U najkraćem, odluke dvodnevnog samita NATO-a u Pragu su sledeće:

– u punopravno članstvo pozvano je još sedam zemalja koje su, osim Slovenije, listom bile članice nekadašnjeg Varšavskog ugovora ili su bile u sastavu SSSR (Letonija, Litvanija, Estonija, Slovačka, Rumunija, Bugarska i Slovenija). Parlamenti tih zemalja trebalo bi da ratifikuju sporazume o učlanjenju do 2004. godine;

– NATO ostaje otvoren za prijem novih članica, prve u čekaonici su Hrvatska, Makedonija i Albanija;

– evropski saveznici su se obavezali na bržu modernizaciju vojne tehnologije, sve više zaostaju za SAD;

– Irak je pozvan da ispuni sve uslove UN-a i oslobodi se oružja za masovno uništenje;

– nema jedinstva u alijansi o zajedničkoj oružanoj intervenciji ukoliko Bagdad ne ispuni obaveze iz rezolucije 1441;

– najkasnije za dve godine, NATO će imati posebnu jedinicu od 21.000 vojnika (kopno, more, vazduh), koji će biti u stanju da intervenišu bilo gde u svetu u roku od 30 dana;

– najzad, sistem komandovanja biće modernizovan, ukida se sadašnji komandni centar u Norfolku, generalni sekretar NATO-a dobija šira ovlašćenja.

Sve te usvojene odluke bile su poznate još pre samita, a jedino krupno pitanje koje je pretilo da će potpuno prekriti značaj širenja saveza na Istok, do samih granica Rusije, ipak je ostalo u drugom planu – Amerikanci nisu insistirali na tvrdim stavovima i pretnjama zajedničkom ratnom akcijom prema Iraku jer su se još uoči praškog samita tome suprotstavljali, osim Nemaca, još i Francuzi, Kanađani… Kako sada stvari stoje, protiv terorizma će se boriti svi zajedno, ali nisu svi ubeđeni da je upravo Sadam Husein taj koji krije, pomaže, finansira ili organizuje terorističke akcije.

Amerikanci jesu bili zadovoljni zajedničkim pozivom Iraku da se strogo pridržava rezolucije UN-a, ali se čini da ih je još više ohrabrilo veoma mirno reagovanje Moskve na činjeniču da se NATO proširio i na područje bivšeg SSSR. Svakako nije slučajno da je Buš ipak odmah odleteo do Moskve da uveri Putina kako je širenje NATO-a od koristi i za samu Rusiju. Još je manje slučajno to što su se dvojica državnika lako složili da je terorizam trenutno pretnja broj jedan u svetu, svaki je imao svoje viđenje najveće opasnosti, ali jedan drugom nisu osporavali ljute neprijatelje niti su se mnogo sukobljavali oko metoda borbe protiv njih. Istog dana, kada je saopšten poziv budućim članicama da se pridruže NATO-u, ovde su emitovani snimci iz Sofije i Bukurešta gde se na ulicama proslavljalo uz šampanjac, a velik broj dobro raspoloženih građana viđen je i na snimcima iz Talina, Rige i Viljnusa. Sa svoje strane, Česi su, prema poslednjem istraživanju javnog mnjenja uoči samita, u ogromnoj većini zadovoljni što je njihova zemlja članica NATO-a– 61 odsto Čeha je zadovoljno, a 20 odsto nije.

ZADATAK ZA NOVOPRIDOŠLE: Opšta je ocena da su stanje vojne tehnike i obuka vojnika novih članica NATO-a još lošiji nego što su bili u Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj kada su te zemlje primljene u članstvo pre tri godine. Ni budžeti novih članica uglavnom nisu jaki, najveći deo novca iz vojnog budžeta potroši se na hranu i smeštaj vojnika. U početku će se i nove članice snalaziti tako što će svoje teritorije i vazdušni prostor ustupati ostalim članicama, a onda će se vremenom i same specijalizovati za neki od vojničkih poslova po striktnim uputstvima iz Brisela. Tako je uradila Češka, koja je danas u sastavu NATO-a i poznata je po veoma dobrim i opremljenim terenskim bolnicama i po jedinicama za borbu protiv biološko-hemijskih dejstava. U međuvremenu, prelaziće se na potpunu profesionalizaciju armija, sadašnji sastavi će se prepoloviti, a tako ušteđen novac trošiće na savremeniju opremu.

