Nije se desilo. Mesecima, pa čak godinama, u štampi, televizijskim emisijama, na tribinama i skupštinskim raspravama, u tolikim domaćim razgovorima širom Starog kontinenta govorilo se o buđenju ekstremne desnice, o jačanju profašističkih organizacija, marširanju populista koji zagovaraju zatvaranje granica i razaranje Evropske unije. Pojedini analitičari su išli tako daleko da su prognozirali brzi slom, već na ovim izborima, tradicionalnih blokova u Evropi, konzervativaca i socijaldemokrata, nakon koga bi tvrda desnica konačno preuzela poluge vlasti u Briselu. I onda su, ovog maja, došli izbori za Evropski parlament i pokazalo se da su prognoze omanule – izuzev u par slučajeva, desnica je širom Evrope ostvarila mlak, neubedljiv rezultat. Umesto desničara, glave su širom Evrope podigli Suncokreti – koalicija Zelenih stranaka, kojoj je najavljivan potpuni slom, ne samo da je ostala u igri, nego je ostvarila najveći relativni rast u odnosu na ostale blokove.

Mada je po broju osvojenih mandata reč o borbi na zaleđu, uz opadanje konzervativnog i socijaldemokratskog bloka, a u svetlu neuspeha ultradesnice, Zeleni su postali glavna priča evropskih izbora i izrasli u novu zvezdu evropske politike. Ovako dobar rezultat – koji će levo orijentisana štampa čak i u Velikoj Britaniji nazvati "tihom revolucijom koja trese Evropu" – bio bi daleko vidljiviji da Zeleni imaju ikakvo uporište na istoku i nešto jače na jugu Evrope. Naime, Zeleni nisu osvojili nijedan mandat u Italiji, Grčkoj i devet zemalja Istočne Evrope, budući da u ovom delu kontinenta, baš kao u Srbiji, još uvek predstavljaju političku marginu bez većih stranačkih organizacija, ideološke baze, harizmatičnih vođa i šire društvene podrške.

Zato su Zeleni u Nemačkoj napravili istorijski rezultat – osvojili su čak 22 mandata i porasli za čitavih 11 odsto, dok je ultradesničarski AfD osvojio samo 10,5 odsto i prošao duplo lošije od Zelenih.

Pored Nemačke, Zeleni su osvojili iznad deset evropskih mandata u Francuskoj (12) i Velikoj Britaniji (11), zapaženo dobro su prošli u Belgiji (3), Holandiji (3), Španiji (2), Irskoj (2), Austriji (2), Litvaniji (2), Švedskoj (2) i Danskoj (2), a po mandat su osvojili u Letoniji, Portugalu i Luksemburgu. U nekim evropskim gradovima, kao što su Berlin i Dablin, Zeleni su dominirali.

U ukupnom zbiru Zeleni imaju 69 mandata i sa partnerima iz takozvane European Free Alliance predstavljaju snagu koja drži oko 10 odsto Evropskog parlamenta, po čemu su gotovo izjednačeni sa zbirom ultradesnih, antieveropskih i populističkih saveza Evrope. No, kako nastupaju kao čvrsta celina i nisu bez političkog iskustva, Zeleni bi među oslabljenim glavnim blokovima mogli igrati prelomnu ulogu. Mada su donedavno bili takozvana "antisistemska" snaga, sporedna pojava sa ivice cenzusa u većini evropskih država, štampa Zelene sada naziva novim "gospodarima Brisela".

KLUBOVI ZA GOSPODU

Zeleni pokret je autentično nikao iz nauke, iz organizacija koje su se isprva borile da objasne širinu i posledice negativnog uticaja tehnološkog razvoja, a da pritom ne zaustave napredak. Mada njegovi koreni sežu u epohu prosvetiteljstva, još u 18. vek, i svaka druga Zelena stranka u svom istorijatu citira Žan-Žaka Rusoa, tradicionalno se smatra da Zeleni počinju 1872. godine u San Francisku. Tada je, u epohi kad su ugljenokopi, železnica i nečiste fabrike počele dramatično da menjaju okruženje, osnovan takozvani Sijera klub i odmah potom, širom zapadnog sveta, pojavio se niz sličnih pokreta da se zaštiti životna sredina koji su ukazivali na štetne posledice industrijske revolucije. No, ovi pokreti nisu bili ništa više do klubova za gospodu koja su imala osećaj za probleme životne sredine.

Mada istoričari Zelenih pokušavaju da ocrtaju sopstvenu istoriju i da je stave rame uz rame sa istorijom socijaldemokratskih pokreta, to je prilično jalov posao jer, realno sagledavajući opšte okolnosti, zelene ideje jesu postojale, ali su u 19. i tokom većeg dela 20. veka bile sasvim na margini i u najboljem slučaju na nivou sporadičnog aktivizma. Zeleni aktivizam će dobiti na ubrzanju sa protestima protiv nuklearnih pretnji, a potom od sedamdesetih godina sa pokretanjem Dana planete Zemlje i prvim masovnim ekološkim protestima koji dobijaju globalnu dimenziju.

