"Evo ti jedan jasan znak da država ostaje bez para", dobacuje Piter, bacajući pogled na dve atraktivne devojke, koje su sedele za stolom u restoranu u Džubi. Dodaje da su one najčešće viđane u društvu vladinih službenika, ali otkako je novac od prodaje nafte prestao da dolazi, one su primorane da same plaćaju svoj račun u restoranima. Piter je u svojim tridesetim godinama, radi povremeno za međunarodne humanitarne agencije i često putuje u Kampalu u Ugandi, gde mu porodica živi. Otišao je iz Sudana pre više godina, za vreme trajanja sukoba i ne namerava da se u skorijoj budućnosti sa porodicom vrati u (novu) domovinu.

NAROD TO MOŽE: Kaled je u Kartumu, studira i sanja bolja vremena. "Dešava se, moj narod to može, to je to", urla Kaled preko telefona dok govori o protestima na ulicama Kartuma protiv režima Omara al Bašira i njegove Partije nacionalnog kongresa. Iako su Sudan i Južni Sudan sada dve nezavisne i suverene države, njihove sudbine su i dalje isprepletene. Piter i Kaled više ne žive u istoj državi, ali im sudbine i dalje kroje odnosi Kartuma i Džube. Pre samo godinu dana, na teritoriji Južnog Sudana, tu gde nedaleko od svog izvora na jugu Ugande tiho protiče Beli Nil, proslavljalo se rođenje nove nacije. Naime, tog toplog julskog dana Južni Sudan je i zvanično postao 196. nezavisna država na svetu. Džuba, prestonica Južnog Sudana, raštrkano naselje sa niskim kućama i kolibama, bila je okićena zastavama, plesalo se i udaralo u bubnjeve. Žene odevene u tradicionalne afričke nošnje sa licima išaranim nacionalnim bojama, a muškarci u odeždi tradicionalnog ratnika sa kopljima u rukama, plesali su uz ritam bubnjeva i pevali o borbi i slobodi.

Predsednik Salva Kir Majardit je stajao svečano, kako dolikuje najvišem državniku, i toga dana je kao i uvek na glavi nosio crni teksaški šešir, inače poklon bivšeg američkog predsednika Džordža Buša mlađeg, bez kojeg tokom poslednjih par godina skoro pa nije viđen u javnosti. Bilo je toga dana u Džubi prijatelja iz celog sveta. Predsednik Musevini je došao iz Ugande, Jakob Zuma je tom prilikom doleteo iz Južne Afrike, Kondoliza Rajs je bila na čelu američke delegacije. Na bini, specijalno izgrađenoj za tu priliku, stajao je i Omar al Bašir, predsednik Sudana, sa štapom u ruci, verovatno više zabrinut za prihode od nafte koje će uskoro izgubiti nego za činjenicu da je njegov režim uspeo da izgubi oko jedne trećine teritorije Sudana. Verovatno je mislio da je previše i za njega što mu se sve to dešava u vreme kada se "arapsko proleće" zahuktava samo malo severnije od njegove prestonice; da ne pominjemo i to što ga Međunarodni sud pravde u Hagu traži zbog ratnih zločina u Darfuru iz 2004. godine, pa mu po koja država s vremena na vreme uskrati gostoprimstvo baš iz tog razloga. Bašir je i tada, kao i u svojoj prethodnoj poseti Džubi, negde u decembru 2011, pred sam referendum, ponovio da će graditi dobre odnose sa novim susedom i da će pomoći svojoj "braći na jugu" da izgrade svoju sopstvenu državu. Možda je u publici i bilo onih koji su poverovali u njegove reči, ali to i nije bilo tako važno tog toplog julskog dana jer se tog dana, makar nakratko, verovalo da im Bašir i njegov zloglasni režim više ne mogu ništa. "I got 99 problems but Bashir ain’t one", pisalo je na majicama mnogih u toj gužvi. Bio je to veliki dan i veliki politički događaj u svetu. Kasnije su se mnogi žalili na preveliku vrućinu i na to da su tokom ceremonije morali stajati na otvorenom suncu, ali pre svega bio je to najvažniji dan u životu svakog stanovnika Južnog Sudana. Oni su šest meseci ranije, ogromnom većinom na referendumu odlučili da nastave da žive u sopstvenoj državi.

