Za "Vreme" iz Budimpešte

Desilo se nekoliko nedelja pre dve, za mađarsku vladu drastične odluke međunarodne zajednice (čitaj: EU) tj. pokretanja postupka u šest oblasti i blokiranje dela kohezionog fonda.

Pre nekoliko nedelja u gradu Egeru, poznatom po crnim vinima i braniocima tamošnje tvrđave, koji su se junački borili protiv Turaka, aktuelni vođa mađarske oslobodilačke borbe, premijer Viktor Orban, na zatvorenom sastanku sa članovima vladine koalicije izneo je tvrdnju da je protiv njega planiran puč. Pokušaj puča je označen kao "tronožan": Jedna noga su mangupi u njihovim redovima, drugu nogu čine oni delatnici mađarske diplomatije koji još šuruju sa neprijateljima mađarskog naroda, kojima su se pridružili i strani elementi sa američkim CNN-om na čelu. Kao krunski dokaz navedeni su izveštaji ove medijske kuće, u kojima se kaže da navodno ima razmimoilaženja u vladajućem Fidesu. Izveštaji mađarskih medija o ovom "otkriću" premijera pojavili su se još u toku zatvorenog sastanka i to ne samo na stranicama malobrojnih nezavisnih medija (uglavnom na internet portalima) nego i na sajtovima prorežimske štampe. Svi su se pozivali na nekolicinu nezavisnih izvora. Potom su, međutim, pred javnost izašli portparoli i vlade i premijera i partije i demantovali priču o "međunarodnoj zaveri".

Šta se u stvari dogodilo: za vreme glasanja o tome da li najbolja drugarica supruge premijera Orbana treba da postane šef svih sudija u zemlji, koji odlučuje o tome ko, gde i kome sudi, bilo je i u redovima Fidesovih poslanika glasova protiv. Pošto se na tajnom glasanju ne zna ko za šta glasa, Viktor Orban bio je primoran da zavede red u stranci, jer predstoje sudbonosne bitke.

EU TRENIRA STROGOĆU: Bio je u pravu. Prvo je Evropski parlament većinom glasova izrazio duboku zabrinutost zbog stanja demokratije u Mađarskoj i tražio od vlade Viktora Orbana da promeni najspornije zakone (ukupno šest) i to tako što će prvo da zatraži mišljenje Evropske komisije, Saveta Evrope i Venecijanske komisije i tek na osnovu njihovih preporuka da modifikuje već donete pravne akte.

Fidesovci su odmah pokušali da smanje značaj odluke Strazbura. Naime, EP je dao podršku predlogu "levih" parlamentarnih klubova (socijalisti, liberali, Zeleni) koji zajedno imaju većinu, dok su poslanici narodnjaka, kojima pripada stranka Viktora Orbana, imali drugačiji, blaži predlog i nisu navodno glasali za "zavrtanje ruke" Mađarskoj. Fides je, naravno, optužio socijalističke poslanike iz Mađarske da su "glasali protiv svoje zemlje".

Ali to nije sve: sledila je za građane Mađarske neočekivana odluka Evropske komisije da se blokira nešto manje od 495 miliona evra iz takozvanog kohezionog fonda EU namenjenih za razvoj mađarske privrede. To je prvi put da se vlada EU odlučila na tako drastičan korak protiv jedne od svojih članica. Ovo još nije konačna odluka, jer završnu reč ima EcoFin (Savet za privredu i finansije, to jest Savet ministara finansija EU; pored ostalog kontroliše budžetsku politiku zemalja članica) koji zaseda u drugoj nedelji marta. Još se, međutim, nikad nije dogodilo da ministri glasaju protiv predloga Komisije.

Orban i njegovi brojni portparoli proglasili su odluku nepravednom, pa čak i ilegalnom. Mađarski komesar u Evropskoj komisiji Laslo Andor, zadužen za zapošljavanje i socijalna pitanja, nije bio prisutan na sednici Komisije na kojoj se glasalo o merama protiv Budimpešte. On je umesto u Briselu u to vreme bio u Budimpešti na nekoj konferenciji sazvanoj od strane jednog sindikata i održao je predavanje o penzijskom sistemu. Posle odluke Evropske komisije objasnio je da je on pismeno dostavio svoje mišljenje, da se slaže sa odlukom i da se mere koje utvrđuje Komisija donose konsenzusom.

Na njega su se sručili patriotski projektili iz redova vladajuće koalicije. Pošto je Andora imenovala još socijalistička vlada Ferenca Đurčanja, manji koalicioni partner Fidesa, demohrišćani, njegov postupak je nazvao "nacionalnom izdajom na socijalistički način". Niko pritom nije ni spomenuo da evropski komesari ne smeju u Komisiji da zastupaju interese svojih zemalja, nego samo interese Evropske unije.

