Od kada je japanska vlada u septembru prošle godine "nacionalizovala" sporna Senkaku ostrva (Đaoju na kineskom), kinesko-japanski odnosi su dostigli najnižu tačku od kada su obnovljeni 1972. godine. Polemika od pre dve nedelje, u kojoj je Tokio optužio Peking za direktnu "vojnu pretnju" zbog usmeravanja radara za navođenje raketa na japanski vojni brod, samo je nastavak ranije zaoštrene retorike i sve suprotstavljenijih pozicija između dve države.

Japanski premijer Šinzo Abe nazvao je kineski potez "opasnim", upozorivši da je lako moglo da dođe do "nepredvidive situacije usled samo jedne greške", čime je direktno upozorio na opasnost od eskalacije sukoba. Ujedno, Abe je zatražio od Kine "izvinjenje i uzdržavanje od sličnih poteza u budućnosti". Kinesko ministarstvo odbrane je, pak, sve energično negiralo, optuživši Tokio da "bezobzirno stvara napetosti i zavodi međunarodno javno mnjenje". Kinesko ministarstvo je insistiralo da u incidentu nije korišćeno radarsko nišanjenje, odnosno tzv. zaključavanje mete (što se smatra pripremom pred oružani napad), kako tvrdi japanski premijer. Stav Pekinga je da japanski zvaničnici daju "neodgovorne" izjave koje podstiču strah od navodne kineske opasnosti u svetskoj javnosti, te da je glavni uzrok bezbednosnih problema što "japanski ratni brodovi i avioni" poslednjih meseci "često iz blizine prate i nadgledaju kineske vojne brodove i avione".

Očigledno je da sa promenama rukovodstva u Pekingu (novembar 2012) i Tokiju (decembar 2012) nije došlo do smanjenja napetosti u odnosima dve zemlje. Naprotiv, poslednji incident je samo pokazao da se prag tolerancije obe strane smanjuje. Sve češće patroliranje kineskih bojnih brodova stvara utisak da Tokio nema efikasnu kontrolu nad arhipelagom. Poslednjih nedelja zabeležen je i ulazak kineskih izviđačkih aviona u prostor iznad Senkaku ostrva, na šta je Tokio reagovao upućivanjem borbenih aviona i presretanjem kineskih letelica, ali su tom prilikom veći incidenti izbegnuti.

PRERASPODELA MOĆI: Iako na prvi pogled izgleda da se spor između Kine i Japana iscrpljuje na pitanju Senkaku ostrva, jasno je da je u Aziji na delu preraspodela političke i ekonomske moći između druge i treće ekonomije sveta. Kada se tome dodaju istorijski animoziteti i nasleđene netrpeljivosti, današnje pozicije obe strane postaju jasnije.

Nakon što su se SAD povukle sa Okinave 1972. godine i prepustile upravu nad spornim ostrvima Japanu, i nakon povlačenja američkih trupa iz Vijetnama 1973. i uopšte prisustva u Aziji, počela je da slabi i strateška pozicija Tokija, koji je bio pod neposrednim pokroviteljstvom Vašingtona. Istovremeno je sa strmovitim ekonomskim usponom jačao međunarodni ugleda NR Kine.

Nakon što su uspostavljeni diplomatski odnosi između SAD i Kine 1979. (za vreme Džimija Kartera i Deng Sjaopinga), značaj Japana kao glavnog američkog oslonca u Aziji nastavio je da se gubi. Ne treba smetnuti sa uma i da je još početkom devedesetih godina Japan upao u ozbiljnu recesiju, dok je Kina svake godine beležila dvocifren privredni rast. Tako je ravnoteža između dve azijske sile počela nepovratno da se pomera u korist Kine, koja je konačno 2010. pretekla Japan na mestu druge ekonomije sveta.

Vojni potencijali dve države takođe gube na paritetu, iako su glavne japanske prednosti u visokotehnološkim vojnim snagama, dok je kineska vojska znatno brojnija. Kina je, međutim, jedna od osam nuklearnih sila (prvu atomsku bombu proizvela je 1964), dok je Japanu, kao jednