Za "Vreme" iz Amerike

Nakon višemesečnog preznojavanja, analiziranja i savetovanja oko novog kursa rata u Avganistanu, američki predsednik Barak Obama obelodanio je svoju strategiju pred pomalo skrušenim pitomcima elitne vojne akademije Vest Point. Na ovom istom mestu je Obamin prethodnik Džordž Buš Junior sedam godina ranije hvalisavo poručio: "Naš rat protiv terora tek je započeo, ali je u Avganistanu otpočeo dobro." Rat u Avganistanu počeo je pre osam godina sa stotinak komandosa i specijalaca. Za svega nekoliko meseci, na avganistanskom poprištu biće preko 100.000 američkih vojnika (i oko 40.000 vojnika iz zemalja članica koalicije), to jest trostruko više nego kada je Obama preuzeo dužnost vrhovnog komandanta.

Zato je i Obamin dugo očekivani govor, održan svega desetak dana pre nego što će u Oslu primiti Nobelovu nagradu za mir, zvučao manje kao poziv u boj, a više kao poziv da se "ovaj rat uspešno privede kraju". U njemu nije bilo ničeg čerčilovskog ("krv, suze i znoj"), niti je izbliza nalik ratnom pokliču koji je svojevremeno uputio Džon Kenedi: "Neka svaki narod zna, bilo da nam želi dobro ili zlo, da ćemo platiti svaku cenu, podneti svaki teret, nositi se sa svom teškoćom, podržati svakog prijatelja, suprotstaviti se svakom neprijatelju, da osiguramo opstanak i uspeh slobode." Umesto toga, govor je bio mlak i pun protivurečnosti, Obama nikada nije delovao tako neubedljivo, lišen svakog idealizma i magije kojom je do sada nadahnjivao mase. Ako je za utehu, u njemu nije bilo ni ničega bušovskog – ni pomena o oslobodilačkoj borbi, širenju i izgradnji demokratije. Reč pobeda nije nijednom pomenuta, a "rat protiv terora", što je bila Bušova omiljena kovanica, nije u upotrebi u novoj administraciji. No, ima ironije u činjenici da Obamina strategija neodoljivo podseća na Bušovu strategiju u Iraku iz 2007. godine, kada je slanjem novih trupa pokušao (i uspeo) da preokrene situaciju na terenu, čemu se Obama kao senator izričito protivio.

RATNI CILJ: Američki predsednik je obnarodovao odluku da u Avganistan pošalje dodatnih 30.000 vojnika, ali sa "usko definisanim ciljem": da onemoguće Al kaidi da u zemlji nađe utočište, da talibane koji su u usponu izbaci iz ravnoteže i da ojača avganistanske snage bezbednosti do mere u kojoj će biti u stanju da kontrolišu teritorije koje danas zaposedaju pobunjenici. Obama je prva povlačenja trupa odmah najavio za jul 2011. "Neki zahtevaju dramatičniji i dugoročniji ratni napor – u kome ćemo biti posvećeni izgradnji nacije tokom čitave decenije. Odbacujem takav put, jer to ne možemo da ostvarimo po ceni koja je za nas razumna, niti je to za očuvanje naših interesa neophodno", izjavio je Obama i dodao: "Nacija čija me izgradnja zanima jeste ova naša." S druge strane, Obama je odagnao poređenja rata u Avganistanu sa onim u Vijetnamu, koja se u poslednje vreme sve češće čuju i to iz redova demokrata. "Avganistan je Vijetnam" i "groblje imperija" danas u horu ponavljaju mahom Obamine pristalice, koje su sada razočarane saznanjem da brzo povlačnje iz Avganistana nije na dnevnom redu. Raspoloženje među demokratama je možda najbolje sažeo Hauard Berman, predsednik spoljnopolitičkog odbora u predstavničkom domu: "Više nisam sklon zatrčavanju u rat kao nekada." To nije više ni potpredsednik Džozef Bajden, koji je kao dugogodišnji predsednik senatskog odbora za spoljne poslove izgradio reputaciju jastreba među demokratama. Tokom višemesečne debate koju je predsednik vodio sa saradnicima u potrazi za delotvornom strategijom za rat koji je nekada među demokratama smatran ispravnim, za razliku od onog u Iraku kome se Obama protivio od samog začetka, Bajden je najglasnije zagovarao da se iz Avganistana treba povući što pre.

