U zvaničnom saopštenju povodom smrti partijskog i državnog lidera Kine Đijang Cemina naglašava se da je bio “veliki marksista i proleterski revolucionar, državnik, vojni strateg i diplomata”.

Dodaje se da je Đijang činio “jezgro treće generacije partijskog kolektivnog rukovodstva”, bio glavni autor “teorije o Tri predstavnika”, te da je vodio partijsko centralno kolektivno rukovodstvo “čvrsto se oslanjajući na partiju, armiju i kineski narod svih etničkih grupa, štiteći socijalizam sa kineskim karakteristikama”.

Tako se, uglavnom, u Kini pišu nekrolozi zaslužnim rukovodiocima zemlje i partije. Možda je jedino nova nijansa da se na nekoliko mesta pominje “kolektivno rukovodstvo u partiji”, što je pojam koji se u javnom političkom diskursu poslednjih godina retko sreće.

SIN DVA OCA

Politička karijera Đijang Cemina nije karakteristična za kineske revolucionare. On nikada nije uzeo ni pušku ni čekić u ruke, bio je prvi generalni sekretar KP Kine iz porodice intelektualaca.

Rođen je 17. avgusta 1926. godine u gradu Jangdžou, u istočnoj provinciji Đangsu. Njegovo lično ime – Cemin, koje se može prevesti i kao “dobrobit za narod” – potiče iz jedne konfučijanske sage. Đijangova porodica je bila daleko od politike, veća pažnja posvećivana je školovanju, muzici i kaligrafiji nego politici.

Đijang je išao u dobre škole. On je u mladosti vaspitavan na način kao generacije pre njega. Kineski jezik i pismenost, na primer, učili su se memorisanjem pesama iz klasične kineske poezije. Engleski se pamtio recitovanjem govora Tomasa Džefersona ili Abrahama Linkolna. “Bila je to konfučijanska faza u mom obrazovanju”, rekao je kasnije Đijang pokazujući jednom stranom lideru lični pečat na kojem je kaligrafski ispisao svoje ime. Kaligrafija je u njegovoj školi imala značajno mesto, kao umetnost.

Kao nacionalni lider, Đijang Cemin je mnogo decenija kasnije znao da iznenadi svoje goste – domaće i strane – recitovanjem poema iz dinastije Tang, koje se smatraju vrhuncem bogatog kineskog nasleđa. Dobro je pamtio monologe iz “Hamleta”, poeziju Šelija, recitovao ih je na engleskom.

Od malih nogu bavio se muzikom, izučavao književnost i, naravno, kaligrafiju, bez koje, kako se u narodu mislilo, nije moguće naći dobar posao. Bio je talentovan muzičar: lepo je pevao i dobro svirao erhu, vrstu violine koja ima dve žice i drži se na kolenima. Znao je i da muzicira na flauti od bambusa, a kasnije i na klaviru. U stvari, svaki instrument do kojeg bi došao znao je da koristi. Uživanje u muzici ostalo mu je stalna zabava: Kinezi su ga ne jednom slušali i gledali na televiziji kako peva u pratnji horova.

Pored roditelja, na Đijanga su uticali i njegovi stričevi. Jedan stric, Đijang Šangćing, poginuo je kao komunista i ostavio za sobom ženu i dve ćerke, bez muškog naslednika. Prema kineskoj tradiciji, u takvim slučajevima se pribegavalo usvajanju muškog naslednika, najbolje iz kruga porodice – to je stara konfučijanska tradicija. U ovom slučaju odluka je pala na Đijang Cemina, koji je tada bio u završnom razredu srednje škole.

Sve je obavljeno u skladu sa hiljadugodišnjim običajem. Na velikom porodičnom skupu, Đijang Cemin je klekao pred svoju strinu i oslovio je pred svima sa “majko”. Pali su jedno drugom u zagrljaj i time je ceremonija usvajanja bila zaključena. Pošto je njegov novi, drugi “otac” bio “komunistički mučenik”, tako je i Đijang Cemin postao “sin komunističkog mučenika”. U nekim složenim situacijama, mnogo kasnije, to će mu biti od ne male koristi.

