Svet
Sjedinjene Američke Države
PODRŠKA BEZ ZADRŠKE: B. Natanjahu i Dž. Bajden u Izraelu
foto: ap photo
Nosači aviona i kongresna agonija
Radikalno krilo republikanaca veruje da je gore – bolje, dok se istovremeno čuje sve više glasova liberalnih članova Demokratske partije koji traže da Amerika zahteva od Izraela poštovanje međunarodnog humanitarnog prava, upozoravajući na dvostruke aršine u tretiranju izraelskih i palestinskih žrtava, mada je tu više reč o odsustvu bilo kakvih standarda
Za “Vreme” iz Njujorka
Između izveštaja o ratu u Gazi, zahteva Bele kuće da se odobri novi paket pomoći i dubokih podela u Republikanskoj partiji, na naslovnim stranicama “Njujork tajmsa”, jednog od retkih dnevnika čije se štampano izdanje može naći u nekoliko preostalih kioska na Menhetnu, i dalje se provlače napisi o tragediji u bolnici Al Ahli al Arabi. Mada se ovaj ugledni list, kao i drugi američki mediji, priklonio mišljenju da je za pogibiju nekoliko stotina civila odgovoran Islamski džihad, čini se da ova tema nikada neće dobiti puni epilog.
Elem, republikanci će izabrati novog predsedavajućeg Predstavničkog doma, Kongres će odobriti novac za Izrael i Palestinu, ali i oni koji neguju starovremsku naviku čitanja novina u njujorškom metrou, i oni drugi koji skroluju naslove na mobilnim uređajima, teško da će steći celovitu sliku o napadu na palestinsku bolnicu, baš kao što ne mogu pouzdano da kažu, na primer, ko su organizatori januarskog upada na Kapitol, je li kineski balon bio u špijunskoj misiji i da li je Donald Tramp postao predsednik SAD uz pomoć Rusije. Oni koji znaju ove odgovore, iz nekog razloga ne žele da ih podele sa drugima, pa građani Amerike po tom pitanju nisu ništa manje uskraćeni od bilo koga drugog.
Mada je predsednik SAD Džozef Bajden rekao da je za napad na bolnicu odgovorna palestinska strana, civilne žrtve i patnje stanovnika Gaze pokrenule su brojna protestna okupljanja u gradovima širom Amerike još dok se jevrejska zajednica bolno opraštala od žrtava najmasovnijeg ubistva njihovih sunarodnika nakon Drugog svetskog rata – to nije bio samo jedan u nizu uobičajenih terorističkih napada na Bliskom istoku, ukoliko se reč “uobičajeno” uopšte sme koristiti u kontekstu ubijanja civila.
DEMOKRATSKO–REPUBLIKANSKA SAGLASNOST
Uprkos razmerama tragedije do koje je dovela brutalna akcija Hamasa, u nekim liberalnim krugovima, koji su inače tradicionalno naklonjeni demokratama, mogle su se čuti reči razumevanja za akcije palestinskih militanata, uz neku vrstu opravdanja kako je to bila akcija protiv kolonizacije, tako da su u Sijetlu, ali i u nekim drugim gradovima, organizovani studentski protesti na kojima su, među palestinskim zastavama, isticane i parole sa simbolom paraglajdera, uz čiju upotrebu je, između ostalog, počinjen masakr u Izraelu. Ogranak pokreta Black Lives Matter (BLM) iz Čikaga objavio je na društvenim mrežama fotografiju padobranca sa natpisom “Stojimo uz Palestinu”, a najprestižniji američki fakulteti poput Harvarda, Jejla, “Džordža Vašingtona” ili Njujorškog univerziteta našli su se na meti kritika jer nisu otvoreno osudili ubistva Izraelaca. U toj opštoj kakofoniji suprotstavljenih poruka američkih Palestinaca i Jevreja, pristalice “Glasa za mir” upale su sa izraelskim zastavama u zgradu Kongresa zahtevajući okončavanje akcija u Gazi, baš kao što su to tražile i brojne propalestinske grupe.
Inače, jevrejska zajednica u Americi je brojna, jaka i uticajna, na ulicama Njujorka često se mogu videti ortodoksni vernici koji, zajedno sa ostalima, žure na posao u svojoj tradicionalnoj odeći. Tokom proslave praznika Sukota, koja još uvek traje, oni povremeno prilaze prolaznicima, započinju razgovor i nude kolačiće, ljudi toplo reaguju na njihova obraćanja u ovom velikom gradu gde se obično zazire od kontakata sa nepoznatima, ukoliko to nisu turisti koji postavljaju uvek ista pitanja, zbog kojih Njujorčani u širokom luku zaobilaze Petu aveniju.
