Lider jedine svetske supersile, koji je poveo svoju vojsku u rat da bi svet oslobodio jedne od najvećih pošasti, trebalo bi da bude ovenčan lovorikama. No, pet meseci pošto je proglasio pobedu nad režimom Sadama Huseina, američki predsednik Džordž Buš naišao je na krajnje hladan prijem u sali na Ist Riveru, gde je prošle nedelje održana generalna skupština UN-a. Aplauz posle njegovog obraćanja šefovima vlada i država članica svetske organizacije bio je mlak, tek kurtoazan.

Raskol u UN-u ili, bolje rečeno, između SAD i svetske organizacije, izazvan iračkom krizom, suviše je dubok i neće se tako brzo zaceliti, mada je 58. Generalna skupština kojoj su prisustvovali delegati 191 države članice bila dobra prilika da se otklone neke od nesuglasica. Jedino oko čega su se delegati otvoreno složili jeste da svetska organizacija ne funkcioniše kako treba i da ju je neophodno reformisati. Članice, a naročito one koje čine najmoćnije telo UN-a Savet bezbednosti, ostale su međutim razjedinjene u pogledu načina reformisanja svetske organizacije. Dnevni red zasedanja, uoči ključne ministarske sednice od koje su se očekivali znaci pomirenja između SAD i UN-a, bio je prepun stavki – od krize na Bliskom istoku, borbe protiv side, globalnog zagrevanja do predloga kako "izgraditi bolji i mirniji svet preko sporta". Međutim, generalni sekretar Kofi Anan pozvao je svetske lidere da se više okrenu budućnosti same svetske organizacije i načinu da ona povrati ugled i poverenje koji su njoj i generalnom sekretaru pre dve godine doneli Nobelovu nagradu za mir.

NEVAŽNA PITANjA: Bez obzira na to koliko se uspešno borila protiv epidemije side, siromaštva u svetu, za očuvanje svetske kulturne baštine i ekoloških problema, ugled Ujedinjenih nacija uvek će se meriti po tome kako se svetska organizacija hvata u koštac s bezbednosnim izazovima i kako čuva mir u svetu, što i jeste njen raison d’etre od samog osnivanja pre 58 godina. U godišnjem izveštaju generalnoj skupštini Kofi Anan ju je kritikovao što vodi "sterilne rasprave pune ponavljanja" o nevažnim pitanjima. Najvažnije odluke donosi Savet bezbednosti kome, kako je Anan upozorio, nedostaje legitimitet zbog njegove strukture, naročito zbog zemalja u razvoju, jer sastav Saveta bezbednosti odslikava geopolitički raspored snaga iz doba posle Drugog svetskog rata. Samo pet država članica – Britanija, Francuska, Kina, Rusija i SAD – čine stalne članice SB-a s pravom veta, dok se preostalih 186 zemalja smenjuje na preostalih deset mesta, ali bez prava veta. Anan je upozorio da Komisija za reformu UN-a radi već deset godina na strategiji reforme, ali bez rezultata. Takvo ustrojstvo isključuje uticaj najmnogoljudnijih država, od onih najrazvijenijih, poput Nemačke i Japana, do siromašnijih, poput Indije i Brazila. Osim toga, rotirajući sistem je apsurdan jer se usred iračke krize na čelu Komiteta za ljudska prava nalazila – Libija. Sve države, uključujući i članice SB-a, slažu se u tome da bi najvažnije telo UN-a trebalo proširiti, ali tu prestaje svaka sloga. Pakistan, na primer, nikada ne bi dozvolio da Indija uđe u ekskluzivni klub, velike države Latinske Amerike suprotstavile bi se da Brazil postane stalna članica SB-a, prepreka za Nigeriju bili bi Egipat i Južnoafrička Republika, Japanu – Kina, a ni Britanija ni Francuska nikada svoje mesto ne bi ustupile Nemačkoj.

