Jačanje konzervatizma – Borba za zabranu abortusa
Foto: AP
Moja materica, moj problem
Pre nešto više od deset godina u poljskom Lođu je osvanulo četrnaest velikih bilborda sa slikama abortiranih fetusa pored fotografija krvlju poprskanih leševa iz ratova, kao i male dece ubijene u bombaškom napadu u Oklahoma Sitiju. Poruka je bila jasna. Novinar "Njujork tajmsa" je tom prilikom napisao: "Izložba personifikuje jedan agresivni, dobro finansiran, rastući konzervativni pokret širom Evrope"
Početkom oktobra ove godine organizovani su masovni protesti širom Poljske. Hiljade i hiljade žena bile su obučene u crno, a na fotografijama snimljenim iz vazduha vide se gomile stešnjenih kišobrana na ulicama poljskih gradova. Organizatori protesta tvrde da se broj učesnika tog ključnog Crnog ponedeljka (3.10) merio milionima, da je sve bilo nabijeno emocijama i da se bes mogao skoro pa opipati. Nemalo je onih koji se tada nisu pojavili na svom radnom mestu. Na parolama koje su učesnici nosili videlo se: "Mi želimo doktore, a ne policajce", "Moje telo, moj izbor", "Moja materica – moj problem".
Razlog ovih protesta je predlog grupe Ordo Luris, konzervativnog tink tenka, nazvan "Stop abortusu". 450.000 Poljaka potpisalo je njihovu inicijativu kojom bi se zakonski skoro potpuno zabranio abortus, prekid trudnoće bio bi dozvoljen samo onda kada je život trudnice direktno ugrožen. Predlog je uspešno stigao do Parlamenta koji je, u prvom momentu, usvojio nacrt ovog zakona. (Suprotan predlog pod nazivom "Spasimo žene", kojim se tražila legalizacija abortusa do dvanaeste nedelje trudnoće, potpisalo je upola manje građana Poljske i isti je odbačen.) Organizatori protesta protiv predloga Ordo Lurisa su tvrdili da nisu pobornici abortusa, ali da je pomenuto rešenje potpuno neprihvatljivo. Govorili su da žele da bude što je moguće manje prekida trudnoće u njihovoj zemlji, ali da bi se taj cilj postigao, potrebno je poboljšati seksualno vaspitanje u školama i olakšati pristup sredstvima kontracepcije.
Posle masovnih protesta – teško da je neko očekivao baš takav odziv – nakon glasne i oštre rasprave u Parlamentu, zakon je velikom većinom sedam dana kasnije ipak odbačen. Atmosfera u Parlamentu je bila takva da se jedna od poslanica obratila svojim kolegama rečenicom: "Ponašate se kao poludeli majmuni."
KONZERVATIVNA REVOLUCIJA: U ovoj zemlji, u kojoj je Rimokatolička crkva veoma jaka i konzervativna (neki Poljaci će ljutito reći da je njihova država jedna od retkih u kojoj papa Franja nije baš rado viđen – zamera mu se što je odviše liberalan u odnosu na tamošnje crkvene stavove), već postojeći zakon o abortusu jedan je od najoštrijih u Evropi. Njime se nalaže da se prekid trudnoće može izvršiti samo ukoliko su život, odnosno zdravlje trudnice u opasnosti, ukoliko postoji saznanje o neizlečivoj bolesti fetusa kao i ukoliko je trudnoća rezultat silovanja ili incesta. Kazna zatvora je već predviđena za doktora koji bi u bilo kojem drugom slučaju, osim navedenih, vršio abortus, dok bi se novim predlogom kažnjavala i žena, i to zatvorskom kaznom do pet godina. Predlog je otišao tako daleko da su čak i poljski biskupi kazali da je previše – naime, usprotivili su se ovom delu po kojem bi i žena bila kažnjena.
Postojeće strogo zakonodavstvo u Poljskoj rezultat je i "efekta pape Jovana Pavla Drugog", koji je bio izraziti protivnik abortusa, tražeći da se to delo kriminalizuje. Početkom devedesetih (1993), tadašnja poljska premijerka Hana Sukočka je potpisala i danas važeći zakon. Hana Sukočka je kasnije bila ambasadorka u Vatikanu, a danas je članica papske Komisije za zaštitu maloletnika.
