Americi, a time i celog holivudskog žanra, tako što je dvadesetih godina prošlog veka odlučio da pripadnike tajne organizacije Crna ruka (originalno ime mafije) protera sa Sicilije.

Poenta priče je da velika većina gledalaca "preleti" preko suštine mafijaškog zanata jer simpatiše likove iz filma. Skoro svi zaboravljaju da dok vole gangstera, ne bi smeli da vole kriminal.

POZITIVNO–NEGATIVNO: Koliki je uticaj holivudskih filmova u distorziji društvene percepcije Italijana govore i cifre: ako Italijani čine 0,3 odsto članova svih pripadnika gangsterskih organizacija u Americi, onda bi svaki hiljaditi film o kriminalu trebalo da bude o italijanskoj mafiji. To naravno nije slučaj: Holivud je za 73 godine proizveo 1078 filmova o Italijanima, od toga je 41 odsto o mafiji, 33 odsto ih prikazuje u vulgarnom i primitivnom tzv. stilu M (mocarela, mafija, mama mia, mandolino…), a samo 26 odsto u pozitivnom. Još je jedan ilustrativan podatak koji dodatno ističe snagu klišea: prema podacima FBI-ja, u svojim najjačim trenucima mafiji je pripadalo samo 0,03 odsto Italoamerikanaca (5000 od 15 miliona), a trenutno ih je 0,0075 odsto (1500 od 20 miliona). Takođe, od 458 najtraženijih kriminalaca FBI-ja u poslednjih 50 godina, samo 26 njih su Italijani (5 odsto). Ipak: "Da li možete da zamislite bolje ime za organizovani kriminal osim Mafija ili Koza nostra? To je poezija, to je muzika", objašnjavali su kolumnisti "Njujork tajmsa" povodom sahrane Džona Gotija.

Dok vakuum koji je nastao osipanjem Sicilijanaca popunjavaju ambiciozni kriminalci iz siromašnih zemalja (Rusija, Kina, Kolumbija), nijedan holivudski producent, pa ni FBI agent, ne bi menjao simpatične italijanske reketaše koji jedva preživljavaju u oazama poput Kvinsa i Bruklina i koji englesko "hvala" s ponosom još uvek izgovaraju "deengiju". "Koza nostra još postoji. Ali oni nisu više ni poput japanskih vojnika koji na pustim ostrvima ne znaju da je rat završen, već su sličniji glečeru koji je zalutao u toplo more", komentarisali su u FBI-ju odgovorni za organizovani kriminal.

REDITELJSKE ZASLUGE: Kinematografija o mafijašima je nepregledna, a bogata zajednica filmadžija italijanskog porekla (De Niro, Paćino, Travolta, Kopola, Skorseze, Tarantino, Ćimino, De Palma) dodatno je pojačala znak jednakosti između kriminala i Italijana. Mnogi maliciozno tvrde da je to jedini žanr u kojem imaju uspeha, odnosno da se radi o začaranom krugu. Režiseri Kopola i Skorseze, otvoreno ponosni na svoje italijansko poreklo i njujorško detinjstvo, u svojim filmovima ističu da mafija može da postoji samo u saradnji i s dozvolom establišmenta. S druge strane, Brajan de Palma, Majkl Ćimino i Kventin Tarantino trude se da pokažu da organizovani kriminal postoji i u drugim etničkim zajednicama. Dela kao što su trilogija Kum, tv-serija Sopranos, filmovi Goodfellas, Casino, Bronx Tale, Carlito’s way, Nedodirljivi, Doni Brasco živi su dokaz kako su filmovi uticali na tok istorije, na društvo, na način razmišljanja mladih ljudi. Uostalom, koliko je klinaca, "kraljeva kokaina" u celom svetu koji se identifikuju s narko-dilerom Tonijem Montanom (neki su čak i uzeli ovo ime) ili koji su ono De Nirovo "Talking to me" zamenili sa "Šta me gledaš?".