PREKRETNICA: Iako su svi s odobravanjem dočekali zaključke panela o reformi UN-a, u kojima se države, naročito u sastavu SB-a, pozivaju da odobre više vojnika, sredstava i opreme za mirovne operacije, generalni sekretar nije zadovoljan rezultatima: "Iako je međunarodna zajednica bila svedok masakra, takoreći genocidnih razmera u Demokratskoj Republici Kongo i Liberiji, reagovali smo s oklevanjem i prekasno."

Međutim, ono što najviše brine generalnog sekretara, a što je bez pominjanja imena ponovio i na ministarskoj sednici, jeste to što bi pomanjkanje legitimiteta najvažnijeg tela moglo sve više da posluži kao alibi pojedinim državama da se same obračunavaju s pretnjama bezbednosti, što bi dodatno ugrozilo mir i bezbednost u svetu. Kada je reč o očuvanju mira u svetu, Ujedinjenim nacijama preti opasnost da postanu beznačajnije od svoje preteče, Lige naroda. To bi, strahuju mnogi, dovelo do toga da se ili više niko ne bi obazirao na genocid i obuzdavanje tirana ili bi se tog posla latili samozvani svetski šerifi, sklapajući navrat-nanos saveze za jednokratnu upotrebu. U takvom tonu proteklo je i njegovo obraćanje liderima sveta. "Vaše ekselencije", upozorio je Anan, "stigli smo do prekretnice. Trenutak možda nije ništa manje odlučujući nego 1945, kada su Ujedinjene nacije osnovane… Savet bezbednosti treba da razmotri kako će se suočiti s mogućnošću da pojedine zemlje preventivno koriste silu protiv pretnje koja im se učini kao takva." Iako je Anan izbegao da pomene SAD kao najsvežiji primer, niko u sali nije imao nedoumica o tome na koga je generalni sekretar mislio, jer je time dotakao u samu srž Bušove doktrine preventivnih napada.

IRAČKI ŠKRIPAC: Govori, kojima je prethodilo odavanje počasti poginulima u bombaškom napadu na sedište UN-a u Bagdadu, ređali su se kao odjeci intenzivne, ali nedovršene diplomatske bitke za Irak i u trenutku kada je Americi preko potrebna nova rezolucija SB-a o Iraku koja bi, prema težnjama američkog predsednika, mirovnim naporima okupacionih snaga trebalo da doda plavičasti ton sa zastave UN-a, iako je generalni sekretar nakon najnovijih napada na osoblje UN-a u Bagdadu gotovo u potpunosti povukao pripadnike misije.

SAD i njen predsednik zapali su u ozbiljan škripac s Irakom. Ili, kako se diplomatski izrazio američki šef diplomatije Kolin Pauel, "izgleda da smo malo potcenili teškoće u Iraku". Amerika je, tako, predložila rezoluciju o Iraku koja bi odobrila multilateralne snage u Iraku, ali da komanda ostane pod američkom kontrolom, u nadi da će se više zemalja uključiti u sastav mirovnih snaga. Takođe, UN bi, prema željama američke administracije, trebalo da se aktivno uključe u sastavljanje nacrta novog ustava Iraka. "Mislim, oni znaju kako se to radi", objasnio je Buš nedavno u intervjuu američkoj televiziji. Ne dolazi, međutim, u obzir, što je Džordž Buš ponovio i na zasedanju generalne skupštine, da se upravljanje zemljom u dogledno vreme prepusti Iračanima, za šta se najviše zalaže Francuska. U Bušovom obraćanju pred generalnom skupštinom nije, međutim, bilo ničeg novog, i čitav posao s Irakom pokušao je da predstavi kao veliki uspeh, opravdavajući intervenciju bez odgovarajuće podrške SB UN-a. Čak je i Bliski istok postao bezbedniji otkako nema Sadama Huseina, o Iraku da i ne govorimo. Nikoga u sali Bušove reči nisu dirnule, ponajmanje francuskog predsednika Žaka Širaka, čije je obraćanje izazvalo burniji aplauz od onog namenjenog Bušu.