Prema istraživanjima javnog mnjenja u Poljskoj, najveći protivnici abortusa su mladi Poljaci, koji imaju od 18 do 24 godine. Jedan konzervativni katolički portal je ushićeno ovaj podatak nazvao "konzervativnom revolucijom". Najveći procenat onih koji se zalažu za nekažnjivost abortusa je u grupi Poljaka iznad 65 godina.
TRUSNI OKTOBAR: Zakoni o abortusu jedino su oštriji još na Malti, gde postoji potpuna zabrana prekida trudnoće i Andori i Irskoj gde je on zabranjen – osim u slučaju da je život majke ugrožen. Slični zakoni postoje u nekoliko zemalja Latinske Amerike. Uglavnom, ove zemlje povezuje jak uticaj Katoličke crkve. Hrišćansko učenje abortus smatra ubistvom, jer se fetus već vidi kao dete kojem je samim začećem podaren Božji dar – život. Još je Tertulijan u drugom veku nove ere pisao: "Već je čovek ono što će postati čovek, kao što je u semenu već sadržan ceo plod."
Samo nekoliko dana pre poljskih protesta, hiljade ljudi marširalo je u Irskoj tražeći referendum o tamošnjem zakonu o abortusu. Dablinskim ulicama šetali su protestanti nadajući se da će izvršiti pritisak na svoju vladu da dođe do promena i da raspiše referendum.
A onda se, pre koji dan, oglasio i ruski patrijarh. Naime, više od 300.000 Rusa, uključujući i prvog čoveka Ruske crkve kao i ombudsmanku za dečja prava, potpisalo je peticiju kojom se zahteva "kraj legalnog ubistva dece pre rođenja" te potpuna zabrana abortusa koji je patrijarh nazvao "nacionalnom katastrofom". Broj abortusa u Rusiji spada u najveće na svetu i iznosi 930.000 za 2015. godinu, a pretpostavlja se da dosta prekida trudnoće nije ni prijavljeno. U peticiji se traži zakonska zabrana za sve bebe u materici i veća podrška trudnicama i maloj deci.
Konačno, početkom 2016, čuli su se pojedini glasovi da će se i u Hrvatskoj zabraniti abortus. Po već postojećem zakonu, abortus jeste legalan, ali lekar može da odbije da ga izvrši usled prigovora savesti. U tom slučaju bolnica mora da obezbedi doktora koji će abortus obaviti. Međutim, tamošnji dnevni listovi tvrde da taj stav kod dela ginekologa, koji se na prigovor savesti pozivaju, nema veze sa savešću, naprotiv – pojedini lekari koji to čine u državnoj bolnici zaboravljaju na savest u privatnim klinikama gde rade i gde za abortus papreno naplaćuju.
Službeni podaci o broju pobačaja u Hrvatskoj su, mnogi tvrde, netačni i daleko ispod stvarnog broja.
Burnom početku oktobra u Evropi, kada je ova tematika u pitanju, doprineli su i članovi pojedinih hrvatskih udruženja koji su protiv abortusa i koji su, kako izveštava hrvatski portal Indeks, primenili jezivu taktiku – prvo su se molili ispred vukovarske bolnice, da bi potom javno počeli da objavljuju podatke žena koje su zakazale abortus ne bi li ih presreli i onda im, kako kažu, "pomogli" i naveli ih da se predomisle (veliko je pitanje koje zahteva posebnu pažnju – odakle im ti podaci).
Dok Hrvatice često odlaze u privatne klinike da bi izvršile abortus, Irkinje putuju u Englesku, Poljakinje u Nemačku, Holandiju i Slovačku, Maltežanke idu na brodove ili to rade ilegalno ili naručuju tablete preko interneta… Pitanje je šta čine one žene koje nemaju novca za putovanja, koje su neobrazovane, pitanje je kome se prepuštaju i kakve posledice to može da ostavi. Abortus neće nestati zabranom i to je valjda svima jasno.
Potrebna je edukacija, jer on ne treba da se posmatra kao jedno od sredstava kontracepcije, potrebna je podrška ženama, ali ideja da se zabranom može popraviti stvar, da se sme uticati na ženu tretirajući je kao inkubator koji ništa ne odlučuje, pogrešna je i može samo da pogorša situaciju.
Drugim rečima, da li je Marina Abramović abortirala je odluka sa kojom Marina Abramović treba da se nosi. Možda se neko ne bi složio sa njom, možda nekome vera nalaže da to nikada ne učini, ali to jeste stvar Marine Abramović.
