Da li su, posle Mihaila Hordokovskog i Platona Lebedeva, i ostali ruski oligarsi došli na red da plate porez i izmire svoje obaveze prema državi, ili dožive sudbinu gorepomenutih? To se još ne može reći sa sigurnošću, ali je evidentno da Kremlj u poslednjih nekoliko meseci pojačava pritisak na njih. Tako se u poslednje vreme na listi neplatiša našlo nekoliko velikih i poznatih kompanija sa još poznatijim vlasnicima.

Prvi na udaru trebalo bi da bude Roman Abramovič, čija je kompanija Sibnjeft, koja mu je ponovo vraćena pošto je sprečeno njeno sjedinjavanje sa Jukosom, tužena da nije izmirila poreski dug u visini od skoro 800 miliona dolara. Takođe, na udaru se našla još jedna naftna kompanija, TNK, čiji je vlasnik od 2003. Britiš Petroleum dobio račun u visini od 89 miliona dolara za 2001, a kako po ugovoru koji je zaključio sa prethodnim vlasnicima, Mihaelom Fridmanom, Valterom Vekselbergom i Lenom Blavatnikom, on nije obavezan da plaća zaostale poreze, za sada se ne zna na čijem će stolu završiti račun.

Da se na udaru ne nalaze samo firme koje se bave eksploatacijom nafte potvrđuju i potraživanja prema kompanijama Norisk nikl, Rus al i SUAL, kao i prema Mehel grupi, koje se bave metalima: niklom i plemenitim metalima, aluminijumom i gvožđem. Vlasnici Norisk nikla, Vladimir Potanjin i Mihail Prohorov, nalaze se pod istragom da su finansijskim malverzacijama strpali u džepove oko pola milijarde dolara, a da nijihova firma nije ispunila sve obaveze prema državi. Njihova pozicija nije bila sigurna još od dolaska Vladimira Putina na vlast, a i sam predsednik je još pre tri godine izjavio da firma ne plaća ceo iznos poreza. Takođe, pokrenuta je i istraga o legalnosti privatizacije ove firme, koja je privatizovana pre desetak godina. Kompanije koje se bave proizvodnjom aluminijuma, a u Rusiji su to dva giganta, Rus al, sa vlasnikom Olegom Deripaskom, i SUAL, koji kontroliše Viktor Vekselberg, takođe su pod istragom, naročito od kada je objavljeno da se količina i cena izvezenog aluminijuma u SAD zabeležena u Rusiji ne podudaraju sa ciframa koje imaju oni u SAD. Takođe, izvoznici se nisu setili da plate porez na prihod od razlike u ceni između cene aluminijuma u Rusiji, koja je znatno niža od one u Americi, što ih je učinilo bogatijim za nekoliko stotina miliona dolara. Velike nejasnoće postoje i oko same visine poreza koji firme treba da plate, jer je Rus al, čiji je jedan od vlasnika bio Roman Abramovič i registrovana je na Čuhotki, koja je od kada je Abramovič postao gubernator proglašena za tzv. poreski raj, sa znatno manjim poreskim stopama od onih koje važe u ostatku Ruske Federacije. Ipak, policija je od svih pomenutih u poslednje vreme posećivala samo sedište Mehel grupe u Moskvi, koja se takođe tereti da je utajila porez.

Posle najnovijih akcija ruskih vlasti postavljaju se pitanja – zašto baš oni i zašto baš sad, kao i da li je ruski predsednik krenuo u konačan obračun sa oligarhijom? Postoji još jedno pitanje, ukoliko se ima na umu sudbina Jukosa: da li su se u Rusiji odlučili da pokrenu reviziju privatizacije?

