"Zadržavanjem vojne pomoći Ukrajini i ohrabrivanjem tamošnje vlasti da otvore istragu protiv oca i sina Bajden, predsednik jeste prešao granicu, ali to nije dovoljno da ga Senat opozove – američki narod treba da odluči o njegovoj budućnosti na predsedničkoj funkciji."

Šta u prevodu znači ova izjava koju je senator iz Tenesija Lamar Alekzander poslednjih dana "suđenja" Donaldu Trampu u Senatu dao tokom gostovanja kod Čaka Toda na En-Bi-Siju? Da je njemu i znatnom broju njegovih republikanskih kolega sve jasno i da su svega svesni, ali da uprkos svemu tome, ne žele da puste niz vodu Donalda Trampa.

OSLOBAĐAJUĆA PRESUDA

Kada ovo, pored serije tvitova, na televiziji izjavi uvaženi senator koji će se u januaru iduće godine penzionisati nakon četrdeset godina javne službe, od kojih poslednjih osamnaest u gornjem domu Kongresa, može se samo zamisliti u kakvom strahu od Donalda Trampa žive oni republikanci kojima je i dalje stalo do položaja i privilegija. Biti protiv predsednika i šefa stranke, naročito ovakvog kakav je Tramp, pokazalo se kao stavljanje tačke na političke ambicije.

Zato će nakon dvonedeljnog "suđenja", u noći kada ovaj broj "Vremena" bude u štampi, verovatno svi republikanski senatori, njih pedeset troje, glasati u korist predsednika SAD, protiv optužbi da je zloupotrebio položaj u vezi sa Ukrajinom i da je opstruisao Kongres, što su mu demokrate iz Predstavničkog doma stavile na dušu kada su ga u decembru impičovale. (vidi "Vreme" broj 1501)

Pošto republikanci imaju većinu u Senatu, i treće "suđenje" jednom američkom predsedniku biće završeno identičnim ishodom – njegovim ostankom na funkciji.

PARTIJSKA LINIJA

Toliko mali broj pokušaja da se opozove američki predsednik (postupak protiv predsednika Niksona okončan je zbog njegove ostavke) nipošto ne govori u prilog tezi da su ostali predsednici bili anđeli. I danas će mnogi reći da je Kongres lako prešao preko Reganovih afera, Bušovog isfabrikovanog casus belli u Iraku ili Obaminog masovnog nadziranja Amerikanaca.

Ali danas je jasno da bi takve inicijative pridobile zakonodavce obeju velikih američkih stranaka, iako verovatno ne u dovoljnom broju, da predsedniku uruče otkaz. I kad su u pitanju predsednici koje je zadesila sudbina impičmenta (u širem smislu značenja tog pojma kao postupak opoziva) Džonsona i Klintona, nije bilo podele po partijskoj liniji prilikom glasanja.

U tome se aktuelni impičment razlikuje od svih prethodnih. Izraziti partijski karakter svih poteza koje vode obe stranke najkasnije od 2016. godine, prašta pridruživanje "drugoj strani" prilikom glasanja samo ako su u pitanju viši interesi, poput reizbora nekog zakonodavca koji bi većini produžio taj status.

Ostajući u potpunosti na liniji sa Trampovim tezama, republikanci su u Predstavničkom domu kao po komandi ponavljali da je opoziv "lov na veštice", čisto politički proces (što naravno jeste), da ga demokrate mrze i da žele da mu naude, da u "ukrajinskoj priči" nije bilo ničega spornog a kamoli razloga za impičment i sve u tom stilu.

NE DAMO DONALDA

Od republikanaca u Senatu očekivalo se da iskoriste svoju većinu i da posao obave u što kraćem roku. Pošto je bio poznat datum kada će se predsednik obratiti Kongresu i naciji o "Stanju nacije" (4. februar), verovalo se da će Tramp tom prilikom optrčati "pobednički krug" sa dobijenom oslobađajućom presudom i ceriti se demokratskim zakonodavcima u lice dok ovi budu prisiljeni da sede i slušaju ga kako se skoro dva sata seiri o svojoj nevinosti.

Odluka šefa senatske većine Miča Mekonela da finalno glasanje ipak bude 5. februara, navodno je, prema američkim medijima, naišla na Trampovo odobravanje iako to treba uzeti sa dozom rezerve.

Mekonel je svestan da je sudbina Republikanske partije – sadašnjih političara i onih koji tek nameravaju da se kandiduju – u potpunost vezana za Trampa, čak iako mu u novembru ove godine izmakne reizbor. Jer, jedno nezvanično istraživanje o potencijalnim kandidatima republikanaca za 2024. pokazuje da je od petoro kandidata dvoje s prezimenom Tramp – sin Don i ćerka Ivanka – i da Donald Tramp uživa veoma visoku podršku među republikanskim glasačima.

