Da Amerika uvek ima jednog i samo jednog predsednika, pomalo je otrcana fraza kojoj pribegava i sam Barak Obama u svojim čestim medijskim nastupima kada nestrpljivu javnost, željnu odgovora, želi da podseti na to da još nije dobio ključeve Bele kuće. No, sve je više onih kojima se i ovaj broj aktuelnih predsednika čini kao preterano velik. Izuzev sa nekoliko izjava u vezi sa ekonomskom krizom, i prvim u nizu oproštajnih intervjua koji je (još uvek) predsednik SAD nedavno dao televizijskoj mreži ABC, Džordž Buš se već mesecima sve manje meša u svoj posao i broji dane, reklo bi se, do 20. januara 2009. kada će tačno u podne i zvanično postati bivši predsednik.

Sedamdeset sedam dana, koliko u Americi traje prelazni period za primopredaju vlasti, tokom kojih novoizabrani predsednik merka zavese za Ovalni kabinet a onaj odlazeći štapove za golf i pecanje, za mnoge ovde traju kao čitava večnost u jeku ekonomske krize, dok loše vesti sa privrednog fronta iz dana u dan preplavljuju novinske stupce i udarne televizijske programe.

RECESIJA: Od septembra do danas bez posla je ostalo blizu dva miliona Amerikanaca, preko pola miliona samo tokom novembra. Nezaposlenost se približila stopi od sedam odsto, a decembar je počeo sa novim otpuštanjima. Gigant u oblasti telefonije AT&T najavio je da će do kraja godine otpustiti 12.000 radnika, dok direktori vodeće tri auto-kompanije već danima polažu račune pred kongresmenima u nadi da će se i za njih naći neki dolar pomoći za spas od bankrotstva, kao što su spasene propale banke. Ukoliko Ford, Krajsler i Dženeral motors propadnu, procenjuje se da će blizu tri miliona ljudi ostati bez posla. Skladišta su preplavljena automobilima koje nema ko da kupi. Tržište nekretnina, odakle je sve i počelo, u sunovratu je, a najnovije procene kažu da svaki deseti Amerikanac koji je opterećen hipotekarnim kreditom ili kasni sa isplatom mesečne rate ili mu je kuća već otišla na doboš, a u prihvatilištima u velikim gradovima je sve više beskućnika… Amerikanci duguju bezmalo 800 milijardi dolara preko kreditnih kartica, zaključak je istraživanja koje je sproveo vašingtonski Centar za američki napredak. Po toj računici, samo preko kreditnih kartica dug iznosi oko 2500 dolara po glavi stanovnika. Prezadužena je i studentska populacija, a svršeni student stupa na tržište rada često i sa dugom od preko 60.000 dolara. Troškovi studija i školarine su za poslednjih 25 godina, tvrdi se u medijskim izveštajima, rasli tri puta brže od prosečnih primanja, i zbog vrtoglavih troškova univerzitetskog školovanja preko četvrt miliona mladih godišnje odustaje od studiranja. Posledice ovog trenda na ekonomski oporavak još se sagledavaju, ali je jasno da je sveobuhvatna reforma školstva neophodna ukoliko SAD nameravaju da zadrže primat u svetu i u XXI veku. Uz sve to treba dodati rekordan budžetski i trgovinski deficit, i nacionalni dug koji iznosi vrtoglavih 10 biliona dolara (10.000 milijardi dolara).

Iako milionima Amerikanaca koji ekonomske teškoće odavno osećaju na svojoj koži nije ni trebala zvanična potvrda da žive u recesiji, ona je početkom decembra stigla sa nadležnog mesta, a to je, u američkom slučaju, Nacionalni biro za ekonomska istraživanja. Ovaj je nezavisni institut sa sedištem u Kembridžu, država Masačusets, koji okuplja vrhunske ekonomiste, početkom decembra ozvaničio dijagnozu koju su milioni već iskusili: Amerika je u recesiji. Zbog svega ovoga nacija je nestrpljiva da vidi leđa predsedniku koji se ponaša kao da je već abdicirao i da na delu vide čoveka koga su izabrali pre svega mesec dana. Nestrpljenje raste iz dana u dan ne samo zbog promena koje im je obećao tokom kampanje već iz silne želje da u ovako teškoj situaciji neko popuni vakuum, a dan inauguracije nikada se nije činio tako dalekim.

