Pobeda republikanaca na izborima za Kongres SAD (Predstavnički dom i Senat SAD) nije iznenadila one koji posmatraju američku unutrašnju politiku. Stranka koja je imala svog predstavnika na mestu predsednika SAD je i ranije ostajala bez većine u Senatu. Na izborima 1958. godine, kada je Ajzenhauer bio u Beloj kući, republikanci su izgubili trinaest mesta u Senatu, a 1986. godine, kada je Regan bio na vlasti, izgubili su osam mesta. U proseku su američki predsednici koji su imali dva mandata u šestoj godini vladavine gubili po šest mesta u Senatu. Ove godine republikanci su dobili osam novih mesta u Senatu (deveto će verovatno dobiti na dodatnim izborima u Lujzijani u decembru) i tako raspolažu sa 54 mesta u gornjem domu koji broji 100 senatora. U donjem domu – Predstavničkom domu SAD – koji broji 435 predstavnika – osvojili su ukupno 244 mesta, što je najbolji rezultat još od 1929. godine. Činjenica da republikanci imaju dve trećine guvernera saveznih država svedoči o njihovoj trenutnoj ubedljivoj dominaciji. S tim u vezi postavljaju se razna pitanja. Zašto su neki komentatori bili iznenađeni? Šta ova pobeda znači na unutrašnjem i spoljnom planu u naredne dve godine, to jest, do kraja mandata Baraka Obame? Konačno, kakve su šanse republikanaca da osvoje Belu kuću na izborima u novembru 2016?

Jedan od razloga zbog kojih su neki komentatori bili iznenađeni leži u tome što istraživanja javnog mnjenja i prognoze nisu predvideli veliku apstinenciju birača. Jeste uobičajeno da na izbore koji ne obuhvataju izbor za predsednika SAD izlazi procentualno manji broj birača. Ali ove godine je izlaznost bila 36,6 odsto, najniža od 1942. godine, kada je veliki broj građana bio odsutan zbog učešća u vojnim snagama.

Demokrate su 2008. i 2012. uspele da mobilišu veliki broj birača i obezbede prilično ubedljivu pobedu Obame na predsedničkim izborima. Ove godine odsustvo predsedničkog kandidata kao tačke okupljanja, erozija popularnosti samog Obame i distanciranje demokratskih kandidata od nepopularnog predsednika, učinili su da su na ove izbore demokrate izašle bez lidera. Još gore je što nisu imale jasnu programsku temu, niti su se pozivali na dostignuća njihove administracije u prethodnom periodu (recimo, u reformi zdravstvenog osiguranja, jer je ova reforma politički kontroverzna). Demokrate su igrale na kartu straha od republikanskog ekstremizma oličenog u republikanskoj frakciji organizovanoj oko pokreta "Čajanka". Sve u svemu prekršili su jedan od osnovnih postulata američke politike – nemoguće je distancirati se od nepopularnog predsednika. To su i republikanci pokušali da urade 2006. godine distancirajući se od predsednika Buša i platili cenu na izborima.

PAD POPULARNOSTI BARAKA OBAME: Pre nešto više od šest godina Barak Obama je svojom harizmom osvojio nominaciju za predsednika pobedivši partijsku mašinu Klintonovih u okviru Demokratske stranke, da bi zatim postao prvi crni predsednik SAD. Godine 2012. napravio je široku koaliciju i ubedljivo osvojio i drugi mandat. Postavlja se pitanje šta je dovelo do ovakvog pada popularnosti demokrata? Odgovor na ovo pitanje je višeslojan. Na prvom mestu, karakter većinskog izbornog sistema je, usled heterogenosti interesa pojedinih kongresmena, verovatno bio prepreka za pretvaranje Obamine većinske koalicije u većinsku koaliciju Demokratske stranke. Ovo je ujedno i potencijalni odgovor na pitanje šta nose izbori za predsednika 2016. godine. Drugim rečima, lako je moguće da se Obamina koalicija održi pri velikoj izlaznosti te da republikanski kandidat izgubi predsedničke izbore i da se postojeća situacija nastavi.