Istorijat abortusa u Srbiji
Ovdašnji Kriminalni zakonik iz 1860. godine predviđao je kaznu zatvora do pet godina za trudnu ženu koja preduzme voljni pobačaj kao i za lice koje je, na njen zahtev, upotrebilo ili joj dalo sredstva koja su izazvala prekid trudnoće. Ako je to bio čovek od zanata ili neko ko je to uradio više puta, pretilo mu je do dvanaest godina iza rešetaka. Kako navodi Gordana Drakić u tekstu koji se bavi istorijatom prekida trudnoće u Srbiji, u Motivima projekta Kaznenog zakonika Kraljevine Srbije (1910), koji objašnjavaju zašto se određena rešenja predlažu, kaže se: "Što se tiče kazne ove krivice, mi smo predložili robiju s obzirom na mnogobrojnost ovog zločina."
U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, prema tadašnjem predlogu Krivičnog zakonika (1922), kazne su bile za nijansu blaže. Zanimljivo je, kako navodi Drakić, da su se tada u javnosti čula oprečna mišljenja pa je ljubljanski profesor Metod Dolence, kao pobornik zakonske zabrane abortusa, kazao da "naš vrlo konzervativan, u pretežnoj većini agrarni narod, kojemu su deca blagoslov božiji (…) načelno dopuštenje pobacivanja ploda utrobe nikada neće razumeti, kamoli odobriti, ovo treba, da nam je jasno kao beli dan."
Međutim, profesor Čedomir Marković mu je na predavanju na Beogradskom narodnom univerzitetu, zalažući se za zakonsko dopuštenje voljnog pobačaja, odgovorio da bi narod trebalo da se izjasni na referendumu da bi se znala njegova volja. Drakić navodi pisanje tadašnje štampe gde se kaže da je predavanje bilo "vrlo dobro posećeno i saslušano do kraja…Slušaoci su predavača toplo i burno pozdravili. Pored veselih i živahnih studentkinja, na predavanju je zapažen i veliki broj ozbiljnih i otmenih gospođa. Ljudi je bilo manje od polovine slušalaca."
Naredna rešenja bila su još blaža da bi Krivični zakon iz 1929, uveo i dva izuzetka: neudata žena koja je sama izvršila pobačaj mogla je biti oslobođena od kazne, a takođe, nije se zakonom kažnjavala ni situacija u kojoj lekar, izvršavajući pobačaj, ženi spašava život.
Ivan Ivanji, čiji je otac Franja krajem dvadesetih godina prošlog veka radio kao ginekolog u današnjem Zrenjaninu, za "Vreme" govori o tadašnjoj situaciji i seća se kako je njegov otac, kao jedan od ukupno dva ginekologa u celom Banatu, promenio svoj stav. Naime, došavši sa specijalizacije u Nemačkoj, Franja Ivanji se oštro protivio pobačaju. Kako nam Ivan Ivanji objašnjava, babice su se ljutile na njega zbog toga, kao što su se potom ljutile i kada je, videvši da se bogatim devojkama koje su za to mogle da plate bezbedno vrše prekidi trudnoće – suvišno je reći da je tada to bilo pitanje koje je tražilo mnogo više veštine nego danas – a da sirotinja umire prilikom abortusa, počeo da vrši prekide trudnoće siromašnima za džabe.
Zabrana voljnog pobačaja važila je do 1952. godine kada su Ivan Ivanji i drugi istaknuti novinari redakcije lista "Omladina" pokrenuli kampanju za legalizaciju abortusa. Nakon nedelja i nedelja pisanja, uspeli su u tome. Žena koja je htela da abortira odlazila bi na savetovanje, a nakon toga je imala mogućnost da besplatno prekine trudnoću. Ustav SFRJ (1974) potvrdio je "pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju dece".
Komentarišući ponovnu raspravu o pravu na voljni prekid trudnoće koja se javlja u nekim evropskim zemljama, Ivan Ivanji kaže: "To je loše i retrogradno. Lekar kojem religijska uverenja to nalažu može da odbije da izvrši abortus. Ali Crkva, umesto da se bori za zabranu, neka kaže da je to za nju greh; ljude treba edukovati, a ne zabranjivati im."
Prema podacima koje je iznela Slavica Đukić Dejanović, danas se u Srbiji izvrši neuporedivo više abortusa nego što se rodi dece, dok je, prema izjavama pojedinih specijalista, Srbija u evropskom vrhu kada je reč o prekidu trudnoća.