PRIORITET EKONOMIJA: "Oko 90 odsto predsednikovanja čine okolnosti, ostatak je dnevni red", rekao je svojevremeno Obama tokom kampanje. U datim okolnostima i svojevrsnom vakuumu vlasti bivši senator iz Ilinoisa čini najbolje što ume da se ponaša makar kao vršilac dužnosti predsednika SAD, dok to i zvanično ne postane za nešto više od mesec dana. Ne pamti se da je ijedan izabrani predsednik u ovako rekordnom roku sastavio kabinet. Tim još nije kompletan, ali su ekonomski i spoljnopolitički članovi Obamine administracije u punom sastavu.

Iako je tokom kampanje najviše voleo da sa protivnicima polemiše o spoljnopolitičkim pitanjima, Obama je javnosti najpre obelodanio svoj ekonomski tim i tako poslao jasan signal gde leže najveći prioriteti njegove administracije. Na vest da se u njemu, pored ostalih zvučnih imena, nalaze Lorens Samers (bivši ministar finansija u Klintonovoj administraciji i bivši predsednik Harvarda) koji će biti na čelu Nacionalnog saveta za ekonomiju, Timoti Gajtner (bivši guverner centralne banke Njujorka i Samersov učenik) i Kristina Romer (profesorka ekonomske istorije na Berkliju), Volstrit se toliko obradovao da su berzanski indeksi naglo poskočili od radosti. Siva eminencija među ovim stručnjacima sa pedigreom je Pol Volker (81), direktor Federalnih rezervi (centralne banke) za vreme Karterovog i Reganovog mandata, čija se štedljivost može meriti jedino sa njegovom stručnošću. Volker će u Obaminom kabinetu biti specijalni savetnik za ekonomski oporavak. Vesti o imenovanjima nisu samo umirile nervozu na berzi. Isti oni konzervativni analitičari i mediji, koji su tokom kampanje Obamu optuživali da je radikalni liberal i da namerava da na velika vrata u Ameriku uvede socijalizam, sada hvale ekonomski tim budućeg predsednika i čestitaju mu na izboru ekonomskog tima.

U nedelju, u svom prvom opširnom televizijskom intrevjuu nakon izbora Obama je poručio da će se stvari "neminovno pogoršati pre nego što krenu nabolje", dodavši da je ekonomski oporavak prvorazredan prioritet i da namerava da "pacijentu obezbedi neophodnu infuziju". Obama nije želeo da precizira koliko će ova infuzija imati nula, ali se već sada procenjuje da bi predsednik, već samo nekoliko minuta nakon inauguracije, mogao da potpiše ukaz o merama za podsticaj privrede u vrednosti od 500 milijardi dolara. Britanski ekonomista Džon Mejnard Kins iz prve polovine prošlog veka, koji je od kraha berze ponovo u modi, svojevremeno je za ekonomski oporavak propisivao da se "pare zakopavaju u rupe". Obama je u intervjuu pomenuo i tu poslovičnu lopatu, najavivši ogromne infrastrukturne projekte kakve Amerika nije videla još od Ajzenhauera i njegovog poduhvata izgradnje autoputeva kojima je premrežio SAD. Berza je i ove vesti lepo primila, pa se Obama našao u neobičnom položaju: da formalno još bez ikakve vlasti i pukim najavama može da utiče na oporavak berze.

HILARI KLINTON: Berza je, u najmanju ruku, ostala ravnodušna kada je Obama objavio svoj šaroliki spoljnopolitički tim, ali je konzervativna javnost ove vesti opet bolje primila od liberala. Najveće iznenađenje je imenovanje Hilari Klinton za šefa diplomatije, sa kojom je doskora vodio rovovsku borbu do iscrpljenja. Upućeni kažu da među njima nikada nije bilo lične surevnjivosti i da su oboje, uprkos nemilosrdnoj borbi za nominaciju i krvožednim savetnicima na obe strane, zadržali duboko međusobno poštovanje. Hilari je dostojanstveno prihvatila poraz i predano agitovala za Obamu u onim državama u kojima je imala preimućstvo nad svojim arhirivalom, ne dozvolivši da lične sujete pokvare šansu za istorijsku pobedu, pokazavši da može biti veran saveznik isto kao i opak suparnik. Isti izvori pominju da je Obama bio zainteresovan da Hilari ponudi i potpredsedničko mesto, ali da su njegovi saradnici tu ideju dočekali na nož.