KAMENJA UDALJENIH PLANINA

Đijang je završio Elektrotehnički fakultet u Šangaju. U Komunističku partiju primljen je 1946. godine. To sigurno nije bio potez iz karijerizma, već odluka iz uverenja. Tada su komunisti nosili glavu u torbi, bili su u ilegali, a kuomintangovci su se s njima žestoko obračunavali.

Prvi posao Đijang je dobio u jednoj šangajskoj fabrici za proizvodnju konzervisane hrane. Vlasnici su bili Amerikanci, a mladi inženjer kontrolisao je funkcionisanje električnih instalacija. U decembru 1949. godine oženio se svojom studentskom, dugogodišnjom simpatijom Vang Jeping. Ona je diplomirala na Institutu za strane jezike. Godinu dana kasnije rodio im se prvi sin, a posle dve godine još jedan. Ostao je celog života u braku sa istom ženom, što za kineske lidere nije karakteristično.

U partijskoj nomenklaturi, njegovo ime se od samog početka vodilo pod slovom “i” (i crven i ekspert) – odan partiji i profesiji. Takvi su se u Kini, početkom pedesetih godina, najviše cenili. Đijang je upućen u severnu Kinu gde se podizala fabrika automobila broj jedan. Bio je zadužen za energetsko snabdevanje, pa su ga zajedno sa još nekoliko desetina sunarodnika poslali u Moskvu na usavršavanje. Imao je 28 godina i bilo je to njegovo prvo putovanje u inostranstvo. Radio je u fabrici automobila koja je nosila Staljinovo ime, bio je veoma ponosan na to i vredno je učio ruski jezik. Četiri decenije kasnije, koristiće to znanje u susretima sa ruskim liderima Gorbačovom, Jeljcinom i Putinom, a rado će im otpevati i po neku sovjetsku pesmu iz tog vremena.

Kada se 1955. godine vratio u Kinu, izbegao je, zahvaljujući struci, sva velika politička iskušenja, uključujući tragičnu Kulturnu revoluciju. Moglo bi se reći da je bio oportunista silom prilika, to je bio jedini način da se osigura glava na ramenima. Bio je ipak obeležen kao čovek sa druge strane barikade, ostavljen je bez posla nekoliko godina, ali je to iskoristio za usavršavanje engleskog i ruskog jezika.

Zatim je usledio iznenadni skok u karijeri: 1970. kao član partije postao je funkcioner u ministarstvu trgovine, zatim su ga poslali u Rumuniju da organizuje kinesku ekonomsku pomoć ovoj zemlji. Samo pola godine pre toga bio je u Vuhanu nezaposlen i neprimećen, a sada je bio glavni kineski ekonomski predstavnik u Rumuniji. Čemu ima da zahvali za takav napredak? Verovatno najviše – sreći.

Boravak u Rumuniji Đijang je iskoristio i za učenje rumunskog jezika, a imao je prilike i da “skokne” u Jugoslaviju, koja je tih godina bila najbolja uređena socijalistička zemlja, slobodna i otvorena. U stvari, Đijang je iz Temišvara dolazio najčešće samo do Vršca gde su se Kinezi snabdevali prehrambenim i drugim artiklima kojih u Rumuniji nije bilo. Naučio je i nekoliko desetina srpskih reči, koje je kasnije sa zadovoljstvom koristio u susretima sa političarima iz Jugoslavije.

Posle Mao Cetungove smrti 1976. godine, počinje njegov politički uspon. Deng Sjaoping je insistirao na mlađim kadrovima. Zapazio je optimistički raspoloženog Đijanga i poslao ga u prvu slobodnu ekonomsku zonu Šendžen na jugu Kine, a zatim da obiđe svet i da vidi kako su to druge zemlje uradile.