Inače, stanovnici Amerike nisu previše poverljivi prema neznancima. Potpuno je nezamislivo da neko nekoga poveze svojim kolima, čak i kada je očigledno da nesuđeni saputnik izgleda pristojno i sasvim bezazleno, tako da je ćaskanje onih koji su se zaputili na nedeljni branč u Brajant parku sa hasidima samo jedan u nizu znakova otvorenosti prema jevrejskoj zajednici. Usput, dva omleta, amerikana i aperitiv u tom Park grilu, sa bakšišem od 18 posto, koji se smatra nekom donjom granicom pristojnosti, košta 104 dolara i 36 centi. Neko će reći, šta me briga za jaja i kafu, pošto je vino ili pivo? Pa evo, čaša sovinjona je 16, a mali blu mun 9, plus 8,8 posto gradske takse i 20 posto za konobara. Margarita je 21 dolar, baš kao i džoint koji se, zajedno se drugim sličnim stvarima, prodaju legalno u šopu preko puta. Nažalost, svakodnevica onih koje Amerika podržava u Izraelu nije tako idilična kao nedeljna prepodneva onih koji šalju poruke podrške.
U tome se demokrate i republikanci suštinski ne razlikuju. Predsednik Džozef Bajden, državni sekretar Entoni Blinken i ministar odbrane Lojd Ostin bili su jedinstveni u stavovima da Izrael ima pravo da se obračuna sa Hamasom do njegovog uništenja, pa se u vodama pored obala Izraela nalaze najmoćniji nosači aviona “Dvajt Ajzenhauer” i “Džerald Ford”, a ratni brod “USS Karni” presreće projektile koje ispaljuju jemenski Huti. Ali, i vodeći republikanci šalju slične poruke. Guverner Floride Ron Desantis rekao je kako bi, ukoliko bude izabran za predsednika, poništio studentske vize i poslao kući sve one koji podržavaju “Hamasov teroristički napad na Izrael”, ističući da “Izrael ima puno pravo da se brani” i “uništi infrastrukturu terorista u korenu”; bivša ambasadorka u UN Niki Hejli kazala je da se “bolesni ljudi moraju tretirati onako kako zaslužuju, i da ih treba ukloniti”; bivši potpredsednik Majk Pens je rekao da bi, ukoliko bi bio na mestu prvog čoveka SAD, tražio od Kongresa da se odobri vojna akcija protiv Hamasa, i da je kopnena invazija Gaze jedini put za Izrael da se obračuna sa teroristima. Stoga su Bajdenovi apeli da “podrška nacionalnoj bezbednosti najbližeg saveznika na Bliskom istoku nije stranačko pitanje, već stvar bezbednosti čitavog sveta” delom kucanje na otvorena vrata.
Delom, ne i potpuno, jer u Kongresu sedi grupa radikalnih republikanaca koji dele stavove Donalda Trampa koji militantnu grupu Hezbolah naziva “veoma pametnom”, a izraelskog premijera Benjamina Netanjahua nepouzdanim jer, navodno, nije hteo da učestvuje u američkom napadu u kome je ubijen iranski general Kasim Sulejmani. Zbog njih Republikanska stranka sve više podseća na labavi savez dve političke grupacije, o čemu najbolje svedoči višenedeljna agonija oko izbora novog predsedavajućeg Predstavničkog doma gde republikanci imaju tesnu većinu.
MALO NADE ZA SUVISLU IZLAZNU STRATEGIJU
Nakon smene Kevina Makartija koju je inicirala šačica republikanskih ekstremista, dovoljan broj glasova za izbor nisu mogli da obezbede ni Stiv Skalis, ni Trampov pristaša Džim Džordan. Sama činjenica da je Džordana podržalo javno u Kongresu mnogo više republikanaca od onih koji su glasali za njega iza zatvorenih vrata na tajnom stranačkom izjašnjavanju, više nego jasno govori da pritisci, maltretiranje telefonom i pretnje smrću umerenijim republikanskim poslanicima imaju, nažalost, efekta. No, to više nisu samo puka međustranačka prepucavanja; bez predsedavajućeg Predstavničkog doma nema ni novog budžeta za fiskalnu 2023/24. koja je već počela 1. oktobra, niti usvajanja novog paketa pomoći od 106 milijardi dolara za Izrael, Ukrajinu i zaštitu južne granice koju opsedaju migranti, a što traži Bela kuća.
