Ponoć je na Dnjestru i granična policija otvara prtljažnik autobusa. Ubrzo se među krupnim, naoružanim Ukrajincima pojavljuje šef operacije, mali King Čarls španijel, koji uskače među kofere i rančeve kako bi ih proverio. “Kad ćemo otprilike stići u Kijev?”, pita jedna Moldavka. “To bih i ja voleo da znam”, odgovara vozač, pa dodaje – prilično staloženo – da se zbog raketa ne smemo zadržavati i zastajati, idemo pravo ka odredištu. Jednom je “Zabavnik” objašnjavao da li ćemo manje pokisnuti ako trčimo kroz kišu. Dragi “Zabavniče”, da li autobus u pokretu ima manje šanse da bude pogođen raketom nego autobus parkiran na benzinskoj pumpi?

Od Dnjestra do Dnjepra stigli smo za šest sati. Dočekalo nas je sunčano, hladno i tiho jutro, poslednje pred najavljenu veliku kontraofanzivu, koja je prema obaveštajnim dokumentima iz Vašingtona trebalo da otpočne 30. aprila. Budući da je plan procureo, očekivalo se da će biti odložen, ali da li će i Moskva odložiti svoj odgovor? Dan pre našeg dolaska u Ukrajinu ruski projektili gađali su Uman, Kijev i Dnjipro, a ruska agencija RIA prenela je da je tom prilikom korišćeno oružje visoke preciznosti. S visokom preciznošću dakle gađani su civilni objekti, a poginulo je dvadeset petoro ljudi, uključujući četvoro dece.

ENCIKLOPEDIJA MRTVIH

Kijev je lep, širok, zelen, čist i miran. Na jednom od bilborda kraj Majdana piše “Zajedno, hrabro, bez panike”, što istovremeno deluje i kao uputstvo i kao konstatacija: ljudi idu na posao, džogiraju, voze bicikle, trotinete i skejtove, sade lale, sede u kafićima i skupljaju humanitarnu pomoć. Za razliku od Kijevljana, Gugl mape se još nisu navikle na rat pa pokazuju najkraću rutu od tačke A do tačke B, ne vodeći računa o tome da je takva putanja u ovim uslovima često neizvodljiva. Pojedini delovi centra zatvoreni su postavljanjem vojnih punktova na ulice, a ulazi u državne institucije na tim mestima zatrpani su džakovima peska.

Kod Hrama Svete Sofije izložena je građa za enciklopediju mrtvih. Na plavi zid polepljen je nepregledan niz fotografija stradalih vojnika, uz koje su – bez naročitih pravila i uniformnosti – dopisivani biografski podaci: kad su se ti momci rodili, šta su voleli, gde su se školovali, gde su poginuli. Neki imaju profesionalne vojne fotografije, a nekima su, to se jasno vidi, slike preuzete sa Instagrama. Jurij (1997) uslikan je s mačkom na ramenu, Ruslan (1993) smeje se na nekoj plaži, blago namršten zbog sunca koje ga u tom trenutku zaslepljuje, Vladislav (1979), prekrštenih ruku, fotografisan je usred žitnog polja, a o Dimi (2003) ne saznajemo ništa više sem da je bio nečiji brat. Učini ti se da je sve popunjeno, da više nema mesta za nove slike, a onda se stegneš pred bočnim zidovima hrama, praznim i veoma širokim.

Na ostrvu Truhaniv, dnjeparskoj adi, grupa devojaka sedi na klupi i peva uz pratnju uličnog svirača. Nesigurne su u prvoj strofi, ali se konsoliduju u refrenu, koji završavaju vriskom.

