Stogodišnjica Musolinijevog dolaska na vlast, koja se navršila 28. oktobra, imala bi sasvim drugu konotaciju da nije aktuelne izborne pobede krajnje desnice sa Đorđom Meloni na čelu. Sve bi se završilo sa nekoliko televizijskih emisija, serijom predavanja o posledicama ovog, po Italiju kobnog događaja, uz nekoliko slabo posećenih mitinga čuvara Dučeovog lika i dela, i to bi bilo sve. Činjenica da su i jedan i drugi događaj označeni kao istorijski nameće čitav niz asocijacija, koje izlaze iz okvira isključivo istorijskog narativa. Jer, ovde više nije reč samo o prošlosti. Budućnost je ta koja podstiče na razmišljanje i izaziva nemalu zabrinutost.

ESKALACIJA NASILJA

A šta se desilo tog 28. oktobra 1922, datuma koji je označio prekretnicu u sudbini italijanskog društva, države i monarhije i otvorio jedno novo poglavlje u istoriji Evrope i ostatka sveta? Desetine hiljada članova Nacionalne fašističke partije (PNF) slile su se u Rim, da bi svojim masovnim prisustvom pokazale snagu pokreta koji je želeo da, mimo demokratske procedure, preuzme vlast i “uspostavi red” u nemirima razdiranoj zemlji. Na čelu stranke, ali ne i na čelu ovog pohoda nazvanog Marš na Rim, nalazio se Benito Musolini, čovek koji je svoj razmetljivi, arogantni duh doveo u savršenu sintoniju sa nasilničkim pokretima i grupacijama koje su prvih poratnih godina vršljale po Italiji sejući nasilje i strah.

Kao i ostatak Evrope, i Italija taj bolni period proživljava u haosu ekonomske i socijalne krize, besposlice, gladi, razočaranja i snažnih političkih turbulencija koje su karakterisali bujanje levih političkih snaga i patološki strah sistema spremnog da se brani po svaku cenu.

Na društvenoj sceni su se odjednom našle hiljade još uvek naoružanih demobilisanih vojnika koji, u uzavrelom političkom ambijentu, tumaraju između desnice i levice: dok neke grupacije sebe doživljavaju isključivo kao pripadnike eksploatisanih slojeva, druge se svrstavaju uz one centre moći koji mašu zastavama i mitovima o nacionalnoj moći i prestižu. Odjeci Oktobarske revolucije koji su zacrveneli horizonte većeg dela Evrope, i u Italiji su izazvali snažnu reakciju vladajućih krugova, tako da će strah od nadirućeg boljševizma ostati lajtmotiv tokom narednih decenija i biti opravdanje i najbezočnijih fašističkih zverstava.

Sledeće dve godine, 1921. i 1922, biće obeležene snažnom eskalacijom nasilja, koje je u početku bilo obostrano, dolazilo i sleva i zdesna i poprimilo oblike pravog građanskog rata. Skvadristi, naoružane nasilničke grupe, utapaju se u Musolinijeve fašiste i postaju njegova udarna pesnica. Tako je, tokom prve četvrtine 1921. godine, samo u padovanskoj niziji izvršeno 726 napada na različite građanske ili levičarske organizacije i ustanove. Pretpostavlja se da su tokom ove dve godine fašisti likvidirali oko tri hiljade ljudi, dok su njihove žrtve u ljudstvu od 1919. brojale 425 aktivista. Osim crnih košulja i istih takvih fesova sa kićankom, promovisani su i novi simboli nadirućeg italijanskog fašizma: ricinusovo ulje, pendrek i “bokser” za ruku. Bodež se već poodavno smatrao sastavnim delom lične opreme. U akciju su odlazili kamionom, njih desetak ili više, provaljivali su vrata i uništavali sve što im dođe pod ruku. Viđeniji sindikalni aktivisti, levičari ili jednostavno svi oni koji su nasilju pružali bilo kakav otpor hapšeni su i nalivani ricinusovim uljem, a potom, tako poniženi i osramoćeni, vodani po ulicama.

PREUZIMANJE VLASTI

Kako se nasilje rasplamsavalo, državna vlast je bila sve nezainteresovanija za ono što se dešava širom zemlje. Štaviše, u situacijama kada su maltretirani građani ustajali u odbranu svojih života i imovine policija se stavljala na stranu agresora, a tužilaštva i sudovi ćutali su kao zaliveni. Italija se polako priklanjala fašizmu. Ne čitava, ne ona ugnjetena, maltretirana i ponižena, već ona koja je ćutala. Institucije su se rušile kao kule od karata, što je, kao vrhunac fašističkog licemerja, predstavljano kao slabost države koju je trebalo zameniti jačim, odlučnijim i beskrupuloznijim birokratskim aparatom. Musolini je tokom ove dve godine istovremeno podsticao i usmeravao svoje skvadriste, a sa druge strane zamajavao građanske političare svojom dobrom voljom da se stvar razreši mirnim putem. Ova taktika je imala uspeha. Alčide de Gasperi, prvi poratni italijanski premijer i osnivač Demohrišćanske stranke, pisao je u to vreme, 1921. godine: “Nećemo podržati stavove onih koji nameravaju da osude svaku fašističku akciju pod plaštom generalne osude nasilja kao takvog. Postoje slučajevi kada je sila, pa čak i onda kada se javi u formi nasilja, u stvari defanzivna, pa samim tim i legitimna.”