Nisu u tome previše pomogle Bajdenove reči da ono što se dešava u Izraelu nije samo još jedan lokalni sukob, već “tačka promene istorije”; ništa nije promenilo ni to što je čvrsto obećao, odmah nakon terorističkog napada 7. oktobra, da će Amerika ostati do kraja uz Izrael “koji ima pravo da se brani protiv čistog zla”; nije vredelo ni to što je ruskog predsednika Vladimira Putina nazvao “tiraninom” koji, zajedno sa teroristima Hamasa, predstavlja pretnju demokratiji, stavljajući znak jednakosti između palestinskih militanata i Islamske države. Radikalno krilo republikanaca veruje da je gore – bolje, dok se istovremeno čuje sve više glasova liberalnih članova Demokratske partije koji traže da Amerika zahteva od Izraela poštovanje međunarodnog humanitarnog prava, i upozoravaju na dvostruke aršine u tretiranju izraelskih i palestinskih žrtava, mada je tu više reč o odsustvu bilo kakvih standarda.
Bez obzira na to što američki zvaničnici stalno ponavljaju da je jedino trajno rešenje formiranje dve države na Bliskom istoku, i što se protive okupaciji Gaze, niko iz Vašingtona ne traži od Izraela da odustane od kopnene invazije, koja nosi ogromne civilne žrtve i razaranja, nakon čega više neće biti dobre izlazne strategije. Podsećanja na greške koje je Amerika počinila nakon napada od 11. septembra započinjući dvadesetogodišnji rat u Avganistanu, ostala su u senci Bajdenovih poruka da bi napuštanje Izraela ili Ukrajine povećalo rizik od globalnog haosa jer je “američko vođstvo ono što drži svet na okupu”.
POGLED NA DRUGU STRANU SVETA
Tom svetu bi, osim vojne i humanitarne pomoći, svakako pomoglo vraćanja na opštevažeće standarde, uključujući i one koji se tiču samog značenja stvari, gde i leži odgovor na pitanje kako je pogođena bolnica Al Ahli al Arabi. Ili, ako se pogleda na drugu stranu sveta, ko je oštetio gasovod Severni tok? Ili, ako se pogleda u najbliže susedstvo Srbije, kako su naoružani napadači na kosovsku policiju izašli iz opkoljenog manastira Banjska i prešli na teritoriju Srbije?
Nije samo stvar u okončavanju oružanih sukoba, nego i u privođenju kraju napada na smisao na kome počiva ovaj svet, jer svaki novi događaj bez objašnjenja povećava stepen ništavila o čemu se, još uvek, ne može ništa pročitati na naslovnicama štampanog izdanja “Njujork tajmsa” koje broji svoje poslednje dane, niti na mobilnim uređajima u koje su zagledani oni što se pridržavaju za šipke u njujorškom metrou.
Između izveštaja o ratu u Gazi, zahteva Bele kuće da se odobri novi paket pomoći i dubokih podela u Republikanskoj partiji, na naslovnim stranicama “Njujork tajmsa”, jednog od retkih dnevnika čije se štampano izdanje može naći u nekoliko preostalih kioska na Menhetnu, i dalje se provlače napisi o tragediji u bolnici Al Ahli al Arabi. Mada se ovaj ugledni list, kao i drugi američki mediji, priklonio mišljenju da je za pogibiju nekoliko stotina civila odgovoran Islamski džihad, čini se da ova tema nikada neće dobiti puni epilog.
Elem, republikanci će izabrati novog predsedavajućeg Predstavničkog doma, Kongres će odobriti novac za Izrael i Palestinu, ali i oni koji neguju starovremsku naviku čitanja novina u njujorškom metrou, i oni drugi koji skroluju naslove na mobilnim uređajima, teško da će steći celovitu sliku o napadu na palestinsku bolnicu, baš kao što ne mogu pouzdano da kažu, na primer, ko su organizatori januarskog upada na Kapitol, je li kineski balon bio u špijunskoj misiji i da li je Donald Tramp postao predsednik SAD uz pomoć Rusije. Oni koji znaju ove odgovore, iz nekog razloga ne žele da ih podele sa drugima, pa građani Amerike po tom pitanju nisu ništa manje uskraćeni od bilo koga drugog.
Mada je predsednik SAD Džozef Bajden rekao da je za napad na bolnicu odgovorna palestinska strana, civilne žrtve i patnje stanovnika Gaze pokrenule su brojna protestna okupljanja u gradovima širom Amerike još dok se jevrejska zajednica bolno opraštala od žrtava najmasovnijeg ubistva njihovih sunarodnika nakon Drugog svetskog rata – to nije bio samo jedan u nizu uobičajenih terorističkih napada na Bliskom istoku, ukoliko se reč “uobičajeno” uopšte sme koristiti u kontekstu ubijanja civila.