KONAČNO SLOBODNI: Pravo na referendum im je bilo zagarantovano u paketu sveobuhvatnog mirovnog sporazuma potpisanog šest godina ranije u Naivaši u Keniji. Dve strane u sukobu su tog januara 2005. godine, u miru rezervata prirode Naivaša posle dugih pregovora, potpisali sporazum koji je pored ostalog garantovao da po isteku prelaznog perioda od šest godina, stanovnici južnog dela Sudana mogu na referendumu odlučiti da li žele ostati u zajedničkoj državi Sudan, ili će krenuti svojim putem. Tokom tog prelaznog perioda od šest godina, centralna vlada u Kartumu je imala zadatak da opciju jedinstvenog Sudana učini što je moguće atraktivnijom stanovništvu na jugu zemlje, i u tu svrhu su napravljeni fondovi iz kojih je trebalo crpeti sredstva za izgradnju infrastrukture i druge razvojne projekte na hronično nerazvijenom jugu. Rezultati, ako je i bilo nekih, ostali su uglavnom nevidljivi. Dok je Kartum vremenom sve više podsećao na bogatije primere gradova sa Bliskog istoka, na jugu države se ništa nije promenilo. Analitičari su mišljenja da režim Omara al Bašira nikada nije iskreno ni pokušao da išta ozbiljnije uradi po tom pitanju. Tokom tih šest godina, Kartum je grabio veći deo novca od izvoza nafte iako je po sporazumu iz Naivaše trebalo deliti na ravne časti, pola-pola. Džuba je ostala ono je što je bila i pre potpisivanja tog istorijski važnog mirovnog sporazuma, gradić sa par kilometara asfaltnog puta. Bezgranično siromaštvo, beda i apatija su i danas slike Džube. Ostatak južnog dela Sudana takođe je ostao ono što je bio – veliko prostranstvo savana. Najupečatljivije građevine u Džubi do skorašnjeg dolaska Kineza, bile su one koje je izgradio beogradski Energoprojekt pre mnogo godina, kompleks zgrada vlade, zgrada parlamenta, jedini most preko Nila i par drugih građevina. Nije nikada bilo sumnje u ishod referenduma, što je rezultat na kraju i pokazao. Oko 98 odsto je reklo "ne" zajedničkoj državi sa Sudanom. Priliku da glasaju imali su i oni koji su tokom dugih godina ratovanja prebegli u susednu Keniju, Etiopiju i Ugandu. Istorijski odnos između dominantno arapskog i muslimanskog severa sa centrom u Kartumu i afričkog i dominantno hrišćanskog juga je, najblaže rečeno, bio bezgranično kompleksan. Neprijateljstvo je duboko ukorenjeno u prošlosti i potrebno je dobro poznavanje istorije Sudana da bi se mogla shvatiti dinamika sukoba koji je započeo samim proglašenjem nezavisnosti Sudana 1956. godine. Arapi sa severa države koristili su različite prirodne resurse ali i robove sa juga. Lov na robove sa juga bio je praksa imućnijih Arapa sa severa u dužem istorijskom periodu. Proglašenje nezavisnosti je, stoga, bio emotivan dan za južnjake. "Konačno slobodni!", govorili su u Džubi pre i posle referenduma. Talas optimizma nije nikoga zaobišao. Bilo je to vreme velikih očekivanja i nadanja, i sve se to zasnivalo na činjenici da će Južni Sudan raspolagati svojim izvorima nafte, a zaradu od izvoza trošiti na izgradnju infrastrukture, zdravstvenog i obrazovnog sistema i izgradnju fabrika. "Dosta su gradili Kartum našim parama", govorili su mnogi tada.