Od novopridošlih Bugarska, Rumunija i Slovačka imaju nadzvučne avione, to su aparati tipa MIG i Suhoj, dovoljni za nadgledanje sopstvenog neba, ali sasvim nepodobni za zajedničke akcije. Dalje, piloti tih zemalja su loše obučeni – lete godišnje samo po tridesetak sati, a prosek letenja u NATO-u je između 180 i 240 sati (u Češkoj je to oko 100 sati godišnje).

U senci tako velikih promena, naravno, uvek ima mesta i za biznis – ovde nije reč o najvećima, ali Česi su već saopštili da imaju veoma kvalitetno i jeftino oružje po NATO standardima, nude se i 250 savremenih tenkova i avioni za obuku vojnih pilota, kao i servisiranje i modernizacija helikoptera i još nekih uređaja i sistema.

STARE I NOVE SLIKE: Inače, 16. samit NATO-a u Pragu održan je u atmosferi prepunoj simbolike – pre tačno 11 godina, na istom mestu gde je održan sastanak predstavnika 46 zemalja članica Pakta i Partnerstva za mir, svečano se i konačno raspao Varšavski ugovor, a u dan tačno pre 50 godina, opet u Pragu, počelo je suđenje Rudolfu Slanskom i grupi od još 13 "izdajnika socijalizma, američkih špijuna i mrzitelja druga Staljina". Bilo je to prvo u nizu političkih suđenja koja su potom preplavila zemlje Varšavskog pakta.

I još nešto – na praški sastanak NATO-a šefovi država ili vlada doleteli su svojim avionima, a od aerodroma do grada prošli su onom istom širokom ulicom kojom je 1968. godine stiglo više hiljada vojnih specijalaca tadašnjeg SSSR. Oni su bili prethodnica tenkovskim i drugim jedinicama za Brežnjevljevu intervenciju kojom je onako brutalno ugušeno tadašnje Praško proleće.

Ovde se još pamti i dolazak Džordža Buša starijeg pre 12 godina na proslavu prve godine "plišane revolucije". Tada je u Pragu bio uočljiv duh otvorenosti, velikog optimizma i radosti zbog tek stečene slobode.

Sam grad, koji je tokom leta stradao u katastrofalnim poplavama, bio je uređen, nalickan, doteran i – gotovo potpuno prazan. Oko 200.000 Pražana otišlo je van grada u strahu od najavljenih demonstracija antiglobalista i najradikalnijih protivnika NATO-a, sve imajući pred očima slike razaranja od pre dve godine, kada su se ovde sastali na godišnjoj skupštini predstavnici MMF-a i Svetske banke. U širem delu grada, oko dvorane u kojoj je održan samit NATO-a škole nisu radile, saobraćaj je blokiran, metro se nije zaustavljao, deo Praga oko Hradčana i deo najužeg centra grada gde su gosti večerali, bili su potpuno zatvoreni. Građanima je savetovano da ne izlaze i da svakako nabave hranu i ostale potrepštine za nekoliko dana. Turističke agencije su neplanirano, van sezone, imale pune ruke posla.

SENKA TERORIZMA: Strah od terorizma? Svakako ga ima, rekao je Vaclav Havel na poslednjoj konferenciji za novinare uoči samita. Po hitnom postupku češki parlament usvojio je poseban zakon kojim je dozvoljeno privremeno razmeštanje oko 250 američkih vojnika na teritoriji zemlje, kao i čuvanje njenog vazdušnog prostora koji su tokom samita obezbeđivali takođe Amerikanci. Česi, naime, već nekoliko godina nameravaju da osavremene svoje ratno vazduhoplovstvo, ali to ide teško, mnogo košta, a veoma stari MIG-ovi koji su im ostali od ranije više nisu pouzdani, često se kvare i padaju. Usput, baš na samitu u Pragu počeli su odvojeni razgovori sa prvim susedima Slovacima, koji su pozvani u NATO, o varijanti da zajednički čuvaju vazdušni prostor svojih zemalja jer je jeftinije.