NEUBEDLJIV: Obama je u govoru pokušao da ne zvuči ni preterano ratoborno niti pak previše miroljubivo, naglašavajući da je uspeh u Avganistanu od vitalnog interesa za SAD uz podsećanja kako je sve počelo i nagoveštaj mračnog scenarija, ukoliko se Al kaidi u Avganistanu i Pakistanu ne stane na put. "Znamo da Al kaida pokušava da se domogne nuklearnog oružja i sve nam govori da bi ga oni i upotrebili." Ako je govor i zvučao pomalo neubedljivo, to je zato što je Obama njime morao da pridobije mnogo širu i šarolikiju publiku od one koje se okupila na Vest Pointu da ga vidi i čuje. Njegov auditorijum se prostirao na više kontinenata. Skeptike u sopstvenim redovima, a naročito Kongres, koji odlučuje o novčanoj podršci za poduhvat, morao je da ubedi da američka intervencija u Avganistanu neće biti beskrajna. Ili, kao što je rekao novinarima "Njujork tajmsa": "Nemam nameru da narednih osam godina obilazim ranjenike po vojnim bolnicama." Morao je da ubedi konzervativce u to da je dovoljno čvrst i odlučan, a demokrate da zna kada je vreme za povlačenje. U trenutku kada rekordan broj njegovih sunarodnika ne strahuje od terorizma, već od gubitka posla i krova nad glavom, i kada rat u Avganistanu odobrava tek tesna većina, Obama je morao da pruži čvrsta uveravanja da je nastavak rata vredan te žrtve, mada bi mnogi radije da se makar deo od 30 milijardi dolara, koliko SAD godišnje troši na rat u Avganistanu, potroši kod kuće. Morao je da pridobije i saveznike u NATO-u da istraju u podršci i da pošalju dodatne trupe. Da najavi početak kraja, ali da istovremeno ubedi lidere u Avganistanu i Pakistanu da ih neće ostaviti na cedilu.

Nedorečenosti u Obaminom govoru su u televizijskim programima pokušali da popune njegovi najbliži saradnici – sekretar za odbranu Robert Gejts, šefica diplomatije Hilari Klinton, savetnik za nacionalnu bezbednost Džim Džons, specijalni izaslanik za Avganistan i Pakistan Ričard Holbruk, načelnik združenog generalštaba general Majk Malen, komandant snaga na terenu Stenli Mekristal… Oni su objasnili javnosti da jul 2011. ne znači kraj rata, već početak tranzicije, do kada bi, uz pojačanje od preko 30.000 vojnika na terenu, uspesi trebalo da budu vidljivi. Niko nije govorio o potpunom porazu talibana, i pretvaranju Avganistana u Francusku, čvrstu demokratiju sa jakom centralnom vlašću očišćenom od korupcije, ali da bi do tog roka vlada u Kabulu morala da bude u stanju da se odupre daljoj talibanizaciji zemlje i da građani osete boljitak. Mnogo toga, međutim, zavisi od volje avganistanskih i pakistanskih vlasti da podnesu deo tereta. Merilo uspeha ostalo je i dalje nejasno. Upitan jednom šta podrazumeva pod uspehom u ratu u Avganistanu, Holbruk je lakonski odgovorio: "To vam je isto kao sa pornografijom, prepoznaćete je kad je vidite."

LOŠE I GORE OPCIJE: Kada kaže da odluku nije doneo lako, Obami ovoga puta treba verovati na reč. Istraživački timovi "Njujork tajmsa" i "Vašington posta" objavili su opširne izveštaje o mukotrpnom, višemesečnom procesu iz koga se ispilila strategija. Na bezbrojnim sastancima svoje saradnike je neprekidno gonio da postavljaju teška pitanja, i da na njih daju odgovor. Njegov prethodnik se svojevremeno hvalio da se prilikom odluka "ne oslanja na knjige i udžbenike, nego na instinkt". Amerika danas ima jednog sasvim drugačijeg predsednika, kome je vrlo brzo postalo jasno da u ratu u Avganistanu nema dobrih opcija, samo loših i gorih. Svestan svih ograničenja, Obama nije želeo ni beskonačan rat, ni hitro povlačenje, niti status kvo. Ugledni spoljnopolitički komentator Farid Zakarija možda je nabolje sažeo Obaminu tamnovilajetsku dilemu: "Obama je u potrazi za postimperijalnim rešenjem u jeku imperijalne krize". Predsednik se na kraju opredelio za alhemijsku formulu od koje se u političkom smislu neće nimalo obogatiti. Ako su delovi njegove strategije za Avganistan i dalje nejasni, kao i izgledi za njen uspeh, jasno je jedno: Rat u Avganistanu za Obamu nije više samo deo zaostavštine prethodne administracije. Prošle nedelje je pred zabrinutim očima kadeta, ali i celog sveta, preuzeo odgovornost za rat. Rat u Avganistanu je od sada, pa nadalje, Obamin rat.