PRVI ROĐENDAN: Ali ispostavilo se neće sve ići tako glatko. Južni Sudan je na svojoj teritoriji zadržao preko 75 odsto od ukupne proizvodnje iz vremena zajedničke države, ali jedini put do kupca vodi preko teritorije Sudana. Režim Omara al Bašira nije, ispostavilo se, imao nameru da se tako lako odrekne novca koji je činio najveći deo u budžetu države. I tako su otpočeli dugi pregovori o izvozu nafte koji su se razvukli do dana današnjeg. Iako je to samo jedno u moru nerešenih pitanja u odnosu između novih suseda (pored demarkacije granica, pitanja povratka raseljenih lica, međusobnih optužbi za mešanje u unutrašnja pitanja i narušavanje suvereniteta, uključujući i vojne napade sa obe strane granice), pitanje izvoza nafte smatra se ključnim, majkom svih nerešenih pitanja između dve zemlje. Ono što dodatno komplikuje proces rešavanja ovih pojedinačnih pitanja je to što se sve ovo mora rešavati u paketu, kroz sveobuhvatne pregovore na najvišem nivou. Kao odgovor na pritiske i ucene iz Kartuma, Salva Kir Majardit je u januaru ove godine objavio da Južni Sudan prestaje sa proizvodnjom nafte do daljnjeg. Iako u par navrata najavljivana, ta odluka šokirala je javnost, posebno one koji su pomno pratili dešavanja u regionu. Prekidom proizvodnje i izvoza nafte Južni Sudan je izgubio 98 odsto budžetskih prihoda i sa tim je svaka ideja o razvitku i prosperitetu stavljena na listu čekanja. I u takvoj je atmosferi Južni Sudan pre samo nekoliko nedelja proslavio svoj prvi rođendan. Za razliku od prošle godine, ovog puta je bilo mnogo manje pompe i radosti jer u ovoj najmlađoj naciji na svetu baš i nema suviše razloga za radovanje.

Južni Sudan se prostire na teritoriji koja je po veličini jednaka teritoriji Nemačke i Francuske zajedno. U njemu živi oko osam miliona ljudi i zvanično je među tri najsiromašnije države na svetu. Populaciju čini preko šezdeset različitih plemenskih grupa, od kojih su najdominantnija i najbrojnija Dinka i Nuer plemena koja se kroz istoriju nisu najbolje slagala, što je tokom višedecenijskog sukoba režimima u Kartumu savršeno išlo naruku. Po principu "zavadi pa vladaj", Kartum je lako nalazio i naoružavao saveznike u različitim plemenskim grupama. Državni bezbednosni aparat, kao i ostale državne institucije u Južnom Sudanu ne dosežu do svih delova zemlje. Možda je to zbog nedostatka puteva. Broj kilometara asfaltnog puta se nije drastično promenio od dana proglašenja nezavisnosti; i dalje stoji oko broja pedeset. Ako nemate avionsku kartu ili helikopter na raspolaganju, do udaljenijih delova zemlje putujete danima. Infrastrukture, u simboličnom smislu, ima samo tamo gde ima izvora nafte. Centralna vlada u Kartumu je povezala dalekovodom i naftovodom izvore nafte, ali ne i ostatak zemlje. Pored nedostatka infrastrukture, jedan od ozbiljnijih izazova vladi u Džubi predstavlja naoružano stanovništvo.

KRAVE: U državi u kojoj se ne možete osloniti na državne bezbednosne strukture, morate sami voditi računa o sebi i svojim kravama. Krave igraju važnu ulogu u društvu i kulturi Južnog Sudana. Krave su statusni simbol i sredstvo u trgovini. Takođe, kravama momci "kupuju" devojke za ženidbu, po nezvaničnom cenovniku u zavisnosti od nivoa obrazovanje devojke, porodičnog statusa i godina starosti. Pošto igraju važnu ulogu u životu prosečnog stanovnika, krave su takođe i uzrok sukoba među plemenima. Krajem decembra prošle godine dogodio se poslednji veliki plemenski okršaj kada su se, u pokrajini Džongli, Bor Dinka i Nuer plemena udružila u napadu na manjinsko Murle pleme. Bio je to krvavi plemenski okršaj koji se završio sa bilansom od preko 3000 ubijenih ljudi i preko 100.000 ukradenih krava. I to malo razvojnih projekata i investicija koje je Južni Sudan video poslednjih godina je isključivo bilo u Džubi. Ogromna prostranstva Južnog Sudana su i dalje nepovezana putevima, zdravstvene usluge uglavnom pružaju međunarodne humanitarne organizacije, preko potrebno obrazovanje je dostupno veoma malom broju ljudi.

Pregovori između Sudana i Južnog Sudana pod okriljem Afričke unije, koja je imenovala bivšeg južnoafričkog predsednika Tabo Mbekija za glavnog posrednika, već su ušli u drugu godinu i sve je izvesnije da će potrajati još neko vreme, bez obzira na to što je poslednjih nedelja došlo do minimalnog pomeranja u stavovima obe strane.

