Specijalno za "Vreme" iz Pariza

Jedna od vrednosti kojom su se oduvek ponosili Francuzi bilo je savoir vivre (umeće življenja), gde je diskrecija bila zagarantovana kada se radilo o privatnom životu političara i naročito šefova države, za razliku od američkih puritanaca koji i dan-danas prepričavaju ljubavne avanture Kenedijevih ili, ne tako davno, Bila Klintona. U Francuskoj su samo zvezde šou-biznisa izazivale grozničavu znatiželju ljubitelja ove vrste sporta, a koje su opet vrlo smišljeno prihvatile pravila igre kako bi stekle još veću popularnost, pa i po cenu otkrivanja (i pokazivanja) najintimnijih detalja. Voajerizam jednih je uvek bio praćen egzibicionizmom onih drugih, ali u poslednjih desetak dana mediji su potukli sve rekorde u obe discipline.

Razvod bračnog para Sarkozi, šefa države Nikole i njegove mu drage Sesilije, dostigao je vrhunac neukusa, obojenog, naravno, nijansama predsednikove dobro uhodane spektakl politike, u koji su se nažalost uključili apsolutno svi. Hiperaktivni predsednik i prva dama razveli su se 15. oktobra, a naravno vest je puštena u javnost tek u četvrtak, tri dana kasnije i to, gle čuda, na dan generalnog štrajka železničara i još nekih slojeva državnih činovnika, koji su blokirali gotovo celu Francusku, boreći se za očuvanje svojih profesionalnih, decenijama sticanih povlastica, a koje Sarkozijeve reforme treba da im oduzmu.

Prvi veliki socijalni bunt na početku Sarkozijevog petogodišnjeg mandata, ispoljen blokadom železničkog i ostalog javnog prevoza, tako je bio prikriven vestima o razvodu, snimcima, analizama, nagoveštajima, pretpostavkama i svime što je izdaleka i izbliza bilo vezano za razlaz bračnog para. Još početkom oktobra, u redakcijama se pročula vest da je razvod Sarkozijevih pitanje dana. Nek se zna, onako usput, kako bi novinari bili spremni "na gotovs" i na zvižduk, brzinom svetlosti, isukali članke i fotografije. No, pre gonga niko ne kreće u trku, inače sledi diskvalifikacija! "Francuzi su me izabrali kako bih pronašao rešenja za njihove probleme, a ne da kometarišem svoj privatni život", mrzovoljno je poručio novinarima Nikola Sarkozi tog 18. oktobra. Dosledan sebi i svom dosadašnjem galopirajućem stilu u politici i megaprisustvu u medijima, francuski predsednik nije se ni trenutak ustezao od namere da instrumentalizuje svoj privatni život kada mu se dogodi jedan od problema s kojima se Francuzi svakodnevno suočavaju, a to je razvod. "Predsednik ništa neće izmeniti što bi se odnosilo na ritam predsednčkih obaveza i njegovog delovanja za dobrobit Francuza koji su ga izabrali", ponavljali su iz Jelisejske palate.

VIŠESTRUKI GUBITAK: Ali, Nikola Sarkozi je odlaskom Sesilije izgubio ne samo životnog saputnika koji ga je u stopu pratio već 20 godina već i ličnost koja mu je davala snagu na putu u osvajanju predsedničke funkcije. Sesilija je još od 1987. godine bila pored najmlađeg gradonačelnika Francuske u istoriji, u gradiću Nuji sir Sen, tom luksuznom naselju pariske periferije koji slobodno možemo nazvati pariskim Dedinjem. Uvek iza kulisa, nezvanični šef kabineta, portparol, savest i savetnica, Sesilija, bivša manekenka bez ikakvog političkog obrazovanja, ali ambicija visokih poput Himalaja, uspela je da sa svojim mužem uđe u nekoliko ministarstava i dogura naravno do Mont Everesta, odnosno Jelisejske palate. Ali, visoke ambicije, trka za vlašću i, ukratko, politika ostavile su duboke posledice na samu porodicu Sarkozi koju nisu mimiošle one negativne strane spektakla. Ljubav se istopila u toj nemilosrdnoj političkoj bitki i bračni par je postajao sve udaljeniji srcem. Svako je počeo da vodi svoj život, javili su se tu i brojni ljubavnici i ljubavnice, prevare, intrige, ljubav i mržnja i – 2003. godine Sesilija je spakovala kofere i otišla put Njujorka u susret svojoj novoj ljubavi. Kada je tada prvi put ostao bez Sesilije, Nikola (tada na mestu ministra unutrašnjih poslova) u javnosti je pokazivao ogromno razočarenje i tugu da su ga mnogi sažaljevali, što mu je donelo nekoliko procenata više na lestvici popularnosti. Ali, Sesilija se ubrzo vratila, sve je došlo na svoje i bračni par Sarkozi je mirno plovio ka izborima, razmišljajući svako jutro kako i na koji način se domoći mesta kandidata. (Sarkozi je još te 2003. u jesen u vrlo popularnoj političkoj emisiji, na pitanje voditelja da li razmišlja o Jelisejskoj palati, makar ujutro kad se brije, odgovorio: "Ne samo kad se brijem!")