GLAVE U ZAKLON

Prva noć bila je savršeno mirna, a drugu su izrešetale sirene. Bilo je pola četiri ujutro i sve je odjednom krenulo da zvoni: sistem za uzbunu, Guglove notifikacije (“Air Raid Alert!”), Telegram (“Glave u zaklon!”), interfon u hotelskoj sobi (“Uvaga! Warning!”)… Najpre na ukrajinskom, a potom na engleskom, upozoreni smo da što pre treba da napustimo sobu, kao i da se u prizemlje spustimo stepenicama, a ne liftom. Obukli smo se, zgrabili flašu vode i telefone, pa istrčali napolje, na prazan Majdan. Još je policijski čas i noć se ne koleba, a od skloništa u metrou deli nas pedesetak metara. Silazimo tamo i imamo šta da vidimo… jednog jedinog čoveka. Sedi i čita knjigu, osvetljen neonskim svetlom s plafona, kao postapokaliptični prorok. Možda je sklonište negde dalje ili dublje? Proveravamo, ali nema ničeg, na pravom smo mestu. Odnekud se pojavljuje jedan policajac, a za njim i devojka s psom. Proći će još desetak minuta, a onda će u sklonište ležerno ušetati još četvoro ljudi. I to je sve: nas devetoro provešćemo u skloništu naredna dva i po sata.

Aplikacija za praćenje vazdušne opasnosti pokazuje da situacija nije nimalo naivna. To je 432. noć rata i čitava mapa se crveni, što znači da su sirene uključene u svim krajevima Ukrajine, od Lavova do Luganska, od Černobilja do Odese. Ubrzo, jedna po jedna, oblasti Kijev, Dnjipro i Sumi postaju šrafirane, dakle pogođene, a ukrajinska vojska kasnije saopštava da je te noći oborila 15 od 18 krstarećih raketa.

Kako je moguće da se, u tako strašnim okolnostima, u skloništu u centru Kijeva skupilo samo nas devetoro? “Ljudi su umorni od bežanja. To je kao na lutriji – ako je suđeno da baš mene pogodi, neka me pogodi, ne mogu svaki čas da trčim u podrum”, kaže nam novinar Sergij Sidorenko. Aplikacija za praćenje vazdušne opasnosti omogućava kvantitativnu analizu užasa: dnevno se u proseku aktivira između 40 i 60 sirena, najčešće oko devet ujutro i u podne. Preciznih pravila, međutim, nema: alarm vam može prekinuti san, školski čas ili radni dan; od njega vam jednako lako mogu presesti doručak, ručak ili večera. Istini za volju, sirene su nedeljom nešto ređe nego ostalim danima. Ako je sedmi dan bio namenjen odmoru tokom stvaranja sveta, možda ima sličnu svrhu i u procesu njegovog razaranja.

Ukrajinske vlasti kontinuirano mole građane da ne ignorišu signale za uzbunu i da koriste skloništa. Čak i uz traumatično iskustvo privikavanja na sirene iz 1999, nemoguće je do kraja razumeti kako čoveku postane podnošljiv taj grč u stomaku, kako nastavi da spava, radi, uči, vozi automobil, da pije kafu kada čuje taj zvuk. Da li se zebnja ikada istinski sklupča i potisne ili – kao kod Voje Čolanovića – postane “zebnja na rasklapanje”? Delić odgovora na to pitanje otkrivaju nam i bilbordi kijevskih SOS centara s pitanjem: “Čuješ li sirene i kad ih nema?” A zaista ih je lako čuti, čak i tada: u svakom “fade in” zvuku na ulici, u džinglu radijskih vesti, u huku metro-stanice, u alarmu policijskih automobila i kola hitne pomoći, u razglasu na autobuskoj stanici, u plaču iz kolica za blizance, u škripi pokretnih vrata, u vetru, u košmaru.

U KOŠMARU

Borođanka se nalazi na sat vremena vožnje od Kijeva. Ovo mesto, s nešto više od deset hiljada stanovnika, bilo je jedno od najžešće pogođenih na početku okupacije, u martu prošle godine. Borođanka je gađana i iz vazduha i sa zemlje, veliki broj zgrada je u potpunosti uništen, veliki broj opljačkan, a stradalo je najmanje 200 ljudi.

Na ulici je lako prepoznati ko ovde živi, a ko je posetilac. Posetioci gledaju uvis, a ljudi iz Borođanke gledaju svoja posla. Čuju se čekići i testere. Na zidu zgrade od koje skoro ništa nije ostalo ispisano je “We want to live here” (“Želimo da živimo ovde”).