DEMOKRATSKO–REPUBLIKANSKA SAGLASNOST
Uprkos razmerama tragedije do koje je dovela brutalna akcija Hamasa, u nekim liberalnim krugovima, koji su inače tradicionalno naklonjeni demokratama, mogle su se čuti reči razumevanja za akcije palestinskih militanata, uz neku vrstu opravdanja kako je to bila akcija protiv kolonizacije, tako da su u Sijetlu, ali i u nekim drugim gradovima, organizovani studentski protesti na kojima su, među palestinskim zastavama, isticane i parole sa simbolom paraglajdera, uz čiju upotrebu je, između ostalog, počinjen masakr u Izraelu. Ogranak pokreta Black Lives Matter (BLM) iz Čikaga objavio je na društvenim mrežama fotografiju padobranca sa natpisom “Stojimo uz Palestinu”, a najprestižniji američki fakulteti poput Harvarda, Jejla, “Džordža Vašingtona” ili Njujorškog univerziteta našli su se na meti kritika jer nisu otvoreno osudili ubistva Izraelaca. U toj opštoj kakofoniji suprotstavljenih poruka američkih Palestinaca i Jevreja, pristalice “Glasa za mir” upale su sa izraelskim zastavama u zgradu Kongresa zahtevajući okončavanje akcija u Gazi, baš kao što su to tražile i brojne propalestinske grupe.
Inače, jevrejska zajednica u Americi je brojna, jaka i uticajna, na ulicama Njujorka često se mogu videti ortodoksni vernici koji, zajedno sa ostalima, žure na posao u svojoj tradicionalnoj odeći. Tokom proslave praznika Sukota, koja još uvek traje, oni povremeno prilaze prolaznicima, započinju razgovor i nude kolačiće, ljudi toplo reaguju na njihova obraćanja u ovom velikom gradu gde se obično zazire od kontakata sa nepoznatima, ukoliko to nisu turisti koji postavljaju uvek ista pitanja, zbog kojih Njujorčani u širokom luku zaobilaze Petu aveniju.
Inače, stanovnici Amerike nisu previše poverljivi prema neznancima. Potpuno je nezamislivo da neko nekoga poveze svojim kolima, čak i kada je očigledno da nesuđeni saputnik izgleda pristojno i sasvim bezazleno, tako da je ćaskanje onih koji su se zaputili na nedeljni branč u Brajant parku sa hasidima samo jedan u nizu znakova otvorenosti prema jevrejskoj zajednici. Usput, dva omleta, amerikana i aperitiv u tom Park grilu, sa bakšišem od 18 posto, koji se smatra nekom donjom granicom pristojnosti, košta 104 dolara i 36 centi. Neko će reći, šta me briga za jaja i kafu, pošto je vino ili pivo? Pa evo, čaša sovinjona je 16, a mali blu mun 9, plus 8,8 posto gradske takse i 20 posto za konobara. Margarita je 21 dolar, baš kao i džoint koji se, zajedno se drugim sličnim stvarima, prodaju legalno u šopu preko puta. Nažalost, svakodnevica onih koje Amerika podržava u Izraelu nije tako idilična kao nedeljna prepodneva onih koji šalju poruke podrške.
U tome se demokrate i republikanci suštinski ne razlikuju. Predsednik Džozef Bajden, državni sekretar Entoni Blinken i ministar odbrane Lojd Ostin bili su jedinstveni u stavovima da Izrael ima pravo da se obračuna sa Hamasom do njegovog uništenja, pa se u vodama pored obala Izraela nalaze najmoćniji nosači aviona “Dvajt Ajzenhauer” i “Džerald Ford”, a ratni brod “USS Karni” presreće projektile koje ispaljuju jemenski Huti. Ali, i vodeći republikanci šalju slične poruke. Guverner Floride Ron Desantis rekao je kako bi, ukoliko bude izabran za predsednika, poništio studentske vize i poslao kući sve one koji podržavaju “Hamasov teroristički napad na Izrael”, ističući da “Izrael ima puno pravo da se brani” i “uništi infrastrukturu terorista u korenu”; bivša ambasadorka u UN Niki Hejli kazala je da se “bolesni ljudi moraju tretirati onako kako zaslužuju, i da ih treba ukloniti”; bivši potpredsednik Majk Pens je rekao da bi, ukoliko bi bio na mestu prvog čoveka SAD, tražio od Kongresa da se odobri vojna akcija protiv Hamasa, i da je kopnena invazija Gaze jedini put za Izrael da se obračuna sa teroristima. Stoga su Bajdenovi apeli da “podrška nacionalnoj bezbednosti najbližeg saveznika na Bliskom istoku nije stranačko pitanje, već stvar bezbednosti čitavog sveta” delom kucanje na otvorena vrata.
