Prazni rafovi u samoposlugama, redovi na benzinskim pumpama, restrikcije struje, ulice u polumraku. Opis koji odgovara Beogradu u vreme sankcija i hiperinflacije, danas bi se mogao upotrebiti za Tokio.

Zemljotres me je zatekao u Nagoji, sa ekipom RTS-a, nekih trista kilometara južno. Ono što je Tokio treslo iz temelja, ovde jedva da se osetilo. Da se dešava nešto vanredno, shvatili smo kada nam je naša japanska producentkinja rekla da je zove uspaničena koleginica i da je u Tokiju bio strašan zemljotres.

A Japanci od zemljotresa ne prave neki cirkus, dešavaju se gotovo svakodnevno, navikli su da žive uz stalno podrhtavanje tla, imaju planove za evakuaciju i redovne vežbe. I to rade svi, od običnog službenika i radnika do premijera.

Ali, ovo je bila druga priča. Nacrtali smo se pored prvog televizora gde je ubrzo krenuo specijalni program. Voditelji u studiju nose bele, zidarske šlemove, baš kao i članovi ekipe koji se muvaju iza. Grafika na ekranu na japanskom, ali se u gornjem desnom uglu pojavljuje broj, 6m.

"Cunami", objašnjava producentkinja. U tom trenutku ne shvatamo baš šta to znači. Ali već za pola sata počinju da se pojavljuju prve slike sa sigurnosnih kamera u Sendaju, gradu koji je bio najbliže epicentru. Talas valja neke kamione, ali se čini da ne dopire dublje od stotinak metara unutar kopna. Sve je više ljudi oko televizora. Saznajemo da je pre dvadesetak minuta iz Nagoje vozom ka Sendaju krenula ekipa Nagoja Grampusa, šampiona Japana, koji trenira Dragan Stojković Piksi. Njegovi u klubu kažu da je voz zaustavljen tek što je izašao iz grada i da je ekipa na sigurnom. Da su krenuli prepodnevnim vozom, veliko je pitanje šta bi bilo s njima. Četiri kompozicije vozova vode se kao nestale u naletu cunamija, upravo na severoistoku zemlje u okolini i ispod Sendaja.

U naredna tri dana, koliko smo proveli na jugu, uglavnom se informišemo preko ličnih veza. Južni deo ostrva Honšu, praktično sve ispod Tokija, živi potpuno mirno i reklo bi se svakodnevno. Vesti o katastrofi na severu prate, kao i ostatak sveta, na televiziji. Svi japanski kanali, a ima ih sedam nacionalnih, rade praktično kao jedan program. Najpre su u studijima bili seizmolozi i ministri. A već od subote prostor su počeli da zauzimaju fizičari. Do ponedeljka, kada smo se vratili u Tokio, televizijski program već je ličio na naučni, na sve strane crteži i makete reaktora, simulacije i animacije.

No, već tog vikenda postalo nam je jasno da je odnos Japanaca prema katastrofama bitno drugačiji od našeg. Za početak, utvrđivanje broja poginulih nije prvi prioritet, najpre se brine o spasavanju onih kojima se može pomoći pa se tek onda broje žrtve. Nigde se ne mogu videti ljudi koji nariču. Tu i tamo televizija snimi nekoga ko se zaplakao. Ali oni koji su izvučeni iz ruševina ili blata umesto da zahvaljuju spasiocima i sudbini, izvinjavaju im se što su morali da ih spasavaju.

Kolege Japanci proveravaju gde su im prijatelji. Obično su svi deo neke grupe, i grupa u ovakvoj situaciji razmenjuje mejlove (SMS je nepopularan u Japanu). Ne smiruju se dok i poslednji među njima ne odgovori. Jedan ima prijateljicu upravo u Sendaju i tek tri dana kasnije saznaje da je ona dobro, da njena kuća nije bila u delu grada koji je stradao. Piše mu da je tog dana tri sata čekala da natoči vodu za piće na cisterni, a pravda mu se da nije mogla ranije da odgovori jer nije imala internet. U prvom trenutku to mi zvuči čudno, ali onda shvatam da je prva stvar koju su Japanci uspostavili nakon što je sve uništeno na severoistoku Honšua bila mobilna mreža. A postavili su i posebne akumulatore na kojima ljudi mogu da napune mobilne telefone. Komunikacija je u ovakvoj situaciji najvažnija, niko ne sme ostati izvan sistema.

Od prijatelja u Tokiju stižu informacije da vozovi i metroi ne rade, da su ljudi masovno ostali da spavaju u kancelarijama jer je većini nemoguće da se prebace do kuće. Neki žive i dvadeset kilometara daleko od posla, što se metroom i vozom lako pređe, ali pešice nikako. Dobar broj njih i ne zna kako izgledaju ulice ispod kojih se voze, priznaju da verovatno ne bi ni znali da do kuće stignu drugačije do metroom.

Masovno se kupuju bicikli, a u gradu koji ime šezdeset hiljada taksista, koji obično čekaju u dugačkim redovima na mušterije (po pedeset njih najmanje), nemoguće je naći slobodno vozilo, što je nečuveno. Te večeri taksi dispečeri su vreme dolaska vozila računali u satima, znam za slučaj jednog momka koji je na naručeno vozilo čekao pet sati.