Na drugom mestu, reč je o ličnosti samog Obame koji je poverovao da je jaku podeljenost političkog tela u SAD moguće prevazići kompromisom i saradnjom u Kongresu. Od prvog dana, međutim, republikanci su na svaki način pokušavali da opstruiraju njegove predloge, zauzimajući izuzetno neprijateljski stav. U suštini, njihova strategija da iskoriste sve legalne instrumente koji im stoje na raspolaganju da učine vlast u Vašingtonu disfunkcionalnom, bila je uspešna. Ona je imala za cilj da se disfunkcionalnost političkog sistema u očima javnosti pripiše nesposobnosti predsednika Obame kao najvidljivijem otelotvorenju vlasti. Dodatno sporenje i pretnje da će sabotirati njegovu najvažniju reformu zdravstvenog osiguranja učinili su ovu reformu kontroverznom, a nesposobnost da se iz tehničkih razloga na vreme realizuje doprinela je dodatnom gubitku kredibilnosti njegove administracije. U posleratnoj istoriji Truman je imao sličan problem sa republikanskim kongresom 1947, pred izbore 1948. godine, za koje su svi smatrali da su za njega unapred izgubljeni. Izuzetnom agresivnošću i kampanjom koja je bila direktno konfrontirajuća, Truman je uspeo da pobedi Djuija, da osvoji Predstavnički dom sa 263 mesta za Demokratsku stranku i ponovo osvoji većinu u Senatu dobivši devet novih mesta. Odsustvo ovog tipa agresivnosti stvorilo je utisak o Obami kao mlakom političaru, a njegov intelektualizam se u najboljem slučaju percipira kao hladna distanca u odnosu na biračko telo, a u najgorem kao neodlučnost i nedovoljna čvrstina u donošenju teških odluka.

DVA SCENARIJA: U naredne dve godine moguća su dva fundamentalno različita scenarija. U prvom bi došlo do veće saradnje između Kongresa i izvršne vlasti. Naime, moglo bi doći do političke trgovine kojom bi obe strane postigle korist. Tako bi, na primer, republikanci mogli da ovlaste Obamu da sklapa trgovinske sporazume, protiv čega je, zbog protekcionizma bio veliki deo njegove stranke. Istovremeno, obe strane smatraju da se mora izvršiti reforma u sferi korporativnih poreza. Prevazilaženje pat pozicije, kada su u pitanju javne finansije, omogućilo bi stvaranje još jednog polja mogućeg kompromisa. Demokrate traže dizanje limita za zaduživanje federalne vlade, a republikanci delimičnu reviziju stečenih prava (penzije, zdravstvo), a spremni su da razgovaraju o ukidanju nekih poreskih olakšica i reviziji poreskih stopa (što je jedini put dugoročnog oporavka javnih finansija). Kompromis oko regulisanja problema ilegalne imigracije u SAD bi, takođe, s dnevnog reda skinuo jedan akutan problem koji muči i polarizuje američko društvo. Naravno, postoje i drugi problemi oko kojih bi se mogla ostvariti izvesna saradnja. Za republikance bi konstruktivan pristup, po nekim analitičarima, bio više nego poželjan, jer bi pokazali da žele da doprinesu rešavanju problema zemlje u situaciji kada je celokupna zakonodavna vlast u njihovim rukama. Time bi izbegli da budu viđeni kao destruktivna politička snaga, što bi im se moglo osvetiti na predsedničkim izborima.

Po drugom scenariju konfrontacije, republikanci bi svoju moć iskoristili da ruše deo po deo novog zdravstvenog osiguranja poznatog po imenu Obamacare, koje predstavlja osnovnu zaostavštinu Obamine administracije na unutrašnjem planu. Osim toga, donosili bi zakone koje smatraju bitnim i koji su potpuno u skladu sa njihovim doktriranim postavkama, što bi rezultiralo predsedničkim vetom. Pošto je neophodna dvotrećinska većina kako bi se predsednički veto prevladao, u realnosti ne bi došlo do promene, ali bi demokrate bile percepirane kao krivci što zakonske inicijative ne prolaze. S druge strane, Obama bi mogao da u odsustvu zakona koji bi delimično legalizovao ilegalnu imigraciju proglasi amnestiju i time obezbedi demokratama veliku podršku hispano glasača na idućim izborima. Neki analitičari smatraju da je niska izlaznost (naročito hispano populacije) na prošlim izborima i ovoliki poraz demokrata uzrokovan, između ostalog, Obaminim nedovoljnim zalaganjem da novi imigracioni zakon dođe na dnevni red Kongresa pre ovih izbora.

INSTITUCIONALNA OGRANIČENJA: Na osnovu svega prethodno rečenog dolazimo do dva fundamentalna ograničenja američkog političkog sistema. Prvo ograničenje je institucionalnog karaktera. Naime, predsednička ovlašćenja su u novije vreme ogromna i transformisala su najvišu izvršnu funkciju u ono što je svojevremeno Artur Šlezindžer nazvao imperijalnim predsedništvom. Predsednik je, u stvari, postao plebiscitarni predsednik, jer odgovara direktno narodu svake četiri godine, a Kongresu gotovo nikako, dok mnoge probleme može da rešava ukazima i kroz ogromnu administraciju i njena ovlašćenja. Ujedno mu je data prećutna saglasnost da u mnogo čemu ima odrešene ruke – od vođenja spoljne politike do vojne intervencije (bez značajnog uticaja Kongresa). Ovo poslednje je suštinsko prenebregavanje Ustava SAD, jer je jedino Kongres SAD ovlašćen za objavu rata. No, svi ratovi koje su SAD vodile od 1945. godine, vođeni su bez formalne objave rata od strane Kongresa. Sve ovo instituciji predsednika SAD daje gotovo potpunu slobodu i nezavisnost u vođenju spoljne politike. U tom smislu, ovi izbori neće uticati na spoljnu politiku SAD u naredne dve godine dok traje Obamin mandat.