Imenovanje Hilari Klinton, sa kojom deli većinu poglede na svet u svim ključnim pitanjima uprkos žestokim napadima koji su se čuli tokom kampanje, svedoči o tome da će Obamini prioriteti isprva biti kod kuće, a ne u inostranstvu, ali Obama nikog nije ostavio u nedoumici kada je naglasio da sve odluke na kraju donosi on.

Iznenađenje je donelo i imenovanje generala Džima Džonsa za savetnika za nacionalnu bezbednost, specijalnog savetnika predsednika Buša za Bliski istok, a koji je tokom kampanje podržavao onog drugog senatora. Džons, međutim, uživa veliko uvažavanje ne samo u Pentagonu i NATO-u, gde je bio komandant, već i u akademskim i diplomatskim krugovima, a poznat je i kao oštar kritičar Bušove strategije u Avganistanu koja ni posle sedam godina borbe protiv talibana nije urodila plodom.

"MEKA SILA": Konzervativce je svakako obradovalo to što je Obama zadržao Boba Gejtsa, Bušovog sekretara za odbranu, kome, pored generala Petreusa, treba zahvaliti za smirivanje u Iraku. Gejts se već godinu dana u predavanjima koja drži pred raznim forumima širom zemlje zalaže za smanjenje budžeta za vojsku. Gejts se, što je takođe neobično za jednog ministra odbrane, zalaže i za to da se SAD late instrumenata tzv. meke sile, tvrdeći da se ne mogu svi ratovi dobiti vojnim sredstvima. Vojni budžet SAD je tokom dva Bušova mandata narastao i nije bio veći još od Drugog svetskog rata. Amerika za vojsku troši više nego sve ostale države zajedno da bi pobedila neprijatelje naoružane oružjem koje može da se nabavi za šaku dolara. Kome ovakav izbor deluje preterano radikalno za Obamu, neka se priseti doktrine Donalda Ramsfelda koja svet nije učinila ni srećnijim ni bezbednijim.

VEĆA ULOGA UN: Signal da će Obama u velikom stilu da se okrene ka multilaterali i jačanju uloge Ujedinjenih nacija je imenovanje Suzan Rajs za ambasadorku u UN-u. Rajs je afričkog porekla kao i aktuelna šefica diplomatije, s kojom nije u srodstvu. Iako je bila pomoćnik državnog sekretara u Klintonovoj administraciji, Rajs se na samom startu kampanje svrstala uz Obamu, gde je postala njegova glavna savetnica za pitanja spoljne politike. Govor tela između nove šefice diplomatije i buduće ambasadorke u UN-u nagoveštava izvesno nepoverenje. Suzan Rajs će, međutim, biti direktno odgovorna predsedniku, a ne šefici diplomatije, da bi se izbegla šteta koja bi mogla da nastane između ove dve jake ličnosti, kakvima će, sva je prilika, Obamin kabinet biti krcat.

Predsednik Linkoln se svojevremeno hvalio da se okružio "timom suparnika", u želji da ponekad čuje i drugačije mišljenje. Nije tajna da je Linkoln veliki Obamin uzor, a ovakav izbor suparnika svedoči o neverovatnoj hrabrosti i samouverenosti mladog predsednika, što je pohvalio i jedan Henri Kisindžer. Ako se računa guverner Novog Meksika Bil Ričardson, koga je Obama imenovao za ministra trgovine, u neposrednoj Obaminoj blizini je čak troje ljudi koji su se protiv njega borili za demokratsku nominaciju, a među kojima je najduže istrajala Hilari Klinton. U njegovom kabinetu su bar dvojica, koji za Obamu nisu glasali. Liberalni krugovi su ogorčeni što među imenovanima ima previše rivala, a premalo liberala, i da je za nekoga ko je obećavao promene tu i previše kontinuiteta.

Bilo kako bilo, Hilari je Obami odavno uputila pažnje vredno upozorenje – "kampanju vodiš u poeziji, a vladaš u prozi". Ekonomska situacija u Americi nije nimalo poetična. Kad se malo bolje pogleda, ne zna se ko je tu bolje prošao, Hilari ili Obama. On će da ostane kod kuće da popravlja stvari, dok će ona da putuje po svetu.