Za "Vreme" iz Stejninga

U organizaciji britanskog Forin ofisa, u saradnji sa Evropskom komisijom, nemačkim Maršal fondom i Ministarstvom spoljnih poslova Poljske, u Vilton Parku u Engleskoj je od 26. do 28. januara 2015. održana konferencija "Nova strategija za evropski Istok". Došlo je 54 učesnika iz 26 zemalja: političari (vladajući i opozicioni), ministri, profesionalne diplomate, obaveštajci, urednici vodećih medija, bankari, biznismeni i predstavnici nevladinog sektora.

Centralna tema konferencije bilo je definisanje nove strategije za tzv. evropski Istok, odnosno zemlje istočne periferije EU i države kandidate, u kontekstu geopolitičke krize stvorene građanskim ratom u Ukrajini i novim zaoštravanjem između Zapada i Rusije.

Većina učesnika bila je saglasna u polaznoj proceni da su Zapad i Rusija ušli u fazu tzv. produžene krize, koja bitno menja sve pretpostavke na kojima su njihovi međusobni odnosi počivali u periodu od 25 godina, od pada Berlinskog zida do puča na Majdanu, februara 2014. Ozbiljne razlike su, međutim, bile očigledne i po pitanju političkih prioriteta i kada se razgovaralo o sredstvima i metodama suprotstavljanja ruskom uticaju u Evropi.

U toku rasprave su se kristalizovale tri osnovne strategije:

Ratna opcija, odnosno naoružavanje režima u Kijevu, uz logističku, obaveštajnu i kadrovsku podršku NATO-a. Ratni ciljevi su postavljeni vrlo visoko i uključuju ponovno uspostavljanje vlasti režima u Kijevu u međunarodno priznatim granicama Ukrajine, uključujući i Krim, kao i potpuni poraz proruskih vojnih formacija u Donbasu.

Ekonomske sankcije protiv Rusije od kojih se očekuje da primoraju Putina da promeni svoju politiku prema Ukrajini i prihvati mirnim putem političko rešenje koje bi Zapad nametnuo. Kao potez koji bi pojačao dejstvo sankcija i izazvao nezadovoljstvo ruske srednje klase Putinovom vladom, pojedini učesnici predlagali su i "dogovoreno vizno maltretiranje" za ruske građane kako "žene pripadnika ruske elite ne bi mogle da idu tako lako u šoping u Oksford strit ili Via del Korzo" (nepotrebno je možda i reći, ali ovaj predlog iznela je žena).

Izvoz tzv. demokratske revolucije u samu Rusiju, odnosno izazivanje takvih političkih promena u Moskvi kojima bi se Rusija vratila u pred-Putinovu fazu. Jedna podvarijanta ove opcije je i izazivanje rascepa unutar samog establišmenta u Moskvi, odnosno pokušaj da se on podeli na "meku" i "tvrdu" struju.

HLADNE RAČUNICE I ZAPALJIVE PAROLE: Načelno, apetit za rat je bio najveći među učesnicima iz same Ukrajine (mada su se neki od njih u pauzama diskretno raspitivali i za uslove azila u Britaniji). Taj apetit su delili i pojedini učesnici iz baltičkih zemalja, računajući na dodatnu zaštitu koju im pruža članstvo u NATO-u. Kako se, međutim, išlo dalje na zapad, razum je sve više dominirao nad emocijama, a hladne računice nad zapaljivim parolama.

Problem ekonomskih sankcija, njihovog obima, dinamike i efekta, otvorio je (ne)očekivano i pitanje položaja same Nemačke, odnosno njenih finansijskih (i političkih) kapaciteta da izdrži produženi trgovinski konflikt sa Rusijom na istoku, uporedo sa narastajućom finansijskom krizom u prezaduženim mediteranskim zemljama na jugu.

"U Nemačkoj trenutno politička dimenzija u potpunosti dominira nad ekonomskom u procesu odlučivanja" – požalio mi se jedan od nemačkih učesnika skupa, prilično zabrinutim tonom, doduše van zvanične rasprave. I zaista, slom zone evra značio bi za Nemačku gubitak od 1310 milijardi evra (oko 131 odsto njenog BDP-a) u narednih pet godina, dok bi saniranje grčkih finansija zahtevalo samo 579 milijardi. Sa druge strane, popuštanje Grcima bi značilo politički kraj Angele Merkel, i kao što jedan učesnik reče nemačkom kolegi u pauzi: "Procenite sami vredi li sujeta kancelarke baš 731 milijardu evra."

I svakako, taj kontrast između političke i ekonomske dimenzije u odlučivanju nigde se nije tako jasno video kao u sledeće dve konstatacije, koje su se ponavljale gotovo kao mantra u toku sva tri dana: "Evropa sebi ne sme dozvoliti da izgubi u sukobu koji joj je nametnut u Ukrajini" i "Sa ovom dinamikom ne možemo da izdržimo više od godinu dana".

Učesnici iz Britanije – a njih je, naravno, bilo najviše – nisu sakrivali značaj koji ruska kriza ima u političkom javnom mnjenju njihove zemlje, niti su se previše trudili da ospore moju ironičnu opasku o "većim Amerikancima od samih Amerikanaca". Psihologija iz Krimskog rata 1856. i Velike istočne krize 1878. je očigledno prisutna i u XXI veku, a Ukrajina sada igra ulogu koju je u XIX veku imala Turska, "bolesnika na Bosforu". Njoj se sve oprašta i toleriše, čak i ono što bi u samoj Britaniji izazvalo zgražavanje i osudu.

