Išmail Beah
Memoari dečaka vojnika :Dug put do prava na detinjstvo
Kako je autobiografska knjiga bivšeg dečaka vojnika iz Sijera Leonea promenila percepciju žrtve u svetskoj javnosti i uz to postala i bestseler
"Moji drugari iz srednje škole počeli su da sumnjaju da im nisam rekao celu istinu o mom životu.
Zašto si otišao iz Sijera Leonea?
Zato što je bio rat.
Da li si video neku pucnjavu?
Svi u našoj zemlji su videli.
Misliš, video si ljude kako trče naokolo sa pištoljima i ubijaju jedni druge?
Da, stalno.
Kul!
Ja sam se nasmešio.
Moraš jednom da nam pričaš o tome.
Da, jednom."
(Ismael Beah, Sarah Crichton Books, 2007)
Malo je takvih knjiga koje su otvorile problem kršenja ljudskih prava i rata jedne daleke afričke zemlje, a da su pritom postale i svetski bestseler čiji zaplet čitaoce ostavlja bez daha. Od kad je knjiga A Long Way Gone: Memoirs of a Boy Soldier (Na kraju dugog puta: memoari dečaka–vojnika) objavljena početkom godine, od tada varira na poziciji među prvih pet na američkoj bestseler listi.
Išmail Beah redovno govori na okruglim stolovima, debatama, predavanjima – gotovo svakodnevno je prisutan u medijima ili školama, ali pre svega ostalog u kampanjama za pomoć deci ugoženoj ratom. Postao je UNICEF-ov (nezvanični) portparol za pitanja ugrožene dece, a naročito one koja su primorana da aktivno učestvuju u borbama i ubijanju. Govorio je i pred Savetom bezbednosti i pred drugim telima UN-a. Postao je, uopšte, izuzetno popularan; na You tube se mogu naći kratki snimci koje su napravili slučajni prolaznici i obožavatelji koji ga svakodnevno presreću u Njujorku, čak i dok pokušava da se prošeta i bude sam sa sobom. Na snimcima se vidi da mu takva pažnja ne prija; svaki novi intervju poslednjih meseci donosi njegovo sve umornije lice (vidi antrfile).
PUT BEZ POVRATKA: U svojim istupanjima bivši dečak-vojnik, a danas diplomirani politikolog i Njujorčanin bruklinskog kova, obavezno objašnjava da je, došavši u SAD, shvatio da ljudi imaju veoma romantično viđenje rata i da zapravo ne razumeju šta rat zaista znači. U tome je video ključnu motivaciju za pisanje.
"Video sam šta rat čini ljudima, kako ih odvaja od stvarnosti. Video sam majke koje trče sa bebama na leđima za koje još uvek ne znaju da su ustreljene. U osnovi, život dečaka-vojnika podrazumeva da izađeš napolje, pucaš, ubijaš ljude, radiš sve što ti kaže tvoj komandir, jer ako odbiješ, on će te ubiti. Koristiš droge, pred tobom ubijaju puno ljudi da bi te očvrsnuli, onda te ponovo drogiraju i tako te drže u specifičnom ludilu u kome se vrtiš ukrug. Samo na početku razmišljaš panično o tome da te nešto odvaja od tebe samog, da te izoluje od sopstvenog bića. Posle nekog vremena, ipak, rat postaje realnost, a grupa sa kojom ratuješ tvoja porodica", kaže Beah.
Bio je dvanaestogodišnji dečak kao i svaki drugi u njegovom rodnom gradiću, kada je "prvi put bio okrznut ratom" koji su u njegovo okruženje donele izbezumljene izbeglice. Bio je januar 1993. godine; spremao se da sa starijim bratom i dvojicom drugara krene u Matru Jong, gde su planirali da nastupe na takmičenju mladih talenata. Četiri godine ranije osnovali su hip-hop grupu, zaljubljeni u muziku koja je do njih došla preko MTV-ja.