Šef republikanaca u Senatu mogao je da vidi kako njegovi prijatelji iz Kongresa naprasno donose odluke da se više ne kandiduju, kao i kako prolaze oni kojima proradi dostojanstvo i samopoštovanje, pa bivaju izloženi Trampovim tvitovima ili, čak, pretnjama smrću i verbalnim napadima "trampista".

BEZ SVEDOKA

To, izgleda, ne bi mimoišlo ni senatora Alekzandera iako uskoro odlazi u penziju. Ili su mu se drugi strahovi motali po glavi kada je, uprkos očekivanjima, odbio da se pridruži nekolicini svojih kolega u podršci senatskim demokratama da tokom "suđenja" budu saslušani neki od Trampovih bliskih saradnika, poput bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona.

Izvodi iz njegove nove knjige slučajno su se našli na stranicama "Njujork tajmsa" baš tokom rasprave u Senatu, a naročitu pažnju privukao je deo gde navodi da mu je Tramp u avgustu prošle godine rekao da ne želi da prosledi vojnu pomoć od blizu 400 miliona dolara Ukrajini dok mu tamošnji zvaničnici ne pomognu oko istrage sadržaja famoznog servera Demokratskog nacionalnog komiteta (koji je bio hakovan u kampanji za prošle izbore), te oca i sina Bajden.

Ti svedoci bili bi odgovor demokrata na trampističku tezu o tome da su tokom impičment istrage bili saslušavani svedoci koji nemaju neposredna saznanja o razlozima za zamrzavanje pomoći Ukrajini.

No, nije to jedini primer kada je Mekonel zagazio u licemerje. Sam je, naime, tražio da se čitav proces "suđenja" u Senatu odvija po modelu Klintonovog suđenja iz 1999. godine. Ipak, svestan pogubnosti dovođenja ljudi predvođenih Boltonom, koji bi svakako imali šta da kažu, a sa Trampom koji mu sedi za vratom, Mekonel je zanemario bitne delove iz Klintonovog "suđenja" – to jest, upravo svedoke.

SPREMAN NA SVE

Ali zašto je Mekonel uopšte želeo da mu precedent od pre 21 godine bude zvezda vodilja? Naravno da mu nije bila namera da "suđenje" Trampu, kao tada Klintonu, traje gotovo pet nedelja, ali to nije bio ustupak predsedniku već nekim svojim senatorima. Koliko god želeo da Tramp ostane na vlasti, Mekonel razmišlja i o alternativnom scenariju: da pobedi kandidat demokrata. U tom slučaju, predsednika će sputavati samo sastav Kongresa i zato Mekonel čini sve da očuva svoju većinu – bez Trampa, to će biti moćno oružje, s Trampom i u naredne četiri godine, još moćnije – a u njoj ima onih koji će se u novembru suočiti sa neizvesnim izborima.

Njihov glas da Trampa ostane u Ovalnoj kancelariji i ovako će biti municija kojom će ih rivali gađati u kampanji, i u tom smislu maksimalno izigravanje procedure i ustavne dužnosti Senata u slučaju postupka opoziva predsednika nepotrebno bi pogoršala ne baš impresivne brojke u izbornim anketama.

Jedna od pretpostavki zbog čega je "suđenje" Endrjuu Džonsonu 1868. godine propalo jeste da je među senatorima vladala bojazan od političkih potresa koje bi doneo njegov naslednik. Umesto opoziva u Senatu, sačekali su se izbori te godine, ali Džonson nije više bio predsednik. Danas isti argument protiv smenjivanja ne iznose samo senatori, već je to naglasio i njegov tim branilaca – neka narod na izborima za deset meseci donese presudu o Trampu, takva odluka ne može biti u rukama senatora.

Kritičari takvog pristupa ukazuju da bi onda čitav postupak opoziva jednostavno mogao da se izbriše iz ustava, čiji su se autori ne samo izborili za taj mehanizam, već su uspeli da se suprotstave još tad prisutnom argumentu da narod treba bude sudija, pa "ako predsednik bude izabran, to je dokaz njegove nevinosti". Tvorce Ustava SAD je još 1787. godine brinulo da li će predsednik, kojeg druga grana vlasti ne sankcioniše kroz postupak opoziva, za potrebe ostanka na vlasti (reizbora) biti spreman da učini baš sve, ma koliko bilo nemoralno i nelegalno?

Ko može da tvrdi da Tramp na to nije spreman, sada kada iz "suđenja" u Senatu izađe kao slobodan čovek?