Kada je potpisnik ovih redova počeo da se zaljubljuje u košarku i da je redovno prati, centarska pozicija nije bila najvažnija poluga u igri. Centri su, osim par izuzetaka, obično služili za rudarski posao guranja i skakanja ispod koša da bi na kraju predali loptu najbližem niskom igraču. Prosto, genetske predispozicije i sportska medicina onog vremena nisu dopuštali igračima visokim 210 centimetara da budu pokretljivi. Plejmejkeri i bekovi su vladali svetskom košarkom. Nešto kasnije su na scenu stupili krilni igrači, posebno kada je košarka toliko napredovala te nije bilo previše čudno da igrači visoki preko 203 centimetra imaju tehniku dovoljno dobru da mogu presudno uticati na igru. Stariji ljubitelji košarke će vam svaki put reći istu stvar: “A Krešimir Ćosić?” Isto toliko puta će od mlađih čuti odgovor: “Nisam gledao košarku kada je on igrao, ali mislim da bi ga danas malo bolji centar strpao u džep”.

NBA liga nam je bila toliko daleko da tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka nismo mogli videti u kom pravcu ide košarka. Video-kasete sa utakmicama Lejkersa i Seltiksa koje su sredinom osamdesetih godina došle u Jugoslaviju bile su hrana za oči. Obično presnimavane do negledljivosti, davale su uvid kuda košarka ide. Lari Bird i Medžik Džonson, krilo i plejmerker sa visinom od 206 centimetara, izgledali su nam kao vanzemaljci. Čuj, plejmeker sa 206 centimetara!

EVROPSKA KOŠARKAŠKA REVOLUCIJA

Od sredine osamdesetih godina, u Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu stasavala je jedna generacija koja je sve promenila u evropskoj košarci. Sa jedne strane Vlade Divac i Dino Rađa, a sa druge Arvidas Sabonis – vrhunska centarska tehnika upakovana u pokretljiva tela. Revolucija košarke je mogla da počne. Brzina, pregled igre, asistencije, skokovi i istrčavanje kontranapada u evropskoj košarci do tada nisu bili viđeni. Košarka je krenula u pravcu dodatnog ubrzanja igre gde svaki igrač, bio bek, krilo ili centar, mora da zna sve o košarkaškim osnovama. Ako je bek, mora osim tehnike i šuta dobro da ide na skok i svakako je poželjno da bude viši od dva metra. Dobar primer je Luka Dončić. Ako je krilni igrač, osim šuta i tehnike mora imati često veći broj skokova od samih centara. I najzad, ako je vrhunski centar, mora imati sem sjajne tehnike u reketu i sposobnost da iz njega izađe i bude pretnja u šutu za tri poena.

Sve je to bila osnova savremene košarkaške igre do pojave jednog centra koji je, osim svih nabrojanih sposobnosti, podigao košarku na još viši nivo i postao jedan od najboljih asistenata u najjačoj ligi na svetu. Nikola Jokić je novo merilo za savremenog igrača na centarskoj poziciji. Problem je samo što je toliko unikatan da je teško naći mladog igrača koji bi krenuo njegovim stopama.

NIKOLA I NBA LIGA

U trenutku kada je Jokić izabran od Denver Nagetsa kao 41. pik druge runde Drafta, na televiziji koja je prenosila ovaj događaj išla je reklama za Takos, odnosno američku verziju meksičkog jela. Toliko o tome da se od njega mnogo očekivalo. Sada je već opšte poznato kako nije bio fizički spreman da se nadmeće u ligi sa najboljim centrima. Ipak, Majk Meloun, kao glavni trener Denvera, video je u njemu nešto što je promaklo svim drugim trenerima i timovima u NBA ligi.