Četvorica od njih nikada se nisu vratili sa tog puta. Ratni tornado ih je uhvatio u tom jugozapadnom području Sijera Leonea, gde se, brzinom vatre, proširio građanski rat. Dečaci su godinu dana preživljavali bežeći iz sela u selo. U mnoge zajednice meštani nisu želeli da ih prime jer im nisu verovali: znalo se da su obe vojske, i zvanična i pobunjenička, mobilisale praktično sve dečake na koje su nailazile i obučavale ih u surove borce bez milosti prema protivnicima. Bila je tek stvar spleta okolnosti kojoj će vojsci dopasti šaka. Iz nekih od sela u kojima su pokušavali da se dokopaju bilo kakve hrane oterali su ih kamenicama. Više puta su se jedva spasli linča. Rat nije samo rasturio porodice i razdvojio decu i roditelje, već je među građane usadio duboko nepoverenje da su ih se roditelji odricali bez griže savesti, prepuštajući ih zverima i gladi.
Išmail je godinu dana sa svojom družinom pokušavao da se sačuva od rata, lutajući po obodima džungle u potrazi za svojom porodicom za koju se nadao da je u zbegu, živa. Ostao je potom i potpuno sam, i nakon mesec dana u džungli na ivici ludila od samoće i gladi priključio se jedinicama vladine vojske na koje je nabasao.
ODLAZAK IZ PAKLA: Postao je veoma dobar borac koji je rukovodio i četom malenih vojnika: najstariji vojnik imao je 17 godina. Tri godine vojničkog života značile su i mnogo krvi, brutalnih ubistava, ranjavanja: smrt je bila njegova svakodnevica. Ipak, on kaže da je znao šta ga očekuje kad stupi u kamp, ali da nije nijednog trenutka imao dilemu – nije više mogao da podnese samoću i glad – tim redom. Spasao ga je tim radnika UNHCR-a, u vreme dok je rat još trajao: nakon pregovora sa Išmailovim komandirom uspeli su da izdejstvuju da jedna manja grupa dece bude otpuštena iz kampa.
Išmail je tada imao 15 godina; besneo je kada su ga poveli sa sobom, nije želeo da se odvoji od svog oružja. Bio je težak opijumski i heroinski zavisnik. "Nisi ti kriv za to – stalno su mi ponavljali i nervirali me. Mi ih izbodemo, a oni se vrate iz bolnice sa rečima – ‘nisi ti kriv’. Hoćeš li nešto da jedeš? Mislili smo da su ludi i da nešto duboko nije u redu sa njima", ispričao je u jednom intervjuu. U rehabilitacionom kampu je saznao i da je cela njegova porodica pobijena, kao i baka i svi njegovi prijatelji. Kao i gotovo svima ostalima koji su stradali u tom gerilskom građanskom ratu, ne zna se gde je njihov grob.
Sticajem srećnih okolnosti, Išmail je dobio priliku da još u periodu rehabilitacije govori pred Skupštinom UN-a. Jedna od žena koja se brinula o deci-vojnicima usvojiće Išmaila Beaha godinu dana kasnije. On joj se obratio za pomoć kada je oluja rata stigla do glavnog grada gde je boravio nakon rehabilitacije, u okrilju porodice svog ujaka. Na prvi znak borbi u predgrađima Fritauna, Išmail je pokupio novac koji mu je stizao iz Njujorka, i jedva živ dokopao se Gvineje. Iako je bio na ivici života i smrti, morao je da dâ sav svoj novac korumpiranim graničarima…
Išmail Beah je svojom knjigom učinio najmanje dve velike stvari: pokazao je lice žrtve koja misli i oseća, a potom i govori tečan engleski kao i bilo koji drugi dečak njegovih godina iz Bruklina. To urbano lice koje zapravo dolazi direktno iz utrobe jednog od onih krvavih građanskih ratova u Africi za koje nemamo previše osećanja, progovorilo je jezikom bestselera, i svet jedne žrtve približilo najširoj javnosti više nego ikada ranije. Uostalom, Beahove prve stranice repuju ritmom njegovih hip-hop heroja Eric B and Rakima, i on će u sneakers patikama proći dobar deo svoje bežanije, sa kasetom svojih omiljenih repera u džepu od pantalona.
A potom, Išmail Beah je izuzetno dobro (i potresno) opisao tu barijeru koja zauvek ostaje između onih koji nisu neposredno doživeli rat, i svih ostalih. Evo kako je opisao prve izbeglice koje je video u svom gradu koje su učinile da se rat, nestvaran kao da se ne dešava u njihovoj zemlji, ipak doživi kao realna opasnost:
"Deca iz tih porodica nikada ne bi gledala direktno u nas… Odrasli bi delovali odsutno u razgovorima sa starijima iz našeg grada… Bilo je očigledno da su videli nešto što je paralisalo njihove umove, nešto što bismo odbili da prihvatimo ako bi nam o tome nešto rekli."