Delom, ne i potpuno, jer u Kongresu sedi grupa radikalnih republikanaca koji dele stavove Donalda Trampa koji militantnu grupu Hezbolah naziva “veoma pametnom”, a izraelskog premijera Benjamina Netanjahua nepouzdanim jer, navodno, nije hteo da učestvuje u američkom napadu u kome je ubijen iranski general Kasim Sulejmani. Zbog njih Republikanska stranka sve više podseća na labavi savez dve političke grupacije, o čemu najbolje svedoči višenedeljna agonija oko izbora novog predsedavajućeg Predstavničkog doma gde republikanci imaju tesnu većinu.
MALO NADE ZA SUVISLU IZLAZNU STRATEGIJU
Nakon smene Kevina Makartija koju je inicirala šačica republikanskih ekstremista, dovoljan broj glasova za izbor nisu mogli da obezbede ni Stiv Skalis, ni Trampov pristaša Džim Džordan. Sama činjenica da je Džordana podržalo javno u Kongresu mnogo više republikanaca od onih koji su glasali za njega iza zatvorenih vrata na tajnom stranačkom izjašnjavanju, više nego jasno govori da pritisci, maltretiranje telefonom i pretnje smrću umerenijim republikanskim poslanicima imaju, nažalost, efekta. No, to više nisu samo puka međustranačka prepucavanja; bez predsedavajućeg Predstavničkog doma nema ni novog budžeta za fiskalnu 2023/24. koja je već počela 1. oktobra, niti usvajanja novog paketa pomoći od 106 milijardi dolara za Izrael, Ukrajinu i zaštitu južne granice koju opsedaju migranti, a što traži Bela kuća.
Nisu u tome previše pomogle Bajdenove reči da ono što se dešava u Izraelu nije samo još jedan lokalni sukob, već “tačka promene istorije”; ništa nije promenilo ni to što je čvrsto obećao, odmah nakon terorističkog napada 7. oktobra, da će Amerika ostati do kraja uz Izrael “koji ima pravo da se brani protiv čistog zla”; nije vredelo ni to što je ruskog predsednika Vladimira Putina nazvao “tiraninom” koji, zajedno sa teroristima Hamasa, predstavlja pretnju demokratiji, stavljajući znak jednakosti između palestinskih militanata i Islamske države. Radikalno krilo republikanaca veruje da je gore – bolje, dok se istovremeno čuje sve više glasova liberalnih članova Demokratske partije koji traže da Amerika zahteva od Izraela poštovanje međunarodnog humanitarnog prava, i upozoravaju na dvostruke aršine u tretiranju izraelskih i palestinskih žrtava, mada je tu više reč o odsustvu bilo kakvih standarda.
Bez obzira na to što američki zvaničnici stalno ponavljaju da je jedino trajno rešenje formiranje dve države na Bliskom istoku, i što se protive okupaciji Gaze, niko iz Vašingtona ne traži od Izraela da odustane od kopnene invazije, koja nosi ogromne civilne žrtve i razaranja, nakon čega više neće biti dobre izlazne strategije. Podsećanja na greške koje je Amerika počinila nakon napada od 11. septembra započinjući dvadesetogodišnji rat u Avganistanu, ostala su u senci Bajdenovih poruka da bi napuštanje Izraela ili Ukrajine povećalo rizik od globalnog haosa jer je “američko vođstvo ono što drži svet na okupu”.
POGLED NA DRUGU STRANU SVETA
Tom svetu bi, osim vojne i humanitarne pomoći, svakako pomoglo vraćanja na opštevažeće standarde, uključujući i one koji se tiču samog značenja stvari, gde i leži odgovor na pitanje kako je pogođena bolnica Al Ahli al Arabi. Ili, ako se pogleda na drugu stranu sveta, ko je oštetio gasovod Severni tok? Ili, ako se pogleda u najbliže susedstvo Srbije, kako su naoružani napadači na kosovsku policiju izašli iz opkoljenog manastira Banjska i prešli na teritoriju Srbije?
Nije samo stvar u okončavanju oružanih sukoba, nego i u privođenju kraju napada na smisao na kome počiva ovaj svet, jer svaki novi događaj bez objašnjenja povećava stepen ništavila o čemu se, još uvek, ne može ništa pročitati na naslovnicama štampanog izdanja “Njujork tajmsa” koje broji svoje poslednje dane, niti na mobilnim uređajima u koje su zagledani oni što se pridržavaju za šipke u njujorškom metrou.
