"Ako Vašington zbog vaših igrica preduzme bilo kakve mere, vi ćete biti odgovorni za to, a ja ću vas proglasiti za personu non grata u Venecueli… Ako nastavite da provocirate narod Venecuele, izbaciću vas napolje, ser." Tako se venecuelanski predsednik putem televizije obratio ambasadoru Sjedinjenih Država u Karakasu, Vilijamu Bronfeldu.

Šta se zapravo desilo? Bronfeld je odlučio da poseti jednu od najsiromašnijih četvrti Karakasa, noseći na poklon kačkete i nekoliko bejzbol lopti. S obzirom na opštepoznatu činjenicu da su stanovnici siromašnih četvrti Karakasa, i to bezmalo svi, Čavezovi najodaniji sledbenici, poseta ambasadora zemlje koja Čaveza naziva osovinom zla mogla bi se shvatititi kao provokacija. U svakom slučaju, kao takvu su je razumeli građani koji su američki konvoj gađali jajima i paradajzom. Gađanje je trajalo više od deset minuta, a policija navodno nije učinila ništa kako bi incident bio sprečen. Vašington je ubrzo nakon toga, po ko zna koji put, upozorio Huga Čaveza i zapretio diplomatskim konsekvencama.

AMERIČKA DOKTRINA: Upozorenja iz Vašingtona nisu uopšte neubičajena, ne samo kada je u pitanju ultralevičarski predsednik Venecuele već i svi ostali predsednici država južnije od Meksika. I dok nijednoj evropskoj zemlji neće pasti na pamet da upozorava latinoameričke predsednike za ovu ili onu političku odluku, ili da preti Hugu Čavezu sankcijama u slučaju da se on, recimo, odluči na kupovinu vojne opreme proizvedene u Rusiji, Sjedinjene Države su na osnovu jedne jedine doktrine stare gotovo dva veka same sebi dale pravo na to. Pravo na kontrolisanje reda i mira u zemljama Južne i Srednje Amerike formulisao je prvi put američki predsednik Džejms Monro, 1823, sve u stilu Tomasa Džefersona, tvorca američke Deklaracije nezavisnosti.

U to doba, kada su Evropljani gubili svoje kolonije, a zemlje Južne i Srednje Amerike jedna za drugom sticale nezavisnost, Monroova doktrina je i imala nekog smisla. Njome je stavljena tačka na kolonizaciju zapadne hemisfere, kao i na mešanje evropskih sila u unutrašnja pitanja američkih država – sve to, doduše, uz pretnju vojnom intervencijom SAD. Međutim, koliko god spočetka zvučala logično, ova doktrina je više od 150 godina, sve do kraja hladnog rata, zapravo bila veoma nelogična osnova američke spoljne politike; njena funkcija očuvanja sveameričke nezavisnosti pretvorila se u legitimaciju za invaziju SAD u zemlje Južne i Srednje Amerike; više od 100 puta je Amerika vojno intervenisala na ovom područiju; njom je pravdan rat u Zalivu svinja i afera "Iran-kontra"; ona je korišćena u ratu protiv fašizma, kao i protiv komunizma.

"Monroova doktrina je kao Božja reč značila više stvari različitim ljudima u različito vreme", piše Gedis Smit, profesor istorije na Jejlu. Za latinose ona je otprilike značila da se bez odobrenja ujka Sema ne može ni disati. Sve do pojave Huga Čaveza.

JEDAN DAN PREDSEDNIKA: Fascinantna je sposobnost venecuelanskog predsednika da se u jednom jedinom danu nađe na nekoliko različitih mesta, obavi sasvim različite poslove, najavi nekolicinu novih planova i obelodani bar jednu senzacionalnu vest. U jednom danu Hugo Čavez, recimo, stigne da se divi tek pristiglim ruskim vojnim helikopterima, da iz zemlje izbaci dve strane naftne kompanije, da napravi banket za novog venecuelanskog kardinala, da se našali na račun Blera i Buša tvrdeći da spavaju zajedno, usput prokomentariše kako Amerika sprema vojnu invaziju na Venecuelu i da u intervjuu za BBC najavi nove cene sirove nafte. Tog istog dana Čavez je odlučio i da dovede u red državni grb i promeni položaj na njemu nacrtanog konja – umesto udesno, konj sada galopira ulevo. Posle svega, preostao je samo zaključak američkih eksperata koji tvrde da bi Venecuela mogla postati Saudijska Arabija XXI veka.

