Od septembra prošle godine, kada su Sjedinjene Američke Države odustale od gromoglasno najavljivanog napada na snage Bašara el Asada, rat u Siriji je od udarne svetske vesti preko noći spao na rutinsko medijsko izveštavanje, mada intenzitet rata i stradanja ljudi nije opao. U još dublju medijsku senku sirijski sukob gurnula je kriza, potom i građanski rat u Ukrajini.

Predsednički izbori, održani 3. juna, za trenutak su ponovo skrenuli pažnju sveta na Siriju. Na tim izborima je Bašar el Asad osvojio 88,7 odsto glasova, a njegovi malo poznati protivkandidati, Hasan al Nuri i Maher al Hadžar, 4,3 odnosno 3,2 odsto. Državni mediji objavili su da je odziv birača bio 73,4 odsto, da su milioni ljudi glasali "protiv terorizma, projektila, raketa, automobila-bombi i bombaša samoubica". Nakon što su objavljeni rezultati, u Damasku je počela slavljenička pucnjava u kojoj je najmanje troje ljudi poginulo.

Šefovi država i vlada SAD, Nemačke, Japana, Francuske, Velike Britanije, Kanade i Italije, okupljeni u G7, ocenili su izbore kao sramne, navodeći da "nema budućnosti za Asada u Siriji", američka vlada nazvala je izbore "parodijom demokratije". Rusija je, pak, saopštila da su posmatrači iz više od 30 zemalja, uključujući Iran, Rusiju i Venecuelu, utvrdili da su predsednički izbori u Siriji bili fer, slobodni i transparentni.

Asadovi protivnici, i inostrani i domaći, tvrde da je narod glasao iz straha, redovno dodajući da su izbori održani na samo 40 odsto sirijske teritorije koju kontroliše vlada, kao i među sirijskim izbeglicama u Libanu, a ne na "ogromnim delovima severne i istočne Sirije koji su u rukama pobunjenika". Na osnovu toga bi se dalo zaključiti da veći deo zemlje kontrolišu pobunjenici, ali "ogromni delovi severne i istočne Sirije" mahom su pustinje i polupustinje, slabo naseljene. Asadove snage su od početka godine izvojevale nekoliko značajnih pobeda, kao što je zauzimanje Homsa, iz koga su se pobunjenici povukli na osnovu dogovora sklopljenog pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, u čemu su učestvovali i iranski pregovarači.

Detalji dogovora, po kome je režim dozvolio pobunjenicima da se povuku sa lakim naoružanjem, a pobunjenici su zauzvrat popustiti svoju blokadu u dva šiitska sela i oslobodili deo zarobljenika, osvetljavaju prirodu mrcvarećeg rata u Siriji, u kome se godinama opsedaju i iz ruke u ruku prelaze sela, gradovi, pojedini kvartovi, uz teška stradanja. Korišćenje hemijskog oružja, koje je bilo izgovor za umalo realizovan napad zapadnih saveznika na Siriju, gotovo niko više ne pominje, ali je konvencionalnog oružja očigledno dovoljno za nastavak klanice.

UŽAS BEZ KRAJA: U dosadašnjim sukobima poginulo je, prema podacima sirijskih opozicionih grupa, oko 160.000 ljudi. Broj ubijenih je verovatno preteran, ali razmere stradanja u Siriji su stravične. Zamenica generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za humanitarna pitanja Valeri Amos upozorila je da je za oko 9,3 miliona ljudi u Siriji potrebna humanitarna pomoć. Prema podacima UN, više od 240.000 ljudi i dalje je zarobljeno u oblastima koje opkoljavaju vladine trupe, ali i opozicione grupe džihadista, sa malo ili nimalo hrane, struje, lekova. Savet za ljudska prava UN objavio je izveštaj na koji način vladine, "a verovatno i opozicione grupe", vrše žestoke napade na civile, o sistematskom ubijanju, mučenju, silovanju i zločinima protiv čovečnosti, povećanju seksualnog i svakog drugog nasilja nad decom. Uvođenje drakonskog oblika šerijatskog zakona, otmice i ubistva, svakodnevica su na teritorijama koje kontrolišu ekstremne pobunjeničke grupe. Sastavni deo sveopšteg krvoprolića su i sukobi među ustanicima, uz bizarna savezništva, pa se radikalna ekstremistička Islamska država Iraka i Levanta bori protiv isto toliko ekstremnog Al Nusra fronta, uz koji su "umereni pobunjenici". Šef operacija Crvenog krsta za Bliski istok Robert Mardini kaže da su "razmere sukoba u Siriji bez presedana".

Novi/stari predsednik Sirije Bašar el Asad proglasio je opštu amnestiju na sve počinjene zločine, te u kontekstu "društvenog oproštaja i nacionalne kohezije poziva na suživot", stotine zatvorenika pušteno je iz zatvora u čast "obeležavanja reizbora", ali su oproštaj i suživot podjednako daleko kao i pre izbora.