Najveći utisak na Đijanga ostavila je Irska, do tada najnerazvijenija zemlja Evrope. Napisao je izveštaj Dengu u konfučijanskom stilu: “Iskoristimo kamenje sa udaljenih planina za brušenje našeg žada”. Deng je zaokružio ime Đijanga.

Njegov dalji politički put je poznat. Na partijskom kongresu 1982. izabran je u CK, tri godine kasnije za gradonačelnika Šangaja.

RITUALNI ČAJ U VIHORU ISTORIJE

Krajem maja 1989. godine, u vreme velikih studentskih protesta koji su potresali Kinu, dobio je hitnu poruku iz Pekinga: poziv da dođe na čaj. Odmah je znao ko ga zove, ali ne i zašto – jedino je bilo jasno da nije reč o čaju.

Imao je 62 godine, bio je partijski sekretar Šangajskog gradskog komiteta i, od pre dve godine, član Politbiroa partije. U Šangaju je bio prvi, ali u Politbirou gde su, formalno, svi članovi jednaki, nije bio među prvima. Neki su bili “jednakiji” od drugih, u stvari, znalo se gde je čije mesto. Znali su to i drugi: dovoljno je bilo posmatrati redosled kojim članovi Politbiroa ulaze na neki skup, u neku salu ili gde sedaju za stolom: Đijang je na bankete ulazio među poslednjima.

Realnu vlast i najveći uticaj nije, međutim, imao ni šef partije, ni predsednik republike niti jedan od članova Politbiroa. Vrhunsku vlast imao je Deng Sjaoping, političar bez državne i partijske, ali sa nominalnom vojnom funkcijom – bio je predsednik Centralne vojne komisije. On je 1987. godine napustio partijski CK i Politbiro, u nadi da će njegov korak slediti i ostali revolucionari stare generacije.

Za prijem kod Denga, jer to je bio njegov poziv “na čaj”, Đijang Cemin je dobio jedan slobodan dan. Peking je tih nedelja bio uzavreo grad: velika studentska pobuna približavala se kulminaciji. Na Tjenanmenu se nalazio centar studentskog otpora. Kada je Đijang stigao u Peking, na Tjenanmenu je 3.000 studenata štrajkovalo glađu. Sa aerodroma je otišao pravo na trg. Obukao je lekarski beli mantil, natakao bejzbol kapu sa nekog američkog univerziteta i pomešao se među studente.

Đijang, koji je i sâm zauzeo kritički stav prema studentskim protestima, bio je među prvima koji su pozdravili vanredno stanje u Pekingu. Ali u Šangaju, on je i dalje pregovarao sa studentima i nagovarao ih da se vrate u učionice. S jedne strane odlučan da brani partijsku politiku, omogućio je da i studenti iznesu svoj stav.

Premijer Li Peng u Pekingu odbijao je dijalog sa studentima. To je bio jedan od razloga radikalizacije protesta i izlaska tenkova na Tjenanmen. U Šangaju nije bilo tenkova, ali je Đijang angažovao radničku miliciju sa drvenim batinama. Bilo je razbijenih glava, ali ne i mrtvih po ulicama. Možda je i to bio razlog što ga je Deng Sjaoping pozvao u Peking i kratko mu rekao da treba da preuzme funkciju generalnog sekretara partije, u kojoj su buktale frakcionaške borbe.

Đijang je idealno odgovarao: dovoljno udaljen od Pekinga da ne bi bio upleten u direktne sukobe, on je predstavljao kompromisnu figuru. Naravno, imao je i još jednu bitnu osobinu: bio je odan, veoma odan, samom Dengu. Dvadeset i četvrtog juna 1989. godine, u tamnoj mao bluzi, okružen najbližim saradnicima, konačno se u javnosti pojavio novi gensek. Od poziva na čaj kod Denga prošla su samo 32 dana.

KAPITALIZAM GRADI SOCIJALIZAM

Vest je izazvala veliko iznenađenje. Čak su se i mnogi Kinezi pitali: Đijang? Koji Đijang? A inostrani komentatori požurili su da ga proglase tek privremenom figurom. Pogrešeno: Đijang je ostao na vlasti 14 godina.