Blokiranje dela razvojnog fonda usledilo je zbog toga što Mađarska od svog pristupanja EU, znači od 2004. godine, nijednom nije uspela da održi strogi kriterijum budžetskog deficita od maksimum tri odsto. Drugo je pitanje što je sadašnja vlada konfiskacijom privatnih penzionih fondova privremeno sanirala veći deficit. Međutim, Evropska komisija smatra da su to "vatrogasne" mere (ne govoreći pritom o kršenju principa nepovredivosti privatne svojine) i da Mađarska mora da pokaže spremnost da sistematskije pristupa ovom pitanju.

BORBENA RETORIKA: Dva su osnovna razloga što Žoze Manuel Barozo i njegova Komisija treniraju strogoću na Mađarskoj. Prvi treba tražiti u stanju evropske ekonomije, odnosno u nevoljama koje se gomilaju – Grčka je već mesecima na korak od ambisa, ali nisu daleko ni ostale mediteranske zemlje. Na drugoj strani, tamo gde su Nemačka i ostali odlikaši, već se nazire nešto nalik na Sjedinjene evropske države, koje kao da ne računaju na mnogobrojne "slabije" članice EU. Zato Orbanovi ljudi, pre svega zbog svojih partijskih interesa, ali ne sasvim bez razloga, izjavljuju da ovo pre svega nije kazna za Mađarsku, nego opomena za ostale "loše evropske učenike".

Drugi je razlog skoro dvogodišnja "oslobodilačka" narativna borba Viktora Orbana i protiv Evropske unije i Zapada i ko zna još koga, samo ako "pali" kod potencijalnih glasača. Fides je od sredine devedesetih godina prošlog veka, kada je sa liberalne strane prešao na konzervativnu (taj politički prostor nije tada bio popunjen), naginjao nacionalnim (stroži bi rekli nacionalističkim), ne evropskim rešenjima. Odlučujući momenat se desio 2010. kada je novopečeni premijer-povratnik Orban pitao da li može malo da se olabavi taj strogi princip od tri odsto budžetskog deficita, a Barozo ga odlučno odbio.

Od tada mađarski premijer ni u jednom svom govoru nije zaboravio da istakne da će se boriti za suverenitet svoje zemlje, kao nekad protiv Beča i Moskve. On i njegov ministar privrede izmislili su tzv. neortodoksnu ekonomsku politiku i prvi korak im je bio da "oteraju" Međunarodni monetarni fond, sa obrazloženjem da mogu i bez MMF-a da reše probleme. Nakon godinu dana, ta ista dvojka je bila primorana da ponizno pozove u pomoć nepoželjni MMF.

Postavilo se pitanje kako to da se proda glasačima, koji su navikli na ratobornu retoriku "oslobodilačke" borbe Viktora Orbana? Tako što se nikako ne traži zajam, nego samo nekakva "zaštitna mreža", ako se, ne daj bože, nešto desi. Kao da je MMF nekakav osiguravajući zavod, a ne fond koji daje novac državama u nevolji.

Borbena retorika dovela je do toga da mađarska padne u nemilost Brisela. Označavanje Brisela za kolonizatora (glavna parola nedavnog mitinga podrške vladi Viktora Orbana: Nećemo biti ničija kolona!), nadmene poluizjave u stilu: "sirota Angela (Merkel)", hajke prorežimske štampe protiv svih evropskih činilaca, koji nisu naklonjeni originalnom kursu Fidesove vladavine, neuzvraćena ljubav prema Istoku (Kina, Moskva) itd., stvorili su atmosferu odbojnosti prema mađarskom premijeru. On više nije rado viđen gost ni u jednoj prestonici koja smatra da civilizacijski pripada Zapadu. U Vašingtonu ga ne primaju već odavno. Ostaje, na primer, Azerbejdžan.

I, naravno, propaganda, jer se izbori dobijaju u zemlji, a ne u Briselu ili Vašingtonu. Usled totalne neizvesnosti da li će uopšte početi pregovori sa MMF-om, vlada se odlučuje na još jedan sudbonosni korak: dodeljuje više od šest miliona evra za poboljšanje svoje komunikacije (propagande). Posebnu ulogu imaju Orbanovi ambasadori u raznim zemljama, koji su zaduženi da svim silama odbrane vladu i njene postupke na neprijateljskim terenima, zatrovanim zluradim pisanjem strane štampe. Dosad je najubitačniji bio ambasador u Beču (Austrija je posebno pogođena mađarskim porezom na strane banke i strana preduzeća), koji je uputio protestno pismo šefu austrijskog odseka Reportera bez granica, zbog toga što su Austrijanci dodelili nagradu za slobodu štampe novinarima iz nezavisnih medija u Mađarskoj.