Specijalno za "Vreme" iz Rima

Deset ili možda petnaest hiljada ljudi paradiralo je ulicama Kiajana u nedelju 1. juna. Kiajano, opština koja se nalazi u neposrednoj blizini Napulja, postao je tokom poslednje tri nedelje epicentar demonstracija protiv plana za deponiju đubreta koji je izradila nova vlada predvođena Silvijem Berluskonijem. Berluskoni je postavio Gvida Bertolasa na mesto zamenika ministra, sa posebnim ovlašćenjima za rešavanje krize upravljanja otpadom u Napulju i celokupnoj regiji Kampanji. Njegov prethodnik Đani de Đenaro, bivši šef italijanske policije, premešten je u novoformirano telo za koordinaciju obaveštajnih službi.

Osnovna ideja plana za upravljanje otpadom jeste otvaranje između pet i deset novih deponija, od kojih bi jedna trebalo da bude smeštena u Kiajanu. U međuvremenu, na meti pravosudnih istraga našao se načelnik regionalne vlade Kampanje i bivši guverner Napulja Antonio Basolino, kao i visoki ešalon Visoke komisije koja je formirana pre 14 godina za rešavanje problema deponije u Kampanji. Uz Basolina, pod istragom su se našli i neki od menadžera koji su u proteklih pet godina trebalo da reše jednu od najvećih kriza na teritoriji Italije. Berluskoni je za mesto prvog sastanka svoje nove vlade, 21. maja, izabrao Napulj, kako bi građanima preneo poruku da je država spremna da promeni pravac u odnosu na dešavanja u poslednjih deset godina. Do sada, ovo je značilo obećanje "čvrste ruke" za sve građanske pokrete koji su protestovali protiv plana za odlaganje otpada. Berluskoni nije propustio priliku da napadne magistrate čiji upiti, po rečima premijera, "slabe kredibilitet države". Izabrao je da oformi novu kancelariju specijalnog pravosuđa koja bi trebalo da, makar u teoriji, koordinira napore magistrata Napulja. Nakon objavljivanja vesti o ovom novom telu, više od dve trećine napuljskih sudija potpisalo je pismo u kome se kritikuje ova odluka. Za njih ovo predstavlja otvoreno kršenje italijanskog Ustava, u kome se kaže da se ne može formirati nikakav organ specijalnog pravosuđa.

GOMILANJE: "Čvrsta ruka" koju je izvršna vlast obećala pokazala se tokom poslednje nedelje maja, kada su policajci jurišali na barikade koje su građani Kiajana postavili da bi blokirali jedini pristupni put lokaciji odabranoj za novu deponiju. Jaz koji je stvoren između građana i institucija premošćen je sastankom u Napulju, gde je odlučeno da se sačekaju rezultati tehničkog ispitivanja, koji će pokazati da li je Kiajano zaista pravo mesto za deponiju. Tehnička komisija ima 20 dana da donese odluku. Leto preti, i sa sve višim temperaturama, smeće koje se gomila na ulicama Napulja može da se pretvori u opasnost po zdravlje stanovništva. Čekajući rezultate ispitivanja, vlada pokušava da izbegne krizu koju mnogi vide kao probu za druga pitanja. U Vićenci, severna Italija, do leta treba da počnu radovi na izgradnji nove američke vojne baze na aerodromu Dal Molin. To je naišlo na snažan lokalni otpor široke koalicije građanskih pokreta, koja obuhvata sve, od levičarskih grupacija do katolika, a uključuje i novoizabranog gradonačelnika Vićence. Takođe, u regiji Pijemont, severno od Torina, treba da počnu radovi na izgradnji brze železnice, obustavljeni pre dve godine tvrdoglavim otporom pokreta No Tav, koji se može osloniti na podršku lokalnih gradonačelnika. I pokret No Tav i pokret No Dal Molin poslali su svoje delegacije na demonstracije u Kiajanu prošle nedelje, kako bi naglasili važnost takozvanog Pakta za međusobnu pomoć (Patto di Mutuo Soccorso), mreže koja povezuje neke od najvažnijih lokalnih pokreta. Ti lokalni pokreti jedna su od karakteristika italijanske političke scene nakon nestanka levičarskih partija iz parlamenta, posle poraza na izborima održanim 13. i 14. aprila.

Vlada, baš kao i savez velikih industrijalaca Konfindustrija, veliki deo javnih obraćanja posvećuje kritikovanju ovih pokreta, označujući ih kao "nazadne" i kao "neprijatelje razvoja". I baš kao 2001. godine, Berluskoni veliki naglasak stavlja na javne radove za novo pokretanje italijanske ekonomije. Ekonomska situacija, kako je opisana u godišnjem izveštaju guvernera centralne banke Italije Maria Dragija, predstavlja jednu od "kriza". Po rečima guvernera centralne banke, recept za izlaz iz depresije jeste smanjenje poreza radi pospešivanja kupovne moći potrošača. U poslednje četiri godine, kupovna moć građana Italije pala je na najnižu tačku do sada. Cene benzina kroz celokupnu ekonomiju šalju šokove inflacije, koja je u maju prešla granicu od tri odsto, što je najviši nivo od 1996. godine. Struktura inflacije direktno nagriza kupovnu moć italijanskih porodica: benzin, namirnice poput testenine i hleba, cene energenata. Tokom poslednje dve godine sindikati, a posebno velika Generalna konfederacija italijanskog rada (CGIL), zahtevali su državnu intervenciju, ali je to dalo male ili nikakve rezultate. CGIL je napustio okrugli sto na kome je vlada raspravljala o obnavljanju ugovora i novim merama ekonomske politike. Za sada su druga dva velika sindikalna udruženja još uvek prisutna, ali je potez CGIL-a, iako politički motivisan povezanošću sa opozicijom koju predvodi Demokratska stranka, mogao označiti početak nove sezone štrajkova i radničkih protesta.