Ovo institucionalno ograničenje ima svoje naličje u pogledu unutrašnje politike. Naime, u odsustvu većine u Predstavničkom domu i Senatu, predsednik je nemoćan da sprovede inicijative i reformske zamisli na unutrašnjem planu. To ga čini izuzetno ranjivom figurom u očima javnosti, jer je zbog njegovih ovlašćenja u spoljnoj politici percepiran kao izuzetno moćan, dok to suštinski nije kada je u pitanju unutrašnja politika.

Suštinska savremena disfunkcionalnost političkog sistema SAD u velikoj meri proističe iz njega samog jer se predaleko otišlo u sprovođenju principa podele vlasti. U parlamentarnim sistemima pozicija predsednika vlade kao vrhovnog nosioca izvršne vlasti direktno proističe iz parlamentarne većine, dok se u SAD ne retko dešavalo da izvršna vlast nema dovoljno uporište u zakonodavnoj vlasti da bi sprovodila politiku za koju se zalagala u javnom predizbornom delovanju.

ODSUSTVO POLITIKE KOMPROMISA: Ova institucionalna ograničenja je u ranijim vremenima bilo moguće prevazići samo na jedan način: političkom kulturom zasnovanom na kompromisu. Ova tema je veoma kompleksna, ali se treba zadržati na dva činioca koja su omogućavala stvaranja kulture kompromisa u političkom sistemu SAD. Jedan je većinski izborni sistem koji daje veliki stepen autonomije izabranim predstavnicima ili senatorima. To im je ranije omogućavalo da iz raznih razloga, od uzvišenih do materijalnih (lobiranje za određene federalne projekte), glasaju zajedno sa predstavnicima suprotne partije, prelazeći linije partijskih podela. Ova politička trgovina dovela je do stvaranja političke kulture kompromisa u okviru koje je dugogodišnjom saradnjom članova Kongresa stvoren svojevrstan sistem hijerarhija, kokusa, članstva u komitetima koji daju veliku proceduralnu moć, tako da je kompromis često bio jedini način kojim se mogao postići određeni cilj iz domena rada Kongresa.

Još važnija je činjenica da je ideologija od kraja Drugog svetskog rata pa sve do kraja Reganove ere igrala manju ulogu pri glasanju za zakonske inicijative izvršne vlasti. Što zbog viših ciljeva (hladni rat), što zbog viška pragmatizma, a manjka ideoloških strasti, što zbog navedene političke kulture kompromisa, tek Ajzenhauer i Regan nisu imali toliko problema oko zakonskih inicijativa kada su ostali u manjini u zakonodavnoj vlasti, kao što su ih imali Klinton i naročito Obama.

Razlog je, rekao bih, u "evropeizaciji" (u lošem smislu) američke politike. Naime, otkad se Republikanska stranka transformisala u populističku i ideološki ekstremnu partiju kakvih u Evropi ima i previše, mogućnost kompromisa u dvopartijskom sistemu kakav je američki suštinski je nestala. Ovaj ekstremizam je star najmanje dvadesetak godina (a koreni su mnogo dublji) i simbolički se može vezati za odlazak sa vlasti Džordža Buša starijeg 1993. godine. Ideologija i novac, koji ima posebnu ulogu u američkoj politici, organizovana mržnja prema suprotnoj strani sa idejom da se po mogućnosti satre, uz pripisivanje sebi tapije na patriotizam, sve su to postale dominantne determinante Republikanske stranke. U takvoj atmosferi, kada se politika vidi kao nastavak rata protiv ideoloških protivnika, ionako relativno disfunkcionalan politički sistem ne produkuje stabilna i prihvatljiva rešenja za šta je neophodna saglasnost obe stranke. Teško je stoga, u ovom momentu, poverovati u mogućnost kompromisne politike, a lako u nastavak prepucavanja i skupljanja jeftinih poena od strane republikanaca u naredne dve godine.

Sticajem istorijskih okolnosti, magarac (neki kažu mula) je postao simbol Demokratske, a slon Republikanske stranke. Slon asocira na veličinu i snagu, a magarac na žilavost i upornost. Obe životinje su biljojedi, pa im ne priliči krvoločnost. Za Amerikance bi bilo bolje da se podsete i budu ono što su nekad bili, nego da preuzimaju loše evropske navike. Evropski kontinent su svojevremeno idejno napustili kako bi stvorili bolji svet, a dva puta su ga u prošlom veku spasavali od ekstremizma. Bilo bi dobro da ga se liše i u svojoj kući.