Oporavak teče veoma sporo. Neke ruševine su uklonjene, šut je skupljen na gomile, ali se retko gde može videti ozbiljnija sanacija i izgradnja. Na nekoliko ulubljenih kapija sprejom je ispisano “Help to restore our house” (“Pomozite nam da obnovimo našu kuću”). Zgrade u Centralnoj ulici izgledaju sablasno. Drveće je procvetalo, zeleni se sveža trava s maslačcima, a sa zidova sprženih višespratnica vise komadi betona koji su nekada bili plafon i pod. Stanovi su presečeni napola, otvoreni i nagi. Podigneš pogled pa vidiš gde je nekad bilo kupatilo, gde je stajao ormar s knjigama, a gde je bila ostava. A tamo? Koji je to, peti ili šesti sprat? Da li je moguće da je u toj gareži raširen opran veš? Jeste, neko se očigledno vratio.

“Mnogi ljudi nemaju gde da odu”, kaže nam Ruslan Dejničenko sa Kijevo-mogiljanske akademije, najstarijeg univerziteta u Ukrajini. “To je možda teško razumeti, ali ima i onih ljudi koji su toliko vezani za svoj dom da ne žele da ga napuste ni u najstrašnijim okolnostima. I dalje ima onih koji žive u Bahmutu, iako nemaju ni struje, ni hrane”. Kasnije gledamo snimke iz ovog potpuno razorenog grada, koji je pre rata bio veličine Zrenjanina. Jedna starica odbija da ode, kaže da čeka “da se deda vrati iz bolnice”. Ne zna, međutim, da li je deda uopšte živ. Ona preživljava od hrane koju joj dostave ukrajinski vojnici i po čitav dan sluša rafale i eksplozije. Uši više ne prekriva dlanovima prilikom potresa, ali joj desno rame i oko zadrhte na svako bičevanje decibela.

Borođanka je bila na trasi kojom su Rusi krenuli u pohod ka Kijevu. Zašto su, međutim, baš nju odabrali i zašto su je toliko mrcvarili? Šta je Rusima, u strateškom smislu, donelo osvajanje tog mesta u kome nisu naišli ni na kakav otpor? Kako objašnjava Sergej Sidorenko, u Borođanki u trenutku napada nije bilo ukrajinskih vojnika, niti bilo kakvih vojnih objekata. “Pretpostavljamo da je u pitanju bio test sposobnosti koji su Rusi izveli”, kaže on. Čitavo mesto je razoreno, dakle, zbog testa? Stambene zgrade prepolovljene su i spržene zbog testa? Što bi rekao Kiš: “Kakav dobro obavljen posao, Smrti / kakva demonstracija sile. Kao da ti ne bismo verovali na reč”.

Rusi su ovde vežbali vazdušnu i kopnenu preciznost, ali lako je biti precizan kada gađaš gde god poželiš: iz tragova metaka na zidovima, kapijama i saobraćajnim znakovima nije moguće iščitati bilo kakvu vojnu strategiju.

Na skrhanim fasadama nekoliko zgrada upadljiv je identičan crno-beli mural žene praznog pogleda sa vencem u kosi i nakitom oko vrata. Reč je o delu francuskog umetnika Kristijana Guemija, poznatijeg po pseudonimu C215, koji je odlučio da Borođanku obodri likom ukrajinske pesnikinje, političke aktivistkinje i feministkinje Larise Petrovne Kosač (1871–1913). Čuvena “Lesja Ukrajinka” dobila je svoj mural i u Beogradu, u blizini Brankovog mosta. Neko ga je u decembru prekrečio i napisao: “Ovo je Srbija! Nema mesta za ovo!” Kroz Borođanku je prošao i poznati strit art umetnik Benksi, koji je na ruševinama ostavio nekoliko murala. Najviše pažnje privlači onaj koji se nalazi u nekadašnjem stambenom bloku na samom ulazu u grad, u blizini magistralnog puta. Otvaramo vrata verande kojom je delo zaštićeno i vidimo crvenu liniju, povučenu na metar od zida: prelazak preko nje aktivirao bi alarm. Crtež prikazuje dete i odraslog čoveka u džudo borbi, pri čemu mališan prevrće protivnika preko glave. Poraženom ne vidimo lice, ali mu vidimo crni pojas: istim takvim hvali se i jedan džudista iz Moskve.