No, da nešto ne štima u odnosu budućeg predsedničkog para, pokazalo se u smiraj dana drugog kruga izbora 6. maja, kada su novinari (opet ti radoznali novinari) saznali da Sesilija nije izašla na glasačko mesto i da je u izborni štab stigla tek vrlo kasno. A na bini postavljenoj na trgu Konkord, povodom velike fešte, te iste večeri, sa distance i odsutnog pogleda, posmatrala je šta se to događa oko nje. Uloga prve dame joj se smešila, ali kao da više to nije bilo ostvarenje dugogodišnjeg sna. Sesilija nije želela da igra ulogu domaćice koja će se smeškati i dočekivati goste, služiti za paradu ili skupljanje petoparaca u humanitarne svrhe uzduž i popreko Francuske, kao što je radila njena prethodnica Bernadet Širak. Ne, ona je želela mnogo značajniju i odgovorniju ulogu, svoje mesto pod političkim suncem opštine Nuji sir Sen, gde je pretendovala na mesto kandidata za gradonačelnika sve dok Nikola Sarkozi nije nagradio svog prijatelja i portparola Jelisejske palate Davida Martinona. Čak i uloga u posredovanju oko oslobađanja bugarskih medicinskih sestara iz Libije, gde je čak u dva navrata putovala gđa Sarkozi, bilo je samo zamazivanje očiju javnosti i davanje barem neke značajnije uloge prvoj dami. Odbila je i hamburgere Lore i Džordža Buša, kada je za vreme avgustovskog odmora u Sjedinjenim Amričkim Državama porodica Sarkozi bila pozvana na piknik, pa se posle gotovo dvočasovnog kašnjenja francuski predsednik pravdao kako je njegova supruga u krevetu zbog gnojne angine. Zapravo, Sesilija više nije mogla igrati dvostruku igru, što bi Francuzi kad-tad protumačili potpunim nipodaštavanjem tradicionalne uloge prve dame, pa čak i čistom nekulturom. Konačno, odbijanjem da se useli u Jelisejsku palatu, gde po običaju živi predsednikova porodica, stvari su postale mnogo jasnije.

BEZ PRVE DAME: Nikola Sarkozi je tako postao prvi predsednik Pete republike koji se razveo tokom mandata. Uz spektakl politiku koju vodi, Francuzima je, po svemu sudeći, svejedno da li je predsednik samac, u vezi ili u braku. Prve dame više nema, a nije je bilo ni u prvih šest meseci mandata. Pred same izbore i jedan i drugi najozbiljniji kandidat pribojavali su se da privatni život ne odigra presudnu ulogu u glasačkim kutijama. Ali, prema istraživanju javnog mnjenja još iz januara 2006. godine, 94 odsto ispitanih je ocenilo da privatnost jednog političara nema nikakvog uticaja na njihov izbor. Ipak, do završetka drugog kruga, i Nikola Sarkozi i Segolen Roajal su ljubavne jade držali što dalje moguće od medija, za svaki slučaj. Tog istog 6. maja, kada se Nikola veselio na trgu Konkord, Segolen je ozvaničila svoj raskid s dugogodišnjim saputnikom i prvim sekretarom Socijalističke partije Fransoom Olandom. Kao da je Francuzima bilo suđeno da u narednih pet godina nemaju prvu damu, koji god kandidat da je pobedio. Sujeverni bi odmah pomislili kako predsednički izbori izazivaju razvod, ali činjenica je da je do sada samo jedan predsednik u Jelisejskoj palati boravio kao samac, tačnije udovac. Predsednik Rene Koti izabran je 1954. godine, a samo godinu dana kasnije njegova supruga Žermen iznenada je preminula, što je duboko dirnulo celu naciju. Što se Sarkozijevih tiče, razvod će mnogo teže pasti Nikoli koji nije propuštao priliku da ponovi kako mu je Sesilija desna ruka i kako mu je baš ona najveća podrška. Tužno i utučeno lice šefa države ovih dana se nalazi na brojnim naslovnicama najpoznatijih people magazina, tačnije one žute štampe koja živi zahvaljujući nesreći i intimnosti poznatih. Da ironija sudbine bude još veća, sva ta štampa je pod kontrolom brojnih Sarkozijevih prijatelja koji su mu u velikoj meri i pomogli da savršeno sprovede medijski proboj do sadašnje funkcije. Tako se ta kolosalna medijska mašina zavrtela da ju je sada teško smiriti ili makar obuzdati, pa već počinje da izmiče kontroli svevišnjeg iz Jelisejske palate. Sada bi rado da izbegne indiskretne objektive fotoaparata i kamera, da ga ostave na miru i da se usredsredi na rešavanje "problema svih Francuza". Zamka je u tome što kada ti problemi, kako njegovi tako i ostalih građana ove zemlje, potiskuju jedni druge na ekranima, na kraju ipak budu toliko brojni da ih više nije moguće sakriti, a niti pronaći rešenje. Uhodani sistem je radio kao švajcarski sat u prvih šest meseci, a onda je naglo počeo da škripi. S novim najavljenim štrajkovima, skokom cena i sve manjom kupovnom moći, mašinerija bi mogla i da se opasno rasklima pa da klepetanje postane nesnosno, kao onomad zvona sa Bogorodičine crkve u Parizu. Iako razvod predsednika potpuno spada u privatnu sferu i ne treba da utiče na njegovu funkciju i sprovođenje toliko obećavanih reformi, moglo bi se reći da je za Nikolu Sarkozija blaženo stanje u kom je bio do sada jednostavno iščezlo. Kako u ljubavi tako i u politici.