Ova knjiga je divno napisana, veoma diskretno i sa velikim obzirom i poštovanjem prema tragično nastradalima čije sudbine je opisao, a potom i prema samom sebi, svojim saborcima, spasiocima, sugrađanima, svojoj porodici i, konačno, prema svojoj zemlji o kojoj ipak govori sa ljubavlju.
Kako mislimo o žrtvama
U nastupima i intervjuima Išmaila Beaha vidi se da je izuzetno dobro psihološki pripremljen za javnu raspravu o jednoj bolnoj i duboko ličnoj tragediji kakva je rat. Njegovi istupi otkrivaju momka koji je uspeo da se izbori sa svojom prošlošću i da – uprkos tome što se opredelio da zarad opšteg dobra sebe u potpunosti izloži javnosti – očuva elementarnu privatnost svog bolnog iskustva. Od njega bi mnoge žrtve mogle da nauče kako da dele svoje iskustvo, a da pri tom sačuvaju sebe.
On uvek govori o svom iskustvu načelno i kroz poruku o opštem stradanju i tome kako rat izgleda izbliza. Kada govori u prvom licu, onda je to u vezi sa svedočenjem o događajima, a gotovo nikad o onome što je neposredno uradio kao vojnik. Knjiga je napisana kao svedočenje, ali se u njoj tek posredno osećaju bol i tuga.
Bez sumnje da je način da se Beah sačuva bilo je razdvajanje iskustva od sopstvenog ja. To je, pak, privilegija psihoterapije koju većina žrtava rata nikada ne dobije. S druge strane, ova knjiga je doprinela preispitivanju odnosa medija prema žrtvama. Ogroman broj priča o žrtvama izuzetno je stereotipan, i gotovo da se jedino imena, vremenske prilike i prirodno okruženje menjaju u izveštajima iz ratova, od Kavkaza do Karačija.
Jedan od monstruoznijih ratova u poslednjem veku, građanski rat u Sijera Leoneu, imao je "sreću" da privuče veliku pažnju svetskih medija pre nego što je odneo i više žrtava nego što je mogao (nasuprot Darfuru, recimo). Za voajersku prirodu (naročito američkih) medija, priča o dečacima iz džungle kao izuzetno brutalnim borcima u nemilosrdnom građanskom ratu, veoma se dobro "slikala", pa je upravo taj rat i njegovi neobični vojnici "proslavio" ovu malu zemlju. Malo je, međutim, bilo onih, sem UNICEF-a, koji su u brutalnim borcima videli decu bez prava na detinjstvo.
Danas se umor očitava na licu Išmaila Beaha, samo dve godine nakon što je počeo javno da govori o svom iskustvu. Delom je umor možda podstaknut i razočaranjem o kome je nedavno progovorio gde je to najpotrebnije – u Ujedinjenim nacijama, na 62. zasedanju Generalne skupštine.
"Šta god da su bile vaše ideje, niste mnogo uradili sa njima", rekao je prisutnima. Njegovo razočaranje podstaklo je veoma malo ulaganje u prevenciju sukoba i nije osnažilo političku volju da se stvari promene pre nego što dođe do sukoba, ili u njihovom ranom periodu.
Ujedinjene nacije su poslednjih pet godina potrošile više od 18 milijardi na peacekeeping misije, dok suma uložena u prevenciju nije poznata osim što je na 62. sednici GS-a zaključeno da je premala.
Upravo je ta nesrazmera između ulaganja u prevencije i sanacije sukoba koja je odnela mnoge živote, između ostalog i u njegovoj zemlji (rat u Sijera Leoneu zaustavile su 2002. trupe UN-a koje su razoružale 17.000 ljudi u sukobu koji je trajao 11 godina), motivisala Išmaila Beaha da još jednom podnese ličnu žrtvu, ovoga puta u cilju opšteg dobra. Verovao je, očigledno, da će glas jednog uništenog detinjstva privući dovoljno pažnje i podstaći na potrebne promene. Promene u samom UN-u nisu usledile, bar ne onoliko brzo koliko ih je očekivao, ali je Beah ipak dao ogroman doprinos koga možda u ovom trenutku i nije u potpunosti svestan.