ČAVEZOVI POKLONI: Od kada je Čavez 1998. godine izabran za predsednika, ovakvim hiperaktivnim danima nikad kraja. Sve se više pokazuju kao netačne olako davane procene prema kojima more opaski, nerealnih planova i ekonomski nerazumnih poteza Huga Čaveza samo doprinose porastu njegove popularnosti među latinosima, a sve to i naizgled konfuzno vođenje državnih poslova samo šteti Venecuelancima. Predstojeći sastanak predstavnika zemalja članica OPEK-a koji će se za dva meseca održati u Karakasu mogao bi biti odskočna daska za transformaciju venecuelanskog predsednika u očima svetske javnosti – od "neozbiljnog" južnoameričkog levičara do opasnog konkurenta među vođama svetskih sila. Hugo Čavez je najavio da će na sastanku OPEK-a predložiti fiksnu, najnižu cenu sirove nafte u visini od 50 dolara po barelu. To znači, prema analizi Američkog odeljenja za energetiku (US Department of Energy), da bi se najveće količine svetskih rezervi nafte navodno našle upravo u Venecueli, a ne u Saudijskoj Arabiji. Orinoko je reka u Venecueli u čijoj se blizini nalaze velika nalazišta posebno teške nafte i bitumena čija prerada do sada nije bila isplativa. Međutim, u slučaju da se na sastanku OPEK-a usvoji Čavezov predlog o garantovanoj minimalnoj ceni od 50 dolara, prerada bitumena će takođe postati unosan posao. "To je fer cena i nije visoka", tvrdi venecuelanski predsednik u intervjuu za BBC.

To da je cena nafte fer za Čaveza, ne čudi, s obzirom na to da on većinu dobiti državne industrije nafte, PdVSA, koja inače sa 83 milijarde dolara godišnjeg prometa spada u četiri najveće naftne kompanije na svetu, koristi u dobrotvorne svrhe. Čavez je od početka svog mandata do sada više od 25 milijardi dolara što poklonio što pozajmio po veoma povoljnim uslovima raznim partijskim prijateljima. Novoizabrani bolivijski predsednik Evo Morales i najverovatniji pobednik na predsedničkim izborima u Peruu Olanta Humala, obojica ekstremni levičari i nacionalisti, Čavezovi su štićenici. Za Fidela Kastra Čavez je vezan više nego za rođenog oca, a argentinskog predsednika Nestora Kirhnera poštuje dovoljno da bez razmišljanja otkupi državna dugovanja Argentine u visini od 1,5 milijardi dolara. Isto toliko Čavez ulaže i u "neisplative", socijalne programe u Venecueli – besplatnu zdravstvenu zaštitu, i obrazovanje i u programe opismenjavanja. Ponekad se venecuelanskom predsedniku omakne i kupovina vojne opreme, na primer, 33 vojna helikoptera M-17, prema Čavezovim rečima, za korišćenje u dobrotvorne svrhe – "u antiimperijalističkom ratu" koji će započeti invazijom SAD u Venecueli. Politička nestabilnost na Bliskom istoku i u Nigeriji, najznačajnijim proizvođačima nafte, kao i činjenica da 40 odsto porasta svetske potražnje sirove nafte prema procenama Cambrige Energy Research Associates ide na račun Kine, koja se opet sasvim dobro slaže sa Čavezovom vladom, dopušta venecuelanskom predsedniku razne ispade. Zato i malo koga u venecuelanskoj vladi zabrinjava činjenica da su strane naftne kompanije Total i Eni, sledeći primer Ekson Mobila i Statojla, odlučile da radije napuste Venecuelu nego da uđu u obavezno zajedničko ulaganje sa venecuelanskom naftnom kompanije PdVSA. "Dogovor nije bio moguć", kaže Čavezov ministar za naftu Rafael Ramirez, dodajući da "te dve multinacionalne kompanije nisu bile voljne da prihvate naše zakone". Naftna ulaganja u Venecuelu uslovljena su minimalnim učesćem PdVSA od 60 odsto. S obzirom na sve češće Čavezove pretnje, Sjedinjene Države bi takođe uskoro mogle ostati kratkih rukava – 15 odsto od ukupne količine uvezene nafte u SAD dolazi iz Venecuele.

UJKA SEM: Iako se u većini zemalja Latinske Amerike na vlasti nalaze umereni do ekstremni levičari, zainteresovanost Vašingtona za ovo područje u smislu Monroove doktrine naglo je opala nakon 11. septembra. Prema mišljenju Noama Čomskog ta nezainteresovanost je samo privid: "Kao i u slučaju Kube, svaka nezavisnost i uspešan razvoj mogli bi biti ‘kontaminiran primer’ koji može da ‘inficira’ druge… Vašington smatra da se može osloniti na bogate latinoameričke resurse, pre svega na energiju. Najblaže rečeno, kontrola nad resursima neće biti ustupljena tek tako."

"Ujka Sem ima problem u sopstvenom dvorištu. Veliki problem", piše Gavin Esler u BBS-jevoj analizi koja nosi naslov "Kako su Sjedninjene Države izgubile Latinsku Ameriku". Šarlatan ili populista, konfuzni levičar, propali general i pre svega nesposobni ekonomista, kako god ga njegovi protivnici nazivali i koliko god profil venecuelanskog predsednika ne odgovara stereotipu uspešnog demokratskog vođe jedne države XXI veka, treba uvažiti činjenicu da se većina odgovora na pitanje kako je Vašington nakon dva veka izgubio kontrolu nad Latinskom Amerikom nalazi u Hugu Čavezu.