Konfuzni odnos i nerešena pitanja su u međuvremenu dovela dve zemlje na samu ivicu rata, preciznije rečeno, do zvanične objave rata, jer je ratovanja samog već bilo. Uzroke tenzija između dve zemlje treba tražiti u sukobu između vlade u Kartumu i pobunjeničkih grupa na jugu države. Sve je počelo kada su ostaci Sudanske narodno-oslobodilačke vojske na teritoriji juga Sudana u Južnom Kordofanu, u nedeljama pre zvaničnog proglašenja nezavisnosti Južnog Sudana, odlučili da se suprotstave prisilnom razoružavanju. Tenzijama su, takođe, doprineli i izbori koji su održani u toj sudanskoj pokrajini na kojima su bivši pobunjenici smatrali da su pokradeni od strane vladajuće partije na čelu sa Omarom al Baširom.

DŽORDŽ KLUNI: Južni Kordofan se graniči sa sada nezavisnim Južnim Sudanom i u njemu živi pleme Nuba, narod koji je kroz istoriju bio žrtva nebrojanih masakara od strane sudanske vojske. Abdul Aziz al Hilu, vođa pobunjenika u Južnom Kordofanu, bio je visoki oficir u Sudanskoj narodnooslobodilačkoj vojsci i u trenutku kada se Južni Sudan izborio za nezavisnost preostalo je da se Južni Kordofan i pokrajina Plavi Nil izbore za to da se deo mirovnog sporazuma koji se tiče njih ispuni do kraja. Naime, po sveobuhvatnom mirovnom sporazumu iz Naivaše, Južni Kordofan i Plavi Nil su dobili pravo na održavanje javnih konsultacija na kojima će stanovnici tih pokrajina odlučiti koji će status imati u okviru Sudana. Proces javnih konsultacija je bio više nego kompromitovan, bivši pobunjenici su smatrali da Baširov režim na svaki mogući način pokušava da utiče na ishod konsultacija. I tako je započeo sukob koji je nastavljen žestokim odgovorom od strane sudanske armije. Satellite Sentinel Project, projekat koji finansira holivudska zvezda Džordž Kluni, izveštavao je o masovnim grobnicama koje su sudanski vojnici ostavili iza sebe. Sukob se relativno brzo proširio i na pokrajinu Plavi Nil. Guverner te pokrajine Malik Agar takođe je bio general u Sudanskoj narodnooslobodilačkoj vojsci, harizmatični lider i političar, neumorni borac protiv nekoliko različitih režima u Kartumu, sve od osamdesetih godina prošlog veka. Kao bivši visoki oficiri u vojsci koja je Južnom Sudanu donela slobodu i nezavisnost, i Abdul Aziz i Malik Agar uživaju veliko poštovanje u Džubi, možda i više od toga. Kartum optužuje vladu Južnog Sudana da preko Aziza i Agara pokušava da uništi vladajući režim i izazove promenu na vlasti u Sudanu. Ovakve optužbe u Džubi demantuju i tvrde da Kartum koristi to kao izgovor za napade na teritoriju Južnog Sudana, sa konačnim ciljem da se dokopa izvora nafte. A takvih napada je samo ove godine bilo mnogo. Sudanske snage su u par navrata napadale teritoriju Južnog Sudana, iz vazduha su bombardovane mete na zemlji, a kruže glasine da su sudanski Antonov bombarderi nadletali Džubu u nekoliko navrata.

U novembru prošle godine su sudanski avioni bombardovali izbeglički kamp na teritoriji Južnog Sudana u kome su utočište našli izbegli iz Južnog Kordofana. Južni Sudan nije sedeo skrštenih ruku pa je u aprilu ove godine potisnuo sudanske snage dublje u njihovu teritoriju i na izvesno vreme kontrolisao teritoriju Hegliga gde se nalaze izvori nafte. Pod pritiskom generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i velikih sila, Južni Sudan je povukao vojsku i tražio garancije da Sudan neće nastaviti sa napadima na zemlji i bombardovanjima. Sudan je nastavio da bombarduje sporadično do danas.

