Ako jedan američki predsednik nema razloga za tremu pred javni nastup okružen masom, onda je to Barak Obama. Od Berlina do Portlanda, od Denvera do Čikaga, Obama je svoju publiku dovodio do ushićenja i bez živahnog scenskog nastupa kao što to čini Mik Džeger. U prve redove visoke politike probio se upravo svojim govorničkim darom. Kada moćni stadion Invesco u Denveru, sav u čeliku, staklu i betonu, nije pružio dovoljno povesne patine da pojačaju dramatičnost istorijske konvencije demokrata, kao kulise su se za tu priliku stvorili lažni grčki stubovi.

Međutim, ovoliki nalet istorije, i milionska masa koja se okupila da ga pozdravi, vezala je za trenutak u čvor jezik i jednom od najmoćnijih živih govornika, Baraku Obami. S druge strane, ne pamti se da se ijedna inauguracija pre toga pretvorila u moćnu svetkovinu demokratije, u koju su svi pozvani da učestvuju. Vašington nikada ranije nije okupio toliko šaroliku skupinu ljudi. Milioni Amerikanaca slili su se na nekoliko dana u prestonicu iz svih krajeva Amerike, da bi se u srcu grada prepustili ovoj sasvim posebnoj "januarskoj reci". Vašington ovako razdragani politički karneval i toliko nasmejanih lica nikada nije video.

Iako je svakom od 55 predsednika koji su pre njega držali inauguracione govore bilo stalo da se njihove reči što pre presele u školske udžbenike, Obama vrlo dobro zna da je to pošlo za rukom samo nekolicini. Među njima je i Abraham Linkoln, Obamin neskriveni politički uzor. Linkoln, koji je oslobodio robove, posmatraće iz daljine svojim kamenim pogledom kako prvi predsednik afričkog porekla polaže zakletvu nad istom onom Biblijom koju je Linkoln koristio prilikom svoje inauguracije 1861. godine. Iza novog predsednika SAD nadvisila se gvozdena kupola Kapitola, za koju Linkoln nije žalio para da bi podigao simbol Unije u jeku krvavog građanskog rata. Među nemim kulisama podno Kapitola je i statua generala Granta na konju, dignute kragne i na oči navučene kape. Čitava istorija borbe za građansku ravnopravnost kao da se zgusnula na tom prostoru. Barak Obama položiće zakletvu okrenut ka Linkolnu, sa mestu sa koga je Martin Luter King podelio svoj čuveni san. Nedaleko je Vrhovni sud, koji je ukinuo segregaciju pre više od pola veka. "Da čoveku zastane dah!", rekao je senator Edvard Kenedi. Simbolika je bila sveprisutna. Obaminoj starijoj ćerki Maliji bila je potrebna samo kratka šetnja oko Linkolnovog memorijalnog centra, na kome su ispisani čuveni delovi govora ovog američkog velikana, pa da shvati pred kakvim joj se izazovom našao otac. Kada joj je nekoliko dana pred inauguraciju rekao da treba da održi govor, desetogodišnja ćerka mu je rekla: "Prvi predsednik Afroamerikanac – govor mora baš da ti bude dobar..!"

Bujica emocija oko njega, istorijsko breme i teret koji mu je ostavio njegov prethodnik uvezali su jezik u čvor i poslovično pribranom Obami, koji se nekoliko puta sapleo o reči zakletve. Bilo mu je potrebno samo nekoliko minuta da se pribere i da se otrese svog najvećeg suparnika – prvog predsednika SAD afričkog porekla. Sa svojevrsnog oltara demokratije Obama je održao govor koji nije zaustavio plimu niti je po rečitosti zasenio svog uzora. Bez obzira na sve, milionski auditorijum, na platou u srcu prestonice kao i oni koji su ostali kod kuće, netremice su saslušali novog predsednika. Umesto da se trudi da zaseni naciju, Obama kao da se svojski potrudio da trgne sunarodnike iz omađijanosti u koju ih je prethodno i sam gurnuo. Nakon što se kratko zahvalio odlazećem predsedniku, Obama je pred naciju izneo katalog izazova, od kojih mnogi idu na dušu njegovog prethodnika. Džordž Buš mlađi, poslovično nesklon introspekciji, stoički je to podneo.

