Kada je u jesen prošle godine predsednik Evropske komisije Romano Prodi za ručkom u Beloj kući pokušao da impresionira svog domaćina Evropskom unijom nakon proširenja, rekavši mu da će nova EU od maja 2004. godine imati 450 miliona stanovnika i da će se prostirati od Atlantika do Rusije, Džordž Buš mu je odgovorio: "To mu dođe kao Rimska imperija."

Iako su svi za stolom Bušov odgovor shvatili kao blago zadirkivanje, američki predsednik i nije bio toliko daleko od istine.

Samo mesec dana nakon "istorijskog" proširenja NATO-a, EU će četvrtim i najvećim talasom proširenja u istoriji u svoje okrilje primiti čak 75 miliona novih stanovnika iz deset zemalja. Čak osam ih se do pre samo petnaest godina nalazilo na mračnoj strani gvozdene zavese, a tri među njima u sastavu Sovjetskog Saveza. Uniji su se i zvanično pridružile Češka, Estonija, Mađarska, Malta, Kipar, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovačka i Slovenija. Najmanje su dve ostrvske države Malta sa 400.000 i Kipar sa preko 750.000 stanovnika, a najveća je Poljska u kojoj živi skoro polovina novopridošlih građana nove Evrope. EU, koja se proširila za četvrtinu dosadašnje teritorije, postaje tako najveće jedinstveno tržište na svetu, mada je po ekonomskoj snazi i dalje pobeđuje – nafta.

ZONA MIRA: Kada su pre godinu i po dana na Samitu u Kopenhagenu ove države i zvanično pozvane da se priključe EU-u, evropski lideri su istakli da se proširenjem zatvara jedno od najkrvavijih i najmračnijih poglavlja u istoriji Evrope. Istina je, EU je od svog začetka stvorena da bi na evropskom tlu iscelila istorijske sukobe i neprijateljstva. Kada su pre blizu pola veka Francuska i Nemačka preko sporazuma o uglju i čeliku, sirovinama ključnim za ratovanje u ono vreme, udarile temelje današnje EU, ideja je prvenstveno bila da se snažnim ekonomskim savezom spreči novi rat između država zbog čijeg je vekovnog neprijateljstva palo mnogo žrtava. Rimskim sporazumom iz 1957, koji su potpisale šest najstarijih članica današnje Unije – Italija, Francuska, Nemačka, Belgija, Luksembrug i Holandija, stvorena je zona mira i prosperiteta u Evropi, koja do danas nije prestala da se širi. Izgledi za članstvo u EU-u odavno imaju ulogu slasne šargarepe, jer je žudnja za članstvom svuda podstakla čitav spektar ekonomskih i socijalnih reformi. Države koje su se posle više od decenije mukotrpnog rada i napretka sada pridružile EU-u transformisale su se od nekadašnjeg tamnog vilajeta u slobodne i otvorene demokratske zemlje s neprekidnim ekonomskim rastom.

CENA ŠIRENjA: Ipak, u istorijskom proširenju, EU će, od one pre 1. maja, biti raznolikija ne samo geografski već i na kulturnom, socijalnom i ekonomskom planu. Gledano u proseku, bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u novopridošlim zemljama iznosi tek 40 odsto proseka "petnaestorice". Među njima su najbogatije Slovenija i Kipar, koje su već dosegle 70 odsto od proseka EU-a, a najsiromašnija je Letonija gde je BDP tek 35 odsto evropskog proseka. Zato će Brisel nastaviti da koristi mehanizme pomoći kako bi novopridošlih deset zemalja što brže uhvatile korak sa naprednijim delovima EU-a. U prve tri godine članstva EU je iz budžeta za deset novih država izdvojila 40 milijardi evra, ali će one u budžet morati da vrate 15 milijardi evra, tako da čista suma iznosi zapravo 25 milijardi evra. Studija jednog nezavisnog instituta iz Londona pokazuje da će cena proširenja za period od šest godina – 2000–2006 – iznositi oko 67 milijardi evra. Poređenja radi, cena ujedinjenja Nemačke 1990–1999. iznosila je preko 600 milijardi dolara.

