Stadion El Kampin nalazi se odmah pored autoputa koji povezuje sever sa jugom prolazeći kroz centar Bogote. Nedaleko od stadiona u kvartu Galerias, poznatom po mnogobrojnim noćnim barovima sa salsa muzikom i najlepšim ženama Južne Amerike dvadesetpetogodišnja Liana, nastavnica engleskog jezika, čitavo popodne sedela je kao na iglama čekajući vest od svoje prijateljice. Reč je o veoma važnim ulaznicama za koncert najpopularnijeg kolumbijskog pevača, najpoželjnijeg muškarca, najboljeg sina, najtraženijeg zeta Kolumbije – Huanesa. Njegova muzika je pravi primer komercijalnih latino tonova, a tekstovi pesama dobro dođu Kolumbijcima da se isplaču ako su taj dan slučajno propustili vesti u 19 časova u kojima obično do rubrike sport nema ničega do otmica, masakra, atentata i eksplozija. Dok čeka vest o ulaznicama, Liana opisuje grad u kom je odrasla i iz kog se pre dve godine preselila u Bogotu.

Medejin, "Capital de la Eterna Primavera" – grad večitog proleća, gde temperatura ne prelazi 30 i ne pada ispod 18 stepeni. Medejin se nalazi u dolini Anda, a poznat je po kafi i orhidejama… I drogi, gerili i slamovima. Zato je Liana i došla u glavni grad. Kada je kolumbijski predsednik Uribe, pre dve godine, neposredno pošto je izabran za predsednika, odlučan u nameri da se suprotstavi gerili, započeo operacije Orion, mnogi Lianini prijatelji i rodbina pobegli su u Bogotu. "Nije u Bogoti mnogo bolje, ali se u Medejinu tada nije moglo živeti." Vojska je danima okupirala Komunu 13, gradsko naselje u kojem živi 130.000 ljudi i koje je godinama kontrolisala marksistička gerila FARK. Kontrolisati neki deo grada ili čitavo područje znači da su Mućaćosi, kako stanovnici nazivaju članove levičarske gerile, istovremeno i država i policija i sud. Mućaćosi se finansiraju naplatom "poreza" ili reketiranjem vlasnika malih prodavnica, barova i butika. Najsigurnija zarada i najomiljeniji posao gerilaca su ipak otmice. "Kada im zatrebaju pare, oni iz Komune 13 odu do centra grada, uzmu dete, sina nekog advokata ili doktora, nazad u Komunu 13 i čekaju dok roditelji ne dođu. Nisu to neke velike pare. Oko hiljadu evra do dve ‘košta’ otmica deteta jednog advokata. Ako je veleposednik u pitanju, onda je malo skuplje. I sve se dešava veoma brzo." Ova brza kidnapovanja ne ulaze u broj od oko 3000 otmica, koliko ih zvanično svake godine ima u Kolumbiji.

Mućaćosi su najopasniji za one stanovnike za koje se sumnja da sarađuju sa policijom ili, još gore, ako su sa njima u rodbinskim vezama. Za takve nema mesta u delovima koje kontrolišu gerilci. Gerilska pravila se brzo nauče i stanovnici Medejina su donekle srećni dok pravila ima. Problemi nastaju kada se u kontrolisanom području pojave neki drugi banditi. Kao i pre nego što je počela operacija Orion, kada su se naoružani pripadnici desničarskih paramilitaraca AUC-a pojavili na ulazu u Komunu 13. Liana o njima ne zna mnogo. Osim da su gori od gerilaca. O jednom događaju od pre nekoliko godina u poslednje vreme se dosta priča. "Zbog predsednika Uribe i njegovih veza s paramilitarcima."

Meštani nekog gradića na severozapadu Kolumbije pozvani su na fudbalsku utakmicu. Nije bilo postera koji su najavljivali sportski događaj, niti se išta o utakmici moglo čuti na radiju. Svi su, ipak, bili obavešteni i svi su morali doći. Igrači obučeni u iste vojničke uniforme rasporedili su se po terenu čekajući da sudija donese loptu i označi početak utakmice. Jedan tim su bili članovi AUC-a (Autodefensas Unidas de Colombia), drugi vojnici kolumbijske armije. Razlikovali su se samo po nalepnici prišivenoj na rukav igrača AUC-a. Lopta koju je sudija stavio na teren pre nego što je označio početak utakmice bila je odsečena glava jednog od meštana. AUC je vodio sa dva prema nula, kada je utakmica prekinuta jer je lopta pukla.

Rat u Kolumbiji je bez kraja, najduži građanski rat u novijoj istoriji. U njemu godišnje pogine između 25.000 i 30.000 ljudi i tako više od četiri decenije. Sve te godine nije prestajala potražnja industrijskih zemalja za proizvodima iz Kolumbije. Vredni seljaci i trgovci nisu ništa drugo radili do onoga što eksperti uobičajeno preporučuju zemljama u razvoju: proizvoditi i prodavati ono što donosi najveći profit. Marihuanu, koka–listove, koka–pastu, na kraju i mak. Ilegalni poslovi vezani za drogu donosili su sve veće prihode "na crno", zbog čega je korupcija svakodnevno rasla – među proizvođačima, u okviru porodičnih preduzeća, sve do finansijskih institucija i političara.

Kada je predsednik Uribe došao na vlast 2002. godine smenjujući Andreasa Pastrana, objavio je rat kraljevima droge i automatski se uključio u američki rat protiv terora. Za najtraženije kolumbijske teroriste Uribe je proglasio dve od tri vodeće paravojne organizacije, FARC i ELN.

FARC (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia) najstarija je i najbrojnija gerilska grupa, nastala 1964. godine; danas broji preko 20.000 članova. Iako se još nazivaju marksistima, od nekadašnjih marksističkih ideja ostalo je veoma malo. Socijalni problemi u Kolumbiji, gde 30 miliona ljudi živi od dva evra dnevno, doprinose da FARC još uživa podršku jednog dela stanovništva. I ELN (Ejército de Liberación Nacional) naziva se levičarskom organizacijom; ima oko 8000 članova. I jedna i druga formacija finansiraju se prvenstveno trgovinom droge. Iako i vođa treće grupacije – paravojne AUC, Karlos Kastano – javno priznaje da se i AUC finansira većim delom od kontrole proizvodnje i trgovine droge, to predsedniku Uribe ne smeta da paramilitarce uključi u državne vojne operacije. AUC danas broji oko 12.000 članova opremljenih najsavremenijim naoružanjem. Prema izveštajima Amnesti internešenela, specijalnost AUC-a su terorisanje, masakri civila i progoni – sa 2,7 miliona Kolumbija je danas treća zemlja u svetu po broju proteranih (iza Angole i Sudana). Pre nekoliko nedelja predsednik Uribe je posetio Vašington i želi da obezbedi novu vojnu pomoć. Kolumbija je u protekle tri godine dobila više od tri milijarde dolara pomoći, u okviru američkog plana "Kolumbija". Najveći deo sredstava iskorišćen je za finansiranje vojske. Od kada se pročulo da će Uribe i zvanično priznati paravojnu desničarsku organizaciju AUC kao sastavni deo vojske i policije, administracija Džordža Buša našla se u mukama. Na taj način bi Amerikanci direktno finansirali iste one koje su stavili na listu opasnih terorista.