Taj vikend u Tokiju su ljudi iskoristili da vrate na mesto sve što je zemljotres prevrnuo, da raščiste stanove i radnje. Vlasti su i preporučile da ne idu na posao bez preke potrebe, a takva preporuka izdata je i u ponedeljak.

Metro je proradio već u petak kasno uveče, ali u veoma ograničenom kapacitetu. Iako je bilo mnogo onih kojima se žurilo, svi su strpljivo stajali u redovima, bez guranja, ubacivanja ili pozivanja na nekakav prioritet.

U šinkansenu, munjevito brzom japanskom vozu, jedan deo puta vozimo se zgurani pored toaleta i objašnjavamo Japancima da se sada osećamo kao kod kuće. No, sličnosti tek počinju.

Prvo saznajemo da se na severu Japana i u nekim predgrađima Tokija uvode planska isključenja struje, zarad štednje. Zbog nuklearki koje su u dramatičnom kvaru. Pitam domaćine kada su poslednji put imali restrikcije. Gledaju me zbunjeno. Nismo nikad, odgovaraju.

U ponedeljak metro radi samo do šest uveče, a robne kuće se zatvaraju već u pola pet. U utorak je stanje već nešto bolje, metro radi gotovo normalno, ali nisu svi vozovi u pogonu, ima kašnjenja, a i neke linije su u prekidu. Gledam obaveštenje o tome, nalepljeno na stanični stub, i pitam Japance da li im je to neobično. Jeste, nikad u životu nismo videli slično obaveštenje, kažu.

Vlast je pozvala narod da štedi struju i taj je poziv ovde ozbiljno shvaćen. Sve velike firme isključile su svetlo na bilbordima i svoje velike svetleće reklame. Hodnici u državnim ustanovama su sablasno mračni jer svetla se pale samo u kancelarijama. Polovina automata za kupovinu karata za metro je isključena, vodi se borba za svaki kilovat.

Oko benzinskih pumpi zavijugali su redovi vozila, a u radnjama prazni rafovi sa dugotrajnom hranom. Nema riže, cerealija, dugotrajnog mleka, konzervi. Neke samoposluge su zatvorene, lanac snabdevanja im je prekinut kad su stali vozovi. Zatvaraju se i bolji restorani, oni koji ne prave jelo ako nemaju sve potrebne sastojke za njega.

Naravno, to je sve u drugom planu u odnosu na krizu sa reaktorima u Fukušimi i najave da bi u ovih nekoliko dana nov, snažan zemljotres mogao da pogodi tokijski zaliv. Tlo u Tokiju neprestano podrhtava, najmanje jednom dnevno zatrese se ozbiljnije i svi se slede pitajući se da li je to taj. Jer, zgrade su rastresene, a zemljotres ispod samog grada je nešto drugo u odnosu na onaj kome je epicentar na četiristo kilometara.

"Najviše se plašim da se nađem u metrou kada naiđe cunami", poverava mi se prijatelj koji u Tokiju živi već deset godina.

Raspitujem se kod običnog sveta da li im je neobična situacija u kojoj su se našli. Što se njihovo superuređeno društvo našlo u priličnom neredu? Da, kažu, neobično je, ali već ćemo to nekako prebroditi, odgovaraju svi kao jedan. Niko ne kuka, niko se ne žali na vladu, svetsku zaveru, svi ti ljudi u redovima ne proklinju i ne zapomažu. Mirno stoje i čekaju, svesni da bi sve drugo napravilo haos u kome više ništa ne bi moglo da se reši.

Ne boje se radijacije, tačnije, veruju da ih vlasti ne lažu kada kažu da nivo nije opasan. Upoznajem dvojicu Britanaca koji mi kažu da su zgroženi kako zapadni mediji prikazuju stanje u Tokiju. "Ovi preuveličavaju, a Japanci verovatno malo umanjuju problem", kaže mi Pol, koji ovde radi kao broker. Nema nameru bilo gde da ode, ovde je došao zato što mu je bilo lepo i red je da ostane i kada je teško. Japanci cene takav pristup.

I oni ostaju u Tokiju. Bez obzira što je većina stranih ambasada pozvala svoje građane da napuste Japan. Japanci ne hrle na aerodrome, ne trpaju sve što imaju u kofere i ne trče u vozove da se sklone. Kada ih pitate zašto, čude se pitanju i kažu da 20 miliona ljudi (35 miliona u široj oblasti) nema gde da pobegne. Ostaće tu gde jesu, pa šta bude. Svašta su pregurali, i ovo će.

"Japanci žive u skladu sa prirodom", objašnjava mi jedan njihov diplomata. "A to znači da moramo prihvatiti i prirodne katastrofe kao nešto najnormalnije. I prilagoditi im se", kaže, ne pokazujući da i najmanje sumnja da će iz ovoga Japanci izaći kao pobednici.

Ja za to vreme proklinjem sudbinu što me je smestila u avion koji sutra poleće sa aerodroma bližeg reaktorima.