Amerikanci teže da svakog igrača dovedu u fizički najbolju verziju sebe, često nauštrb brzine. Nikoli su dali godinu dana da fizičkim i kondicionim treninzima, uz sportski način života i ishrane, dovede svoje telo u stanje koje bi mu omogućavalo da bude NBA igrač. Već posle četiri meseca bio je najbolji igrač kluba. Sve nadalje je istorija Denvera. Majkl Meloun je sa rukovodstvom kluba imao razgovor koji je promenio celokupnu franšizu Denvera. Zahvalio se Jusufu Nurkiću koji je do tada delio minute na centarskoj poziciji i postavio Nikolu ne samo za prvog centra tima, već za prvog igrača celokupne franšize, odnosno igrača oko koga će se u budućnosti stvarati novi tim.

Veliko je pitanje kako bi danas izgledala karijera Nikole Jokića da nije bilo razumevanja trenera i vlasnika Nagetsa. Svakako bi bio odličan centar, ali je veliko pitanje da li bi i kada dobio toliku slobodu u igri i podršku. Veliko trenersko znanje i vera u igrača dovela je do toga da prvi put u istoriji NBA lige Denver Nagetsi postave igrača na centarskoj poziciji da bude glavni organizator igre u napadu.

Od početka njegove karijere, sportski novinari u Americi nikako nisu uspevali da ga ukalupe u standard koji se zove NBA liga. On sam im je zadavao užasne probleme. Nije brz, nije skočan, ne voli društvene medije, ne ističe sebe ispred tima i ne živi raskalašnim životom van terena, kao svaki prosečan NBA igrač. Na sve to, igra u jednom malom klubu i potiče iz zemlje sa gotovo nikakvim marketinškim potencijalom. Kako od njega napraviti zvezdu?

Statistika kao majka svih pokazatelja u NBA ligi je iz godine u godinu govorila o njemu više nego bilo koji novinar. Amerika nije imala prilike da vidi takvog košarkaškog superstara, a tako skromnog momka. Nevoljno su mu dva puta priznali da je najbolji igrač ligaškog dela lige. Svaki put je skromno preuzimao MVP nagradu, ali i dalje nije isticao sebe ni u kojoj prilici, uvek apostrofirajući svoj tim. Dovoljno je bilo da se potegne pitanje boje kože i ogromna želja za MVP titulom Džoela Embida, neosporno sjajnog igrača, pa da ostane bez treće vezane nagrade. I opet je Nikola Jokić svu tu larmu prihvatio gotovo nezainteresovano. Čekao je plej-of kako bi dokazao da je i dalje najbolji igrač na svetu.

PLEJ–OF

Denver Nagetsi su još početkom novembra prošle godine zauzeli prvo mesto na tabeli Zapadne konferencije NBA lige i nisu ga prepuštali do kraja ligaškog dela prvenstva. Videlo se da je Denver povratkom Džamala Mareja i Majkla Portera Juniora sazreo kao tim i da se neće zadovoljiti ovim rezultatom. Posle ružne epizode koja se ogledala u dodeli MVP nagrade Džoelu Embidu, sportski novinari u Americi su se utrkivali u najavama brzog ispadanja Nagetsa iz plej-ofa, sve da bi opravdali svoj izbor najboljeg igrača ligaškog dela. Kako to samo u američkim medijima postoji, svaki budući susret je predstavljan kao borba Jokića i “nedovoljno oporavljenog” Mareja protiv dvojice najboljih igrača protivničkih timova. Kao da se košarka igra dva na dva i da ostali igrači nemaju baš mnogo uticaja na krajnji rezultat! Prvi protivnici bili su Minesota Timbervulfsi sa Entonijem Edvardsom i Karlom Entonijem Taunsom, svakako medijski atraktivnijim igračima od Denverovog dvojca. Gledajući unazad, osim sjajne role Edvardsa, cela serija i nije bila baš zanimljiva, Nagetsi su je dobili sa 4:1. Denver je daleko bolja ekipa, a Jokića niko nije mogao da čuva.