GRAD HEROJ

Irpinj je gradić koji broji četrdesetak hiljada stanovnika i naslanja se na severni obod Kijeva. Za razliku od Borođanke, uspeo je da se suprotstavi ruskom napadu, a na kraju i da se odbrani. To, međutim, ne važi i za Buču, pozicioniranu severno od Irpinja. Ruske snage su u zaletu invazije na Ukrajinu uspele da zauzmu Buču i tu stacioniraju svoju artiljeriju, kojom su efektivno mogle da gađaju “preko puta”, ka Irpinju, gde su se nalazile ukrajinske snage. I Buča i Irpinj proglašeni su prošlog marta gradovima herojima.

Nakon što je Buča oslobođena, otkrivena je brutalnost ophođenja ruske vojske prema civilima u ovom mestu. Pronađene su masovne grobnice, a postoje i svedočenja o streljanjima civila u obližnjim šumama. Pravosudni organi trenutno istražuju oko 700 potencijalnih ratnih zločina koji su se dogodili u Buči. Zvaničnici u Ukrajini navode da je u tom mestu ubijeno više od 450 civila, dok su Ujedinjene nacije do sada dokumentovale 73 ubistva, a u procesu potvrđivanja nalazi se još 105 potencijalnih ubistava civila. U isto vreme, u Irpinju je prema procenama ukrajinskih zvaničnika živote izgubilo između 200 i 300 civila.

Centar grada godinu dana kasnije odiše sličnom atmosferom kao Kijev. Ljudi su nastavili sa svojim životima, smeju se, jedu sladoled, bacaju frizbi, šetaju pse. Poseban utisak ostavlja Park pobede, čija trava izgleda kao da se o njoj neko svakodnevno brine; u drugom, manjem parku, postavljen je beli UNICEF-ov šator. Kroz prozor se vide deca, poređana u krug, kako podignutih ruku uvežbavaju koreografiju.

A onda, svaki korak dalje od centra sve više nas uvlači u horor koji je Irpinj preživeo na početku rata. Krateri na trotoarima, izrešetan pešak sa znaka za pešački prijelaz, rupe od metaka u zidovima na gotovo svakoj kući, u ulicama koje nose ime Gagarina i Puškina. Ubrzo smo naišli i na razrušene stambene zgrade, nalik onima iz Borođanke: i ovde ima povratnika u gar i pepeo. Sa prozora bez stakala imaju pogled na potpuno uništene automobile, od kojih su uglavnom ostali samo limarija i volan. U kremiranoj ladi, tu gde je nekad sedeo suvozač, sada se nalaze dva ofingera, CD, tunika i zlatna kugla za novogodišnju jelku. U nekim drugim okolnostima taj skup predmeta delovao bi samo bizarno; u ovakvom okruženju čoveku se može učiniti da će kugla svakog časa eksplodirati.

POVRATAK

Taras Ševčenko rodio se 1814. u kmetskoj porodici u ukrajinskom selu Morinci, a umro je 1861. u Sankt Peterburgu. Bio je erudita, vrstan humanista i etnograf, jedan od najvećih ukrajinskih pesnika, pisaca i slikara. U centru Borođanke podignut mu je spomenik, koji su ruski vojnici izrešetali tokom okupacije. Rupa na levoj slepoočnici, rupa na čelu, rupa na potiljku. Pogled pesnika, ranije uprt u zgradu gde su smeštene prodavnica dečije obuće i papirnica, sada je klonuo, oboren ka zemlji.

Iz Kijeva se, preko Kišinjeva, vraćamo u Beograd, a onda i u Novi Sad. Taras Ševčenko i ovde ima svoj spomenik, ali je prikazan u mlađim godinama, ponosno uzdignute glave. Na ploči pred spomenikom stoji uveli venčić cveća sa plavim i žutim trakama. Isprva deluje kao da je sa novosadskim Ševčenkom sve u redu, ali bili smo u Kijevu i znamo već taj ukrajinski trik, tu optičku varku. Ako pređete rukom preko postolja, ili ako ga pogledate sa strane, precizno ćete videti konture slova “Z”, ispisanog auto-lakom, iako se neko svojski potrudio da ga ukloni. Na postolju su uklesani Tarasovi stihovi: “Da Sloveni svi dobra braća budu / i sunca pravde sinovi”.