Prve godine na čelu Kine, Đijang je mogao da računa na podršku Denga koji se postepeno, ali neumitno, povlačio iz politike i sve ređe se pojavljivao u javnosti. Kako su godine odmicale, do Dengove smrti 1997. godine i kasnije, Đijang je sve više samostalno vodio glavnu reč. Gradio je mostove i na levoj i na desnoj strani političke obale: on sâm preferirao je da ostane u centru. Ubrzo je to postao prepoznatljiv stil njegovog vladanja. Kinezi su navikli na njegovo lice – uvek nasmejano, sa velikim naočarima.

Iako je Đijang u suštini sledio istu političku liniju kao i Deng, on je počeo da rešava niz stvari koje njegov veliki prethodnik nije stigao ni da postavi na dnevni red. Đijang je drugačije protumačio sâm pojam opšte svojine: rekao je da državna svojina može da ima različite oblike, pa i da bude akcionarska, deoničarska. Novo tumačenje svojine otvorilo je vrata pretvaranju državne svojine u deoničarsku, a to je specifični vid privatizacije koja je pod Đijangom započeta u kineskoj privredi.

Đijangove zasluge u novoj kineskoj spoljnoj politici karakterišu pragmatizam, nezavisnost i odsustvo ideoloških ciljeva, kao i lični šarm koji je nametao u susretima sa svetskim državnicima. To je takođe uticalo da se na Kinu gleda drugačijim očima. Đijang je jedan od svetskih državnika koji je najviše putovao. Bio je prvi kineski predsednik, posle Maove posete 1957. godine, koji je došao u zvaničnu posetu Moskvi. On je bio prvi kineski lider koji je posetio Vašington posle 12 godina.

Njegova spoljna politika bila je oslobođena začina sa ideološkim mirisom. Novac i strane investicije nisu imale miris. Za vreme njegovih 14 godina na čelu, Kina se najbrže razvijala u svojoj istoriji. Dozvolio je da privatni preduzetnici i kapitalisti postanu članovi Komunističke partije.

Ne treba sumnjati da je Đijang izašao iz Dengovog šinjela. Od poslovođe u fabrici konzervi vinuo se do neslućenih visina u svojoj zemlji i u svetu. Đijangova karijera nije bila rezultat njegove lične borbe za položaje, što je čest slučaj u političkom životu: Đijanga je nosio sâm vetar promena u njegovoj zemlji.

Poznata TV novinarka Barbara Volters opisala ga je kasnije kao državnika sa “neodoljivim osmehom, ali hladnim očima”. Mogla je da doda: i hladnom glavom profesionalnog političara.

Susret s Klintonom

Četiri godine posle događaja na Tjenanmenu, prvi put su se sreli kineski i američki predsednik. Sastanak je počeo posle pola noći i svi su bili umorni. Predsednik Klinton je na početku izgovorio nekoliko rečenica dobrodošlice, a onda je Đijang obrisao svoje naočare sa debelim staklom i počeo da čita pripremljeni tekst. Posle dvadeset minuta, Klinton se uzvrpoljio na stolici i pokušao da prekine Đijanga: “Gospodine predsedniče, došli smo da razgovaramo, a ne da slušamo predavanje”.

Kineski predsednik nije dozvolio da ga neko prekida. Nastavio je da čita i kada je završio, presavio je polako svoje papire i stavio ih u džep. Klinton se našalio: “Da sam znao, poneo bih saksofon da malo vežbam”. Đijang je prihvatio šalu: “Odlično, ja sviram urhu. Pa kad dođete u Peking, zajedno da se zabavimo”.

Đijang je znao i voleo da na zvaničnim večerama uzme mikrofon u ruke i otpeva po neku pesmu ili opersku ariju. Tokom gostovanja najpoznatijeg svetskog tenora Pavarotija u Pekingu, zapevao je s njim “O sole mio”. Njegov adrenalin je nezaustavljivo rastao kada bi oko sebe zapazio novinare i foto-reportere.