Međusobne optužbe, vojne akcije i neuspeli pokušaji dva pregovaračka tima da dođu do prihvatljivog rešenja, ono su što je obeležilo život u Južnom Sudanu tokom ove godine. Vreme se merilo od završetka jedne runde pregovora u Adis Ababi do početka sledeće. Obe zemlje se suočavaju sa veoma velikim izazovima, pre svega na ekonomskom polju, sa tim što vladajući režim u Kartumu mora da se nosi i sa rastućim nezadovoljstvom među sopstvenim stanovništvom, što je nešto sa čime se, bar za sada, ne suočavaju u Džubi. Omar al Bašir je uspešno, drastičnim merama, ugušio svaki pokušaj da njegov režim postane žrtva "arapskog proleća", ali vesti koje dolaze iz Kartuma ovih dana pokazuju trend rasta nezadovoljstva i redovne proteste na ulicama glavnog grada.

Ako je Salva Kir Majardit možda verovao da će prestankom proizvodnje nafte ubrzati Baširov pad, u Kartumu su takođe bili uvereni da bez prihoda Južni Sudan neće preživeti duže od šest meseci. Tako su se obe strane na neki način uključile u "rat izgladnjivanjem", čekajući da druga strana prva poklekne. Da li poraz jedne strane može značiti pobedu one druge, ili baš i nije tako? Nisu svi uvereni u mudrost takvog pristupa. Kaled, mladi Sudanac sa početka ovog teksta, tvrdi da obe strane moraju da shvate ozbiljnost situacije. Na vlasti su dve partije (na jugu i na severu) koje su međusobno ratovale decenijama. "Ništa dobro neće proisteći od toga", tvrdi Kaled, koji veruje da mora doći do promena u strukturi vlasti na obe strane da bi došlo do pozitivnog pomeranja u odnosu dveju država. Sličnog su mišljenja i pojedini opozicioni lideri u Kartumu.

Iako je vlada Južnog Sudana specifična po mnogo čemu, kao i u drugim zemljama, povećani nivo patriotizma u teškim vremenima očekuje se isključivo od najsiromašnijih slojeva stanovništva. "Naš je narod samoodrživ i preživeće u siromaštvu i još deset godina ako je potrebno", tvrdi Džozef Lagu, predsednički savetnik i jedan od prvih pobunjenika, iz sada davnih šezdesetih godina prošlog veka. Vesti koje ovih dana dolaze iz Džube sve više govore o porastu nezadovoljstva među građanima. Iako su mnogi na početku podržavali vladinu odluku da zauzme oštriji stav prema Kartumu i javno odobravali prekid proizvodnje nafte, činjenica da se "igri mačke i miša" sa Baširovim režimom ne vidi kraj, mnoge tera na razmišljanje i na preispitivanje takve odluke. Na porast nezadovoljstva utiče i bahatost vladinih službenika u Džubi. Njihovi skupoceni automobili i luksuzne kuće sve više smetaju ljudima od kojih mnogi preživljavaju sa manje od dolara na dan. Zvaničnici vlade u Džubi vole da lete biznis klasom, kada je to moguće, neretko polete i prvom klasom. Na ulicama deca funkcionera lako se prepoznaju, govore strane jezike, voze skupocene modele automobila i oblače se po poslednjoj svetskoj modi. Nije više ni tajna da ministri kupuju nekretnine po inostranstvu. Predsednik je pre par meseci javno tražio od svojih saradnika da vrate novac koji su uzeli za sebe. On je govorio o iznosu od oko četiri milijarde dolara koji je misteriozno nestao. Južni Sudan i Sudan moraju da veoma brzo dođu do rešenja u vezi sa izvozom nafte i drugim pitanjima, odnosno mora doći do prestanka neprijateljstva. Južnom Sudanu je to spas iz veoma teške situacije, pre svega ekonomske. U suprotnom, veoma brzo doći će do bankrota državnog sistema. Analitičari smatraju da Južni Sudan pod ovim uslovima ima dovoljno novca do kraja septembra ove godine.

Obe strane na mnogo načina zavise jedna od druge. Demokratizacija i odgovornija vladavina u Sudanu i Južnom Sudanu su neophodne za postizanje trajnog mira i preko potrebnog razvoja. Pitanje je da li postojeće vladajuće strukture imaju znanja i rešenosti da dođu do željenih rezultata. U suprotnom će narod sa obe strane granice morati da "pogura" rešenje.