Velike sile su zabavljene nadmetanjem oko Ukrajine, Sirija je u drugom planu, ali pomoć u opremi i oružju obema stranama i dalje stiže od saveznika (pobunjenicima od SAD, Turske, država oko Persijskog zaliva, Asadu od Irana i Rusije), što obećava nastavak rata kome se kraj ne nazire.

ISTO, ALI DRUGAČIJE: Predsednički izbori u Egiptu održani su 26. maja. I na tim izborima je, kao i u Siriji, pobednik bio poznat pre nego što su počeli. Bivši vrhovni komandant vojske Egipta Abdul Fatah el Sisi osvojio je 96,91 odsto glasova, uz izlaznost od 47,45 odsto. Sisijev jedini suparnik, malo poznati levičar Hamdin Sabahi, dobio je 3,8 glasova.

Od strane vodećih zapadnih vlada ipak se nisu čule ocene poput "demokratske farse", koje su propratile pobedu Bašara el Asada. Deluje kao da je ukrajinska kriza tim vladama bila dobrodošao izgovor da se egipatskim izborima bave što manje. Nelagodno, u pola glasa, zapadni zvaničnici saopštili su da je nepravilnosti na izborima bilo, ali da će sarađivati sa novim predsednikom i novom vladom, pozivajući ih da nastave reforme. Jedna od zamerki odnosila se na produžavanje glasanja za još jedan dan zbog "nepovoljnih vremenskih prilika i visoke temperature", kako su objasnile egipatske vlasti, mada je bilo jasno da se glasanje produžava zbog slabog odziva birača.

No, da je to bila jedina nepravilnost, nelagodnost među Sisijevim zapadnim saveznicima ne bi bila tako velika. Trebalo je ipak oćutati sve ono što se dešavalo u prethodnih jedanaest meseci pre izbora, od kada je Mohamed Morsi srušen vojnim pučem i maršal Sisi preuzeo vlast, koju je formalno označavala prelazna vlada koju su vojska i on postavili. U tih jedanaest meseci vojska i policija su brutalno slamale pobunu Morsijevih pristalica, u uličnim obračunima stradalo je više od 1400 ljudi, najmanje 15.000 je zatvoreno, stotine su osuđene na smrt u masovnim procesima bez presedana. To ćutanje je razumljivo kada se zna da su vojska i Mubarak ranije, a El Sisi danas garanti mira sa Izraelom i savezništva Egipta sa Sjedinjenim Američkim Državama, što je dovoljno da mu se oprosti sve što u zemlji radi.

El Sisi je posle izbora istakao da su prioriteti njegove vlasti "promovisanje istinskog nacionalnog jedinstva koje će zadovoljiti sve Egipćane, smirivanje i uključivanje mladih naraštaja u zajednički projekat". Da od svega pomenutog neće biti ništa govori i to što je Sisi odbacio svaku mogućnost pomirenja s Muslimanskim bratstvom, koje je proglašeno terorističkom organizacijom i zabranjeno. Sisijeva teška ruka pada i na one koji nisu islamisti, a hteli bi više slobode, poput levičarskih organizacija i mladih koji su učestvovali u rušenju Mubaraka pre tri godine. "Težnje za slobodom mogu da ugroze nacionalnu bezbednost i odlože privredni oporavak", objasnio je novi predsednik Egipta.

Na ulicama Kaira Sisijeve pristalice proslavile su njegovu pobedu, uz tvrdnju da je osvojio više glasova nego Morsi ili bilo koja politička snaga posle revolucije 2011. godine, što je tačno. Tačno je, međutim, da je Sisi i pored propagande koja je radila isključivo za njega i uterivanja straha osvojio mnogo manje glasova od 45 miliona, koje je najavljivao kao dokaz da je ogromna većina naroda uz njega. Muslimansko bratstvo, sa druge strane, kaže da je izbore bojkotovalo 52 posto birača, ubrajajući sve one koji na izbore nisu izašli u Sisijeve protivnike. Čini se, ipak, da je slaba izlaznost najpre pokazala da je preovlađujuća atmosfera u Egiptu odraz izneverenih nada u bolje sutra, koje su nabujale posle rušenja Mubaraka 2011. godine.

Posle izbora, rovovi iskopani među ljudima u Egiptu verovatno će biti još dublji. Suđenje Mohamedu Morsiju još uvek traje, a kada se pogledaju optužbe i ono što se na suđenjima njegovim pristalicama do sada dešavalo, smrtnu kaznu će teško izbeći. To će dodatno radikalizovati njegove pristalice. Uz propalu ekonomiju, Sisija i vojsku koji vladanje gvozdenom rukom promovišu kao jedini metod, "zajednički projekat bolje budućnosti" koji je pominjao novi predsednik Egipta deluje realno koliko i "siguran put ka Evropi", koji je Ukrajincima obećao novi predsednik države Petro Porošenko, ili koliko i "nacionalna kohezija" o kojoj je pričao Bašar el Asad.