KATALOG IZAZOVA: "Od danas moramo svi da se priberemo, da sa sebe otresemo prašinu i da iznova krenemo da gradimo Ameriku", poručio je Obama. Linkoln bi na ovom mestu rekao – "da prizovemo bolje anđele u nama". Dok je Kenedi, sa kojim je toliko često upoređivan, pozivao sunarodnike da se vinu do Meseca, Obama im je poručio da se dobro zagledaju u zemlju i oko sebe, i da ne sede skrštenih ruku jer će uskoro početi oporavak okrnjene infrastrukture, od puteva i mostova do bolnica i škola. Za razliku od Kenedija Obama ispred Kapitol hila nije uputio ratni poklič, ali je neprijateljima Amerike poručio: "Ne možete nas nadživeti, pobedićemo vas."

Iako je u brojnim oproštajnim intervjuima za vodeće američke televizijske stanice Buš sa sebe skidao svu odgovornost za pošasti koje su snašle Ameriku, sigurno nije mogla da mu promakne silina oduševljenja kojim njegovi sugrađani dočekuju novog predsednika. Najbolji delovi Obaminog govora upravo su oni u kojima opisuje sva posrnuća koja su zadesila Ameriku. Buš u političku penziju odlazi kao čovek o kome još svega dvadesetak odsto građana ima pozitivno mišljenje. Više od 80 odsto ljudi smatra da je zemlja u gorem stanju nego što je bila pre pet godina, što se nesrećno poklapa sa dužinom trajanja rata u Iraku, koji je Buš pokrenuo uprkos snažnom protivljenju američkih tradicionalnih saveznika. Amerika je, povrh toga, upletena u još jedan rat, koji je, nakon početnih uspeha, počela da gubi. Prezime Buš, koje je nekada bilo ispisano sjajnim slovima na stranice savremene američke istorije, za poslednjih godina toliko se ofucalo da je i Džeb, Bušov mlađi brat i bivši guverner Floride, odustao da se kandiduje za senatora te države na izborima 2010. godine. "Imam politički kapital i nameravam da ga trošim", rekao je na svojoj drugoj inauguraciji predsednik Buš. To mu je, na svu nesreću, ujedno bilo jedno od retkih obećanja koje je ispunio.

O političkom kapitalu koji Obama sa sobom nosi u Belu kuću, i preostala trojica prisutnih njegovih prethodnika mogu samo da sanjaju. Čak osamdeset odsto ljudi misli da će im tokom Obaminog mandata biti bolje. Pridobivši podršku blizu 60 odsto ispitanika koji su na izborima glasali za Obaminog rivala Mekejna, novi predsednik je napokon doprineo da tvrdokorni konzervativci oličeni u Sari Pejlin i liberali oličeni u Alu Goru zakopaju ratne sekire.

Nakon decenija dubokih podela, kako onih rasnih tako i onih socijalnih, začetih od Niksonovog doba, od kada su se samo produbljivale, Amerikom je zavladao politički medeni mesec. "Šta će vam bolji dokaz od toga da šestoro od desetoro republikanaca podržava Obamu", kaže Kiting Holand, direktor uticajnog centra za ispitivanje javnog mnjenja CNN-a. Amerika je počela da se miri. Paradoks leži samo u tome, kako primećuje konzervativni kolumnista "Njujork tajmsa" Dejvid Bruks, što su se u međuvremenu obrnule uloge. Najednom, zahvaljujući Obami, Demokratska partija, koju su konzervativci optuživali za raspad tradicionalnih porodičnih vrednosti i nerede, postala je partija reda i stožer stabilnosti. To je zato što se novi američki predsednik u utakmicu upustio tek kada je naučio kako u sebi da pomiri sve protivrečnosti svog porekla, sa kojima je odmalena morao da se nosi.