KUM: Fundamentalno delo za celu ovu priču o uticaju na pop-kulturu je Kopolina epska trilogija Kum (sa svojih devet Oskara) čiji je prvi deo napunio 30 godina. Jeste serija filmova o dinastiji Korleone naišla na oštre kritike zbog mitologizacije gangstera, ali je istovremeno ušla u kolektivno pamćenje. U Kumu je većina političara korumpirana i perverzna, "častan" je onaj koji ne cinkari muriji, odnosno pridržava se "omerte" (zakon o ćutanju). Prepliću se flešbekovi, malo Njujork, malo Sicilija, malo dvadesete, pa šezdesete i sve to da bi se dočarao život Sicilijanaca koji na drugom kontinentu i u trećoj generaciji još pričaju na svom nerazumljivom dijalektu. Film o tri generacije familije Korleone kolektivno je "ulje na platnu" familije Kopola i to Frensisovih ćerke, sina i oca (koji je komponovao muziku). Inače, valja napomenuti da je glavni glumac Al Paćino poreklom iz čuvenog sela Korleone, kao i to da je reč kopola (coppola) naziv za tradicionalni sicilijanski crni kačket.

Kum fantastično oslikava originalnu sicilijansku kulturu i pun je simbolike iz svakodnevice: veliki porodični ručkovi, folklor, seosko poreklo, ključna ali diskretna uloga majke, crkveni ceremonijali – tokom kojih se izvršavaju masovna ubistva protivničkih klanova itd… Isto tako Kum je transformisao ceo žanr jer su se prvi put pojavili mafijaši koji rade svoj posao kao da se radi o običnom (čestitom) biznisu, pojavljuje se cela njihova familija koju oni štite surovim nasiljem.

Ipak, mnogim gledaocima bila je mučna vernost gangstera dvoličnom i brutalnom patrijarhu, kao i titula padrina (kuma) koja mu je dodeljena, koja inače označava toplinu, poštovanje, ljubav. Na primer, don Vito Korleone, na molbu poštenog Italijana da ubije ljude koji su pokušali da siluju njegovu ćerku, odgovara: "Nismo mi ubice", jer ovaj nikad ranije nije smatrao kao shodno da oda poštovanje bosu.

Kao što je lik Vita Korleonea (Marlon Brando) inspirisao dugogodišnji "kapo" njujorške mafije Karlo Gambino tako je pevač koji traži pomoć "familije" u stvari Frenk Sinatra.

Istiniti su i likovi osnivača i graditelja Las Vegasa (Mou Grin/Bagsi Sigel), koga su Korleonovi ubili metkom u oko kad je odbio da im ustupi svoj kazino, kao i lik jevrejskog neprijatelja-partnera u biznisu (Hajman Rot/Majer Lanski) koji je Sicilijancima proširio posao na Južnu Ameriku i Hongkong.

"Uvek sam smatrao da je Kum u stvari šekspirovska priča o jednom velikom kralju i njegovoj trojici sinova", govorio je svojevremeno Kopola. Na dodeli Oskara 1972, iako nagrađen za najbolju mušku ulogu, Marlon Brando se nije pojavio već je poslao jednu Indijanku da podigne statuu i da pročita nadahnuto pismo o iskorišćavanju Indijanaca od strane Holivuda. Inače, naknadno se uspostavilo da je Indijanka bila lažna…

OD KORLEONEA DO SOPRANOSA: Kao što mu Korleonezi dođu nešto poput Kenedija, tako su Simpsoni dobili svoj pandan – Sopranose. Radi se o najgledanijoj tv-seriji u SAD (s nekoliko Emi nagrada) u kojoj je stereotip o Italijanima mafijašima dotakao svoje dno jer se graniči s vulgarnošću i rasizmom.

To je priča o istoimenoj familiji čiji bos priča s punim ustima, nosi široke kragne preko odela, grize ga savest zbog ubistava (ali ih i dalje izvršava), ima problema sa ženom, decom i naravno policijom. Zbog ovako neprimerene karikature Italoamerikanaca, intervenisala je čak rimska diplomatija, a mnoga udruženja Italoamerikanaca tužila su producenta Tajm Vornera zbog vređanja ugleda cele nacije. U tužbi se tvrdi da se (loša) reputacija nacije reflektuje na pojedinca i njegov život – stvaraju se poteškoće pri zapošljavanju, školovanju itd.

Bez obzira na rezultate sudskog spora s producentima serije Sopranos, filmovi o mafiji uvek će biti popularni jer ljudi žele da gledaju i po hiljadu puta istu priču. Pojaviće se sigurno više filmova o Jakuzi ili ruskoj mafji, ali će još dugo ta dvoredna odela na prugaste bele štrafte, to ljubljenje ruke bosu, ta odsečena glava omiljenog konja biti povod za maštarenje, ali i predrasude. Iako se 1992. godina zbog hapšenja Džona Gotija smatra za završnu Koza nostre, mit o mafijašima živeće još dugo, kao što su kaubojski filmovi nadživeli Bufala Bila.