Upravo u to doba, u junu 1970, jedna grupa aktivista u Holandiji osvaja 5 od 45 mesta u gradskom savetu Amsterdama, što će biti prva situacija da politička grupacija koja spada u Zelene uđe u institucije i preuzme jedan deo vlasti, makar i na nivou samo jednog grada. Dve godine kasnije u Australiji će biti osnovan pokret Ujedinjena tasmanijska grupa koji će se boriti protiv krčenja šuma i uspeti da metodama političke borbe ostvari prve zelene ciljeve – ova će inicijativa biti inspiracija za osnivanje Zelenih stranaka širom sveta. Politički profil Zelenih će biti oblikovan krajem iste decenije i to u Nemačkoj, gde će 1980. Zelena stranka prvi put učestvovati na nacionalnim izborima. Naziv Zeleni (na nemačkom die Grünen) smislila je nemačka aktivistkinja Petra Keli, jedna od osnivača i ideologa pokreta, nakon jedne posete Australiji.

Po tradiciji, Zeleni su uz specifično ime usvojili i jedinstven međunarodni simbol – suncokret. Mada jasno profilisani, uzajamno povezani i oslonjeni na snažnu potrebu ljudi da žive u boljem, čistijem i održivijem svetu, Zeleni u najvećem broju zemalja gde postoje predstavljaju političku marginu – ponegde čak učestvuju u vlasti, daju i premijere i predsednike, ali nemaju istinsku masovnost, ostajući ništa više nego ono što su na početku bili – klubovi za gospodu. To se, na primer, kod evropskih izbora, na interkontinentalnom nivou jasno videlo sve do sada.

DEČJI AKTIVIZAM

Kako su baš sada, uz tolike najave o rušenju Unije i rastu desnice, najednom Zeleni postali politička snaga Evrope? Pažljiv posmatrač društvenih pojava u Evropi ne bi trebalo da bude suviše iznenađen: moguće da su sa novim izazovima, Bregzitom, migracijama i ekonomskim izazovima neke tradicionalne evropske vrednosti dovedene u pitanje, oko čega je bilo toliko buke, ali u Evropi su se u 21. veku pojavile i nove vrednosti, a jedna od njih je svakako ideja zdrave životne sredine.

Program Zelenih danas je u svakoj od država zasnovan na čuvenih deset osnovnih vrednosti, koje su usvojene još 1984. godine. Ove vrednosti su nastale proširenjem četiri osnovna stuba pokreta, a to su: ekološka mudrost, socijalna pravda, demokratija "od vrata do vrata" i nenasilje. U epohi brzih promena, života u svetu informacija, ove vrednosti imaju izvesnu privlačnost, posebno jer je neke od ovih ciljeva danas mnogo lakše ostvariti – u moderno doba je jednostavnije spustiti demokratiju i odlučivanje do birača nego u prošlosti, a nove tehnologije omogućuju da se i neki ekološki izazovi reše na održiv način.

U međuvremenu Zeleni garantuju održanje izvesnog broja postojećih tekovina. Brojne evropske regulative koje štite životnu sredinu izrasle su iz lokalnih zelenih inicijativa i zelenih programa tradicionalnih stranaka, pa su i bez većeg broja zelenih političkih predstavnika one nedvosmislen odraz raspoloženja građana Unije koji već neko vreme uživaju u njihovim pozitivnim posledicama – oživljavanju brojnih ugroženih područja, čišćenju vazduha, zemlje i vode na kontinentu i, uopšte, rastu kvaliteta života za čoveka i živi svet koji ga okružuje. U takvom svetu rastu nove generacije Evropljana koje nisu spremne da se olako odreknu ne samo ekonomskih blagodeti, nego i komfora života u zdravoj sredini. I Zeleni na tome zasnivaju svoju političku poruku.

Ključni aspekt za rast Zelenih su svakako klimatske promene vrlo i sumorni izveštaji IPCC koji govore da se klima već menja i da će se do kraja veka stvari ozbiljno pokvariti ako rast emisije CO₂ ne bude zaustavljen, a rast srednje globalne temperature poraste iznad 2 stepena. Mada je ova opasnost izvesna već godinama, ona je tokom prethodne godine počela da se prelama kroz sasvim novu prizmu masovnih protesta mladih, novih pokreta i zahteva da se klimatske promene zaustave, a koji su oličeni u novim evropskim herojima kakva je devojčica Greta Gunberg. Masovnost protesta dece i mladih je bila tolika da nije bilo nemoguće da su se svi oni analitičari, odlazeći da diskutuju o rastu ultradesnice do svojih studija i političkih arena, probijali kroz dečje klimatske proteste.