Uz ovakve “demokrate”, Musolini nije imao zbog čega da se brine.

Kraljevska vlada, zaplašena ovim događanjima koja su, bez obzira na brojne iskazane simpatije, ipak bila protivustavna, spremila je odluku o zavođenju vanrednog stanja koja je već bila upućena prefekturama i vojnim komandnim centrima. U Rim je počela da pristiže vojska pod dugim cevima i teškim naoružanjem. Nedostajao je samo još kraljev potpis.

Strepeći od mogućeg državnog udara, ali uzimajući u obzir i Musolinijev otklon od republikanizma i deklarativno izraženu privrženost monarhiji, kralj je odlučio da ipak ne potpiše ukaz o zavođenju vanrednog stanja. Sva do tada izdata naređenja u cilju pružanja otpora fašistima opozvana su u narednih nekoliko sati. Tako je Večiti grad otvorio svoje kapije falangama fašista, koji su došli da uzmu “ono što im je pripadalo”. Radilo se, naravno, o vlasti. Apsolutnoj vlasti.

Musolini je vest o uspehu svojih kamerada sačekao u mestu Kavalaska nedaleko od švajcarske granice kako bi, u slučaju neuspeha, imao dovoljno vremena da se skloni. Taj njegov gest, kao i odluka da za promptni odlazak u Rim uzme voznu kartu baš u spavaćim kolima, simbolično je označio karakter ovog čoveka, ali je na izvestan način i profilisao sliku italijanskog fašizma kao nadmenog, operetskog mizanscena i isprazne retorike, koja će tokom narednih decenija tako strašno nervirati njihove “osovinske” saveznike.

Dva dana kasnije, 30. oktobra, kralj Vitorio Emanuele Treći poverio je Benitu Musoliniju mandat za formiranje nove vlade, za koju su mnogi mislili da će biti kratkog veka. Bilo je evidentno da je dolazak fašista nekima odgovarao, neki nisu imali ništa protiv, dok veći broj političkih subjekata tog vremena nije bio ni svestan nadolazeće opasnosti. Prilikom izglasavanja poverenja Musolinijevoj vladi, predlog je dobio 316 glasova podrške iako je u klupama sedelo svega 35 pripadnika fašističke stranke. Mnoge iluzije su se raspršile posle nešto više od dve nedelje, kada je u svom čuvenom govoru pred Parlamentom Musolini rekao: “Mogao sam da od ove gluve i sive dvorane napravim vojnički bivak, mogao sam da razbucam parlament i sastavim vladu isključivo od fašista. Mogao sam. Ali, sve do sada, ja to nisam hteo.”

Poruka je bila nedvosmislena i krajnje iskrena: mogao sam, ali nisam hteo. U naredne dvadeset tri godine nesporni i obožavani Duče radio je samo ono što je hteo. Usledila je katastrofalna ratna avantura u Etiopiji, pa ulazak u Drugi svetski rat na strani hitlerovske Nemačke, “rasni zakoni” kojima je legalizovana masovna deportacija Jevreja u logore za masovno ubijanje, pa bezuslovna sramna kapitulacija Italije u septembru 1943, uz sav haos koji je tom prilikom nastao u zemlji, razarajuća saveznička bombardovanja, pa formiranje smehotresne fašističke republike sa sedištem u selu Salo, građanski rat, krvoprolića, odmazde…

NASLEDNICI PRED VRATIMA

Iako je fašistička ideologija nastavila da živi u političkom životu posleratne Italije, prvo kroz Italijanski socijalni pokret, osnovan od najbližih Musolinijevih saradnika, potom kroz Nacionalnu desnicu, pa Nacionalnu alijansu, na ovogodišnjim izborima su Braća Italije, njihov politički baštinik, prvi put ostvarili takav rezultat koji je partiji Đorđe Meloni obezbedio vodeći uticaj u desnoj koaliciji i samim tim premijersku stolicu u Vladi Italije. Da li je ovaj izborni uspeh u stvari neka vrsta Marša na Rim, izveden kroz predizbornu kampanju koju je “ćuteća većina” prihvatila uz uverenje da su “svi isti” i da je nastupilo krajnje vreme da se u mrtvilu postberluskonijevske politike bar nešto ustalasa? Pobeda (ultra)desnice na poslednjim italijanskim izborima je, u stvari, drugo ime za poraz levih snaga političkog centra nesposobnih da se iskobeljaju iz haosa međusobne beskrupulozne borbe za vlast i privilegije, sklapanja neprincipijelnih koalicija unapred osuđenih na propast, velikih reči i minornih rezultata. Uz trogodišnju kovid krizu i najnoviju ukrajinsku, i uz mnoga pitanja bez odgovora koja se tiču svakog građanina ponaosob i njegove neposredne budućnosti, u znatnom delu biračkog tela sazrela je ideja da bi vatrena retorika Đorđe Meloni mogla da bude nekakvo rešenje, ili da bar ponudi iluziju istog.

Na sreću, ne živimo u tridesetim godinama dvadesetog veka, ali smo se zaglibili u drugoj deceniji dvadeset prvog. U kojoj meri je to sreća, ostaje da vidimo. Istorija nas opominje, ali to danas ništa ne znači, ukoliko je ikada nešto i značilo.