Obračun sa oligarhijom ruski predsednik najavljuje otkako je došao na vlast, a njegova poslednja izjava vezana za to izrečena je pre desetak dana. Njegov verovatno najveći uspeh je to što je bar delimično uspeo da kanališe tokove novca, što je, bar za sada, dalo izuzetne rezultate, ukoliko se uzmu u obzir rast deviznih rezervi, otplata stranog duga i sredstva koja se slivaju u stabilizacioni fond vlade. Ispada da u poslednje vreme u Rusiji veliki problem postaje gde i kako utrošiti zarađen novac. Kako ruska privreda zavisi od prodaje nafte, 2002. napravljen je plan o diversifikaciji i razvoju privrede, kako bi se država oslobodila ove zav isnosti. Kako je za to potreban ogroman novac, pitanje poreza postalo je prioritetno, uz borbu protiv oligarhije, koja, po rečima predsednika ruskog Ustavnog suda Valerija Zorkina, još kontroliše politički život Rusije. Međutim, uvek ima i onih kojima to ne odgovara i koji bi da to spreče. Mihail Hordokovski pokušao je da spreči uvođenje novih mehanizama za naplatu poreza finansiranjem Putinovih političkih protivnika, tako što bi bukvalno kupio izbore za državnu Dumu, i to je najverovatnije razlog što je uhapšen prošle godine, iako se tereti za utaju poreza, prevaru i sl. I pitanje ugroženosti prava Mihaila Hordokovskog, koji više od godinu dana leži u zatvoru bez prava na kauciju i prava da se brani sa slobode, ne potresa mnogo prosečnog ruskog građanina, dok ruske vlasti to kao da uopšte ne pogađa. One su gotovo sigurne da, kada bi ga jednom pustile, verovatno ga više nikada ne bi ni videle, kao što se već desilo sa Vladimirom Gusinskim, bivšim medijskim magnatom, koga ruske vlasti jure od 2001. i čije su izručenje tražili bez uspeha od nekoliko evropskih država.

Sada izgleda da je njegovo hapšenje bilo samo početak i da je on, iako je bio najbogatiji od svih, bio samo probni balon. Taktika koju su bogataši usvojili posle njegovog hapšenja, a koja se sastoji u optuživanju Putina za autoritarne tendencije u vlasti, traženje podrške zapadnih diplomata, kao i tvrdnje da je vrhuška oko Putina duboko ogrezla u korupciju, bar za sada malo pogađaju ruskog predsednika, koji ipak uživa veliku podršku javnog mnjenja u Rusiji. Izgleda da se ruski predsednik tek sada osetio dovoljno snažnim da pokuša da uđe u ozbiljniji okršaj sa milijarderima. Što se revizije privatizacije tiče, Putin je više puta ponovio da nje neće biti. Međutim, šta se dešava kada se porez stalno povećava i kada njegova visina dovodi do bankrotstva najbogatijih firmi, poput Jukosa, a to isto preti i drugim ruskim gigantima? Jukos je na kraju završio na berzi po upola manjoj ceni. To ipak miriše na reviziju.

I najnovije administrativne reforme koje je ruski predsednik najavio posle tragedije u Beslanu sračunate su na to da pogode oligarhe. Odluka da se gubernatori biraju u regionalnim parlamentima na predlog predsednika jedan je od načina da se spreči pojava nekog novog Romana Abramoviča i da se regioni čvršće povežu sa centrom, Moskvom. Ukidanje prava samostalne kandidature na parlamentarnim izborima i otvoreno forsiranje velikih političkih partija koje deluju na teritoriji cele zemlje jeste još jedan način da se umanji uticaj ekonomskih moćnika koji su do sada uspevali da kupe izbore sebi ili svojim kandidatima. Kako će to delovati na rusku ekonomiju pokazaće vreme, ali za sada nije izvesno da će upravo to rešiti haos koji vlada u odnosima između federacije i regiona, bar kada su takse u pitanju. Nejasni zakoni i njihovo nesprovođenje, korupcija, kao i sporost moskovske birokratije za sada još uvek ide naruku svima koji žele i mogu da love u mutnom. Kako izaći na kraj s tim problemima, glavno je pitanje za vlasti u Moskvi.