Ali, ne lezi vraže. Na redu su bili Finiks Sansi sa jednim od najboljih igrača na centarskoj poziciji – Deandreom Ejtonom i spektakularnim dvojcem – Kevinom Durentom i Devinom Bukerom. Ređaju se košarkaške emisije na najvećim TV stanicama u Americi na kojima gostuju najpoznatiji košarkaši koji su nekada igrali u NBA ligi. “Ne postoji ni najmalja šansa da Denver pobedi Finiks Sanse” – to bi mogao biti lajt motiv svih emisija pre početka polufinala Zapadne konferencije. Jedino je Čarls Barkli već posle prvog kola rekao da će Denver Nagetsi biti prvaci NBA lige. Gledali su ga kao da je pao s Marsa. Po njegovom mišljenju, ne postoji igrač u ligi koji može smanjiti uticaj Nikole Jokića na krajnji rezultat, a Denver ima sjajne igrače koji mogu da pomognu Jokiću, bolje od svih u ligi. Jednostavno, Nagetsi su najbolji tim lige. Nikola Jokić je tokom polufinalne serije toliko odučio Ejtona od košarke da je to u nekim trenucima bilo žalosno gledati. Malo je bilo zanimljivije nego u prvom kolu plej-ofa sa Minesotom, ali svakako ne toliko neizvesno – 4:2 za Denver.

NIŠTA OD NAJAVLJENOG “VELIKOG” FINALA

U finale su se, po konferencijama, na zapadu plasirali Denver Nagetsi protiv LA Lejkersa, a na istoku Majami Hitsi protiv Boston Seltiksa. Prava poslastica za novinare širom Amerike, baš divno, već unapred se sam pravi tekst ili izjava o potencijalnom finalu Bostona protiv Lejkersa. Kako je samo u trenutku podignuta marketinška mašinerija NBA lige. Ređaju se slike velikih finala koja su ova dva kluba igrala osamdesetih godina prošlog veka i podseća se na epski sukob Medžika Džonsona protiv Larija Birda. Sada su Lebron Džejms sa jedne strane i Džejson Tejtum sa druge. Bajka kakvu samo američki novinari mogu smisliti – Lebron Džejms se povlači u penziju sa titulom.

Novinari malo spuštaju loptu u vezi sa već prežaljenim Denverom, ali je želja za spektaklom jača od njih. Počela je sa svih strana da se preispituje odluka o MVP nagradi koja je dodeljena Embidu. Sada se već dotad usamljenom Barkliju pridružuju razni sportski komentatori i bivši igrači u hvalospevu Jokiću. Ipak, ne dovodi se u pitanje pobeda Lejkersa. Entoni Dejvis, verovatno najbolji odbrambeni igrač u NBA ligi, konačno je zdrav i jedini je koji može da čuva Jokića, Lebron je bolji od Mareja i tako dalje…

Završilo se, kako bi Amerikanci rekli, “metlom” ili “čišćenjem”, Denver je pobedio sa 4:0. Šta ćemo sad? Pa, da pitamo Lebrona da li mu je ovo poslednja utakmica i da se osvrnemo na fantastičnu karijeru? On “nevoljno” prihvata takva pitanja i takođe “nevoljno” priznaje da u poslednjih pet godina nije igrao protiv boljeg tima. A o Jokiću je samo jednim gestom pokazao šta misli: skinuo je kapu sa glave i rekao kako nikada nije video igrača koji u važnim momentima ubacuje unbalanced šuteve, odnosno šuteve koji su van ravnotežnog položaja pri izbačaju lopte. I to je to. Ništa o košarkaškoj magiji koju Jokić iz utakmice u utakmicu pokazuje. Spori Jokić koji ne može da skoči, a menja istoriju NBA lige. Veliki je Lebron Džejms, ali je i dalje lošiji od Majkla Džordana, iako misli da nije.

Dolazi veliko finale protiv Majami Hitsa, koji su posle sedam utakmica protiv Boston Seltiksa izborili duel sa Nagetsima. Nema ekipe koja je favorit u ovom trenutku protiv Denvera. Ali čak i ako ne uzme prsten, Nikola Jokiće će ostati jedan od najvećih igrača u istoriji košarke.