VISOKA CENA: Ali, američki predsednik nije u situaciji da iskazuje svoju aroganciju, naprotiv, uz nešto više poniznosti mogao je da povrati bar delić saučešća kojim je pre nešto više od dve godine obasut u ovoj istoj sali gde je sada naišao na tako hladan prijem. Njegov govor ionako je bio više namenjen domaćoj publici jer su Amerikanci, koji će naredne godine na predsedničkim izborima dati konačan sud o uspehu njegove administracije, sve više zabrinuti zbog prevelike cene rata u Iraku, što u dolarima, što u ljudskim životima. Buš očekuje da će Kongres odobriti dodatnih 87 milijardi dolara za operacije u Iraku i Avganistanu. Kako je nedavno izjavio sekretar za odbranu Donald Ramsfeld, samo za trupe u Iraku, za oko 140.000 vojnika, SAD svakog meseca izdvajaju četiri milijarde dolara. Rejting mu strmoglavo pada i sada je na najnižem nivou od kad je došao na čelo države – nešto ispod 50 odsto. Za nevolju, već je poznat sadržaj izveštaja koji je za CIA sastavio tim stručnjaka za oružje za masovno uništenje: nakon polugodišnje potrage oko 1500 vojnika i specijalaca za oružjem za masovno uništenje u Iraku, što je bio osnovni razlog za rat, oružje je za sada pronađeno samo u dokumentima. Američki vojnici i dalje gotovo svakodnevno ginu u napadima ekstremista. I konačno, nedavna afera oko toga da je možda Bela kuća namerno novinarima obelodanila ime agenta CIA i time okončala njenu karijeru samo će još više poljuljati poverenje u aktulenu administraciju. Čak i da je Buš omekšao srca šefova država i vlada prisutnih na sednici UN-a, malo je verovatno da bi mu zemlje pritekle u pomoć onoliko brzo koliko je neophodno. I Pakistan i Turska zbog domaćeg javnog mnjenja ne bi mogle tako brzo da pošalju svoje vojnike u Irak, dok je nemački kancelar Šreder obećao Bušu načelnu, a ne konkretnu pomoć u policijskim snagama. Buš će, sva je prilika, biti primoran da u pomoć pozove rezerviste i pripadnike Nacionalne garde, što je američka varijanta civilne samozaštite.

No, svako odugovlačenje Irak sve više udaljava od željene stabilnosti i prosperiteta i povećava opasnost od potpune anarhije.

Oslonac

U pokušajima da popravi rejting kod kuće i u inostranstvu, američki predsednik odlučio je da se osloni na onu u koju ima najviše poverenja – u sopstvenu suprugu. Lora Buš, prva dama SAD, odvažila se na prvu samostalnu evropsku turneju, zapravo na prvu turneju u inostranstvu bez pratnje muža, koja će se okončati u Moskvi. Prva stanica bio je Pariz, gde je pokušala da odagna optužbe sveta na račun američkog izolacionizma. Došla je u Pariz da posle skoro dve decenije odsustva vrati SAD u UNESCO, organizaciju zaduženu za očuvanje svetske kulturne baštine i unapređenje obrazovanja i kulture u svetu. SAD su istupile iz UNESCO-a 1984. godine, za vreme Reganove administracije koja je svetsku organizaciju optužila da je postala arena za raspirivanje antiameričkog stava. Istupanjem SAD iz UNESCO-a, organizacija nije izgubila samo jednog člana već i četvrtinu budžeta, koji je do tada Amerika uplaćivala u Fond.

Ono što pre samo nedelju dana nije pošlo za rukom njenom suprugu, da smekša srce Žaka Širaka, pošlo je gospođi Buš, koju je francuski predsednik dočekao kavaljerskim rukoljubom.