Novopridošlih deset država, ali i Brisel, nadaju se međutim da će im novac iz Brisela pomoći da se više ugledaju na "keltskog tigra", kako je popularno nazivana Irska zbog svog neverovatnog ekonomskog preporoda nakon ulaska u EU, nego na "junake grčke tragedije", kako je dugi niz godina označavan primer Grčke, jer je novac iz strukturalnih fondova koristila više za oživljavanje već propale privrede umesto za istinske ekonomske reforme.

MNOGO PITANjA: Međutim, najinteresantnije pitanje ostaje kako će ovako uvećana EU funkcionisati u budućnosti. Još se vode teški pregovori oko izrade ustava nove Evrope, koji je i zamišljen da pojednostavi komplikovane procese donošenja odluka. Niko još ne zna odgovor na ovo pitanje, ali je jasno da ima mnogo onih u Briselu, a naročito u Berlinu, Parizu i Rimu, koji se sa nostalgijom sećaju doba kada je Evropsku ekonomsku zajednicu činilo samo šest država. Broj poslanika u Evropskom parlamentu će se nakon juna ove godine sa 626 popeti na 732, što znači da će većina starih članica EU-a ubuduće imati manje predstavnika u Evropskom parlamentu. I Komisija, praktično najmoćnije telo Unije, pretrpeće promene, jer će uskoro imati 25, umesto 20 članova, ali će time pet velikih zemalja izgubiti po jednog člana u Komisiji, a samim tim i uticaj.

Strah od gubitka dosadašnjeg uticaja u okviru EU-a, gde se većina najvažnijih odluka donosi konsenzusom, ali gde snažnije zemlje poput Francuske i Nemačke imaju veću snagu u odlučivanju, već je nagnala lidere Francuske i Nemačke da sa Velikom Britanijom osnuju "klub velike trojice", uprkos velikim neslaganjima na spoljnopolitičkom planu. Jasno je i to da će ulaskom novih deset zemalja biti otvorena mogućnost za stvaranje raznih ad hoc koalicija i savezništava. Nove članice, već je jasno, ostaće bliske Americi, kada je reč o odbrambenoj politici, koristiće svaku priliku da među starim članicama nalaze saveznike u borbi protiv franko-germanske dominacije, a Velika Britanija će im biti partner u protivljenju harmonizaciji poreske politike. Jasno je da će pokretljivost stanovništva biti ubrzana i veća nakon proširenja, mada je petnaestorica novim građanima EU-a za prvo vreme uvela restrikcije u pogledu zapošljavanja na svojoj teritoriji. EU procenjuje da će se u 15 starih država članica godišnje slivati oko 200.000 emigranata, ali će zbog pomenutih restrikcija i zatvaranja svojih radnih tržišta ovaj broj biti manji.

Ovim proširenjem, međutim, vrata nisu zatvorena, ali postaju sve uža. Bugarska i Rumunija ulaze u finiš trke za ulazak u EU 2007. Hrvatska je nedavno dobila zeleno svetlo iz Brisela i pohvalu za učinjeni napredak, što joj je dalo nov podsticaj da još više zapne i sa Bugarskom i Rumunijom zajedno postane članica ekskluzivnog kluba. Pregovori sa Turskom počinju sledeće godine. Vrata za ostale zemlje Balkana načelno ostaju otvorena, ali niko nema smelosti da predvidi datum kada bi i po najoptimističnijim procenama Bosna i Hercegovina, Makedonija i naša zemlja mogle da se pridruže EU-u.

Stvaranje "jedne Evrope" uistinu liči na stvaranje nove imperije, ali je ona, za razliku od pokušaja rimskih imperatora, franačkog vladara Šarlemanja, Napoleona, pa čak i Hitlera, stvarana na temeljima mira, demokratije, reda i zakona, a ne sile i oružja. Zlobnici kažu da će prestonica nove imperije ipak i dalje biti u Vašingtonu. Ako je i tako, možda će proširenjem EU-a, Zapad sve više ličiti na podeljeno Rimsko carstvo, gde će umesto Rima i Konstantinopolja prestonice biti Vašington i Brisel.