Sve najave su govorile da se u Pragu, uz oko 7000 gostiju, članova delegacija, njihovih čuvara i novinara, moglo okupiti i oko 12.000 demonstranata iz cele Evrope, pa se isto toliko policajaca, dovedenih iz cele Češke, spremalo za suočavanje sa onima koji su tako rado lupali po izlozima Mekdonaldsa, Mercedesa i Kentaki frajd čikensa. Mesecima pre samita stizale su vesti iz oba tabora o pripremama za novo suočavanje policije i demonstranata, novine su javljale o intenzivnom vežbanju i novoj antiterorističkoj opremi policije, ali i o novim metodama borbe antiglobalista. Bolnice i mobilne lekarske ekipe uredno su izveštavale o stepenu pripravnosti. Stvarao se utisak u javnosti da će sukob biti tvrd i neizbežan…

Slike sa najavljivanog poprišta u vreme samita, međutim, pokazivale su nešto neočekivano – policija, vozila, specijalne ograde i kamere bili su na mestu, ali demonstranata nigde. U jednom delu grada protestovalo je nekoliko desetina komunista, vremešnih ljudi i žena kojima je govornik pričao da je Varšavski pakt bio bolji, na drugom trgu nekoliko stotina mlađih ljudi, često s maskom preko lica koji su reporterima izjavljivali da su oni isključivo za mirne, nenasilne metode borbe, pa su tako na čelu kolone nosili od kartona napravljenu tenk-karikaturu, sa cevi zavezanom u čvor, što su i poklonili policajcima. Samo u jednom trenutku okupilo se oko 1500 demonstranata, ali nije bilo ništa od sukoba, tuča ili razbijanja izloga – oni su pevali, zviždali i lupali u kante i to je sve. Policajci pak, posle uzaludnih iščekivanja ratobornih demonstranata i sa izgledom neskrivene dosade na licu, počeli su slobodnije da se šetkaju ili fotografišu, za uspomenu iz Praga.

Ulični reporteri nekoliko radio i tv-stanica tokom celog dana uključivali su se u program i ponavljali da nema protesta, da je sve mirno. Tokom večeri prvi ljudi policije, kojima je očigledno laknulo, govorili su da su u okviru priprema za samit dobro sarađivali s policijama okolnih zemalja i da više stotina najagresivnijih nije pušteno u zemlju. A dandva kasnije oglasili su se i antiglobalisti, rekavši da su upravo pokazali nove metode nenasilne borbe i da su, zapravo, namagarčili policiju.

O tome ko je koga nadmudrio sigurno će se još dosta govoriti, ali izostanak nasilja svakako je stvorio mnogo više prostora u javnosti za pitanje – nemaju li mladi ljudi koji ne vole NATO pravo da drugačije misle.

CRVENA ZAVRŠNICA: Uz sasvim ozbiljne, evo i onih drugih informacija sa samita: Lukašenko (Belorusija, kršenje ljudskih prava, poslednji diktator u Evropi po oceni vrha NATO-a) nije dobio ni vizu za ulazak u Češku, ali Kučma jeste (Ukrajina, prodaja radara Iraku), pa ipak niko nije hteo s njim da razgovara, a Buš nije hteo ni da sedi pored njega. Umesto redosleda sedenja po engleskoj, naprasno je primenjena francuska abeceda, pa Kučma nije sedeo uz Buša, već uz predsednika Turske. Havel se oprostio od državnika iz sveta na zaista impresivan način i Česi su još jednom bili u prilici da vide kakav on ugled ima u svetu.

I na kraju – demonstranti nisu uspeli da dođu u Češku na proteste, policijska kontrola na prilazima Pragu bila je ozbiljna i gotovo potpuna, grad je bio bezmalo hermetički zatvoren. Pa ipak, u glavnu dvoranu, među akreditovane novinare, umuvala su se dvojica momaka od po dvadesetak godina, jedan Rus, drugi Ukrajinac, a obojica pripadnici radikalne boljševičke partije, i na samom kraju konferencije za novinare Džordža Robertsona, generalnog sekretara NATO-a, zasuli – paradajzom. Nekog prolaza je, dakle, ipak bilo…