Učesnici iz ostalih zemalja tzv. stare Evrope bili su mnogo uzdržaniji, a neki nisu ni sakrivali svoju zabrinutost tokom događaja. Jedan ugledni investicioni bankar je, na primer, razvejao mnoge iluzije sa samo nekoliko rečenica: "Rusi su u Londonu već 20 godina. Kupili su naše medije i fudbalske klubove, sede u bordovima elitnih kompanija na našoj Berzi, angažovali su najbolje advokatske kancelarije i PR kompanije. Znaju sve o nama, imaju precizne profile svih ključnih ličnosti našeg političkog i finansijskog establišmenta. A mi o njima možemo samo da nagađamo i oslanjamo se na poluinformacije nekoliko nezavisnih analitičara".

SLABE TAČKE RUSKOG FRONTA: Svakako, konferencija koja je počela po podne, na dan posle grčkih opštih izbora, nije mogla da zaobiđe ni problem tzv. Jugoistoka, odnosno područja Balkana, i detaljnu procenu odnosa snaga između Rusije i Zapada u svakoj od balkanskih država. Više učesnika je naglasilo rizik koji po "evropske interese" predstavlja sadašnji Orbanov režim u Budimpešti, sa potencijalom za širenje "ruskog virusa" na Slovačku, Rumuniju i zapadnu Ukrajinu.

Sasvim vidljivu zabrinutost izazvalo je i nedavno približavanje Rusije i Turske, kao i alternativa "Južnom toku" preko maloazijskog poluostrva. Očigledno, NATO baza u Indžirliku nije bila dovoljna da odagna tu zabrinutost, kao što ni britanske baze na Kipru, u Episkopiju i Akrotiriju, nisu po sebi garancija da Kipar neće otići u drugom pravcu. Nedavni poraz Baseskua na predsedničkim izborima u Rumuniji, hronična nestabilnost bugarske vlade i tvrdoglava Dodikova pozicija u Banjaluci takođe nisu davali evropskim stratezima suviše povoda za optimizam.

Uprkos svemu tome, kada se raspravljalo o Balkanu, dve nepoznanice su izazvale najviše rasprave.

Prva je nepoznanica zvana Aleksis Cipras, ili Siriza, odnosno spremnost novog grčkog rukovodstva da zaista bitno naruši evropski konsenzus oko politike prema Rusiji, odnosno da tu pretnju iskoristi kao instrument pritiska u finansijskim pregovorima sa kreditorima. Na toj tački je bila očigledna suštinska razlika između učesnika iz Nemačke i onih iz SAD. Dok su prvi insistirali na doslednom poštovanju preuzetih obaveza i nastavku politike štednje, ovi drugi su – fiksirani na kupole Kremlja kao krajnji cilj – bili spremni da Grcima progledaju kroz prste, možda više nego što i sam Cipras trenutno očekuje. "Ne može se od siromašnih mediteranskih zemalja očekivati da nas slede u teškom periodu, a da im ne damo bar nešto para" – jednostavno je to formulisao jedan američki učesnik. A na pitanje nemačkog kolege "A čije pare biste im vi to dali", lakonski je odgovorio "Pa vaše".

Druga nepoznanica bila je sadašnja politika vlade u Beogradu, koju je više učesnika definisalo kao "politiku neutralnosti" ili "politiku ekvidistance". U psihologiji krstaškog rata koja je, nažalost, preovladavala, za tu politiku i njene razloge nije bilo previše razumevanja, a još manje podrške, dok je nedavna ponuda predsednika Nikolića da Srbija odigra ulogu "dobronamernog posrednika" izazvala komentare koje ne bi bilo primereno ovde citirati. Od Srbije će se – u kontekstu ruske krize – svakako očekivati da uradi više, a moju primedbu da "ono što je Srbija dosad uradila Rusi već odavno smatraju za previše, a vi još uvek za premalo", nekoliko učesnika ocenilo je "suštinski tačnom, ali ciničnom". Pa ipak, ovo je prva međunarodna konferencija tog formata, posle skoro 20 godina, na kojoj sam učestvovao, a da pitanje Kosova i Metohije nije nijednom pomenuto. Kupole Kremlja su očigledno primamljiviji cilj od blatnjavih prištinskih ulica.

Od Baltika do Egejskog mora, Zapad pokušava da uspostavi "sanitarni kordon" prema Rusiji. U Čerčilovom govoru u Fultonu 1946. ta ista "gvozdena zavesa" je bila povučena od Šćećina do Trsta, danas je oko hiljadu kilometara istočnije. Ali u njoj ima mnogo rupa, a za njeno održavanje je na raspolaganju sve manje para i vojnika, a sve više propagande. I niko zapravo ne zna kada će se, na kom trgu i u kojoj vladinoj zgradi, pojaviti neka ružna rupa u jedinstvenom frontu. U Budimpešti, Atini, Istanbulu ili Sofiji. Ili možda u Beogradu? ¶