PROTESTI: Berluskoni je 2001. godine pobedio na opštim izborima pokušavajući da igra na kartu obnove zemlje i optimizma. Ova pesma je sada drugačija. Silvio pokušava da se prikaže kao neko ko stvari ne pojednostavljuje previše. Čak je i za napuljsku krizu rekao da će biti potrebno do tri godine da se ona reši. Izgleda da su dugoročne mere njegov novi džoker. Za energetski sektor, navodno jedan od ugroženijih sektora italijanske ekonomije, ministar za ekonomski razvoj Klaudio Skajola pobrao je pohvale Konfindustrije obećanjem da će "u roku od pet godina biti postavljen temelj za pet novih nuklearnih postrojenja". Ovo obećanje je izazvalo proteste organizacija za zaštitu životne sredine, koje su za 7. jun zakazale demonstracije u Milanu. Italija je svoja četiri nuklearna postrojenja ugasila 1987. godine, kada se, nakon eksplozije u Černobilju, više od 80 odsto Italijana na referendumu izjasnilo protiv nacionalnog nuklearnog programa. Skajola do danas nije uspeo da objasni kako vlada namerava da reši pitanje radioaktivnog otpada, koji još uvek čeka na najmanje pet različitih lokacija. Prethodni Berluskonijev kabinet je 2003. godine pokušao da ga reši. Dali su javnom udruženju Sođin ovlašćenje da se time pozabavi i ono je izašlo sa idejom da se celokupan radioaktivni otpad od starog nuklearnog programa spali na lokaciji u južnoj Italiji, u selu Skancano Joniko, u regiji Bazilikata. Odluka je izazvala masovni protest lokalnog stanovništva, koji je dve nedelje blokirao sve javne puteve i železnicu, prekidajući vezu gotovo cele provincije sa ostatkom zemlje. To je bio prvi pravi poraz Berluskonijeve vlade, koja je bila primorana da obustavi plan i odloži odluku do neke buduće nagodbe između vlade, Sođina i regionalnih vlasti. Skancano verovatno predstavlja negativni model koji vlada pokušava da izbegne u rešavanju napuljskih protesta i ostalih problema na italijanskoj teritoriji. Važno je primetiti da je 2005. godine, kada je vlada pokušala da progura ideju radova na brzoj železnici u dolini Susa, severno od Torina, ponašanje policije toliko prešlo granicu da je to bilo upisano u dugu povelju o ljudskim pravima u Italiji, koja je prošle nedelje predstavljena kao aneks godišnjem izveštaju Amnesti internešenala (AI) – još jedan vladin suvenir koji je odmah izložen međunarodnoj kritici zbog predloženog rešavanja "unutrašnje bezbednosti".

Izveštaj AI-ja poziva na uvođenje mera koje bi trebalo da italijansku policiju učini odgovornijom prema građanima. Ovaj poziv se ponavlja još od ponašanja policije tokom protesta zbog samita G8 održanog u Đenovi, jula 2001. godine. Poziv deluje kao urgentan u svetlu novih zakona koje je izvršna vlast počela da uvodi nakon prvog sastanka u Napulju. Prateći obećanja data tokom predizborne kampanje, vlada je odigrala kartu "nulte tolerancije" prema ilegalnim emigrantima, kao što je ministar unutrašnjih poslova Roberto Maroni ponovio 1. juna na godišnjem skupu svoje stranke, Lige za sever. Novi zakoni predviđaju jačanje ionako krutog zakona o imigraciji i dupliranje broja CPT-a (Centar za privremeni boravak i pomoć) struktura koje se koriste za "pritvaranje" ilegalnih migranata koji čekaju na proterivanje. CPT je neprestano na meti kritike institucija UN-a i EU zbog netransparentnosti pravne zaštite dodeljene emigrantima, kao i zbog uslova pritvora. Prodijeva vlada je obećala da će "prevazići" CPT-e, ali se ništa nije promenilo osim što su neki od njih obnovljeni. Slabiji deo populacije emigranata u Italiji, romska manjina, već je osetio posledice retorike vlade i stranaka koje je čine. Širom Italije, od Milana do Napulja, kampovi za Rome su uklonjeni, a u nekim slučajevima su ih poharale gladne bande koje su rešile da "očiste" svoju teritoriju od prisustva onih koji su obeleženi kao opasni.

Izgleda da upravo tu gde se ukrštaju globalni tokovi i lokalna dobra, Italija otkriva nov izvor socijalnih tenzija. Aldo Bonomi, jedan od društvenih i političkih analitičara Italije, u ovom "sudaru" vidi izvor društvenog konsenzusa koji doprinosi snazi Lige za sever u najbogatijem delu zemlje. Ista vrsta kratkog spoja može se dovesti u vezu i sa pozadinom izborne pobede Đanija Alemana, jedne od vodećih figura postfašističke stranke Nacionalni savez, na izborima za gradonačelnika Rima.