Godina koja je za nama bila je veoma važna, ako ne i sudbonosna za Evropu, tačnije, Evropsku uniju (EU). Počela je time što je euro zamenio nacionalne valute u 12 od 15 zemalja Unije. Završila se spektakularnim samitom u Kopenhagenu na kome je odlučeno da u najekskluzivnijem evropskom klubu ima mesta za još deset država, od kojih su se sve, osim mediteranskih ostrvskih država Malte i Kipra, nekada nalazile sa druge, mračnije strane gvozdene zavese. Za nešto više od godinu dana, a samo deceniju nakon pada Berlinskog zida, Evropska unija, sa više od 500 miliona građana, postaće najveće jedinstveno tržište na svetu.

Doduše, proliveno je mnogo suza i znoja da bi samit u Kopenhagenu zaslužio pridev "istorijski". Zemlje kandidati, koje su na samitu dobile prelaznu ocenu, morale su da "svare" 80.000 stranica zakona i propisa EU-a, usklađujući domaće zakonodavstvo sa evropskim standardima. One države, poput Rumunije i Bugarske, koje su poklekle na tom mukotrpnom putu, jer su im se širom otvorena vrata Evrope prikazivala kao fatamorgana, platile su visok ceh za manjak kondicije i za sada se, uz Tursku, moraju zadovoljiti stolicama u čekaonici. Zemljama Zapadnog Balkana, među kojima se nalazi i naša, za sada je dozvoljeno samo da vire kroz ključaonicu.

AMBICIOZNI PROCES: Međutim, u pozadini velikog iskoraka na Istok, koji će strukture i institucije EU-a izmeniti do neprepoznatljivosti, odvija se ključni i znatno ambiciozniji proces – udaraju se temelji nove Evrope. EU, koju po već izlizanom klišeu nazivaju "ekonomskim divom i političkim patuljkom", odavno je uvidela da svoje institucije mora da dovede u red kako bi ova komplikovana tvorevina mogla efikasnije da donosi odluke i da se nosi sa izazovima koje pred nju postavlja dinamika odnosa u svetu. No, nakon proširenja objavljenog u Kopenhagenu, koje se poredi sa velikim praskom, ovaj posao više ne može da čeka i EU sada muku muči kako da svog patuljka natera da poraste. Problem je u tome što patuljak ne sme da raste na uštrb džina, drugim rečima, EU je prinuđena da svoju ekonomsku snagu, koja je u protekloj godini recesije prilično načeta, pretoči u odgovarajuću političku moć na svetskoj sceni.

Ovaj zadatak EU je poverila Konvenciji o budućnosti Evrope, nekoj vrsti ustavotvornog tela, koje je Unija obrazovala specijalno za tu priliku. Konvencijom predsedava bivši predsednik Francuske Valeri Žiskar d’Esten, a u njoj sede stotinak predstavnika vlada i parlamentaraca država članica i kandidata, predstavnici Komisije, Evropskog parlamenta, nevladinih organizacija i stručnjaka. Konvencija treba da osmisli način na koji će EU funkcionisati u proširenom izdanju, da pronađe formulu za unutrašnji raspored snaga među različitim institucijama, ali i da ovaj komplikovani mehanizam, koji se zahvaljujući narasloj birokratiji u Briselu "odrodio" od građana, približi svima koji će živeti u okvirima granica nove Evrope. Po prvobitnim obrisima koji će postati vidljiviji sredinom ove godine, EU će po svom ustrojstvu imati čvršći karakter od zajednice koju budu činile Srbija i Crna Gora. Bez obzira na velike ambicije, EU neće imati karakter neke superdržave, ona će umnogome i dalje podsećati na međunarodnu organizaciju, ali će realnost – da je EU u međuvremenu postala nešto mnogo više od pukog zajedničkog tržišta – biti pretočena u najviši pravni akt. Da bi se održala ravnoteža između onih koji EU vide više kao državu i onih koji strahuju od čvršćih integracija, među članovima Konvencije nalaze se i federalisti i evroskeptici. Sam predsednik Konvencije bliži je ovim prvima, ali je već krajem godine postalo jasno da mnoge njegove ideje nisu dočekane s oduševljenjem.

NOVO IME: Konvencija, zapravo, nema mandat da sastavi novi ustav Evrope, već će samo da ponudi ideje, od kojih su već mnoge dočekane na nož. Njen predsednik D’Esten već je ponudio novi moto EU-a, parafrazu onog koji je ušao u istoriju zahvaljujući Francuskoj revoluciji: "Sloboda, pravda, solidarnost". Dok mu neki zameraju zbog neinventivnosti, ozbiljnijim kritičarima, naročito onima u Britaniji, diže se kosa na glavi zbog D’Estenovog predloga da EU promeni ime. Među predlozima su nazivi "Ujedinjene države Evrope" i "Ujedinjena Evropa". Federalisti među članovima Konvencije maštaju o tome da Evropa dobije svog pravog predsednika i da građani imaju dvojno državljanstvo, od kojih bi jedno bilo državljanstvo EU-a. Upitan u intervjuu novinara BBC-ja da li misli da će predsednik Buš radije telefonom pozvati predsednika EU-a nego izabranog lidera neke od moćnih država Unije radi konsultacija povodom neke krize, D’Esten je odgovorio: "On se ionako žali da EU ima previše lidera i predsednika." Međutim, zvučao je kao da ni sam nije naročito ubeđen u tu ideju. Jasno je, međutim, da EU ne želi sopstvenu stolicu u UN-u jer su dve njene članice – Francuska i Engleska – ujedno i stalne članice Saveta bezbednosti, što EU-u, makar u teoriji, omogućava veći uticaj na globalnoj političkoj sceni.

Ipak, EU nije poznata kao mesto u kome se odluke donose brzinom svetlosti i u Briselu je i dalje mnogo birokrata koji se s nostalgijom sećaju vremena kada se Evropska ekonomska zajednica sastojala od samo šest država. Polomiće se mnoga koplja pre nego što članovi Konvencije budu mogli jedni druge da potapšu po ramenu i čestitaju na dobro urađenom poslu. Male zemlje, poput Portugala, Austrije i Finske, a o baltičkim da i ne govorimo, neće lako pristati da se ukine rotirajuće predsedništvo EU-a – princip po kome na svakih šest meseci ulogu predsedavajućeg preuzima jedna od članica. Obično države članice željno iščekuju ovu priliku da proguraju neke od ekonomskih ili političkih odluka koje se njih ponajviše tiču. Uostalom, Valeri Žiskar d’Esten izabran je za predsedavajućeg Konvencije o budućnosti Evrope upravo u vreme kada je mesto predsedavajućeg zauzimala Francuska.

Konvencija će, dakle, više biti zadužena za kostur budućeg ustrojstva Unije a manje za gotova rešenja, a od država članica zavisi da li će taj kostur dobiti oblike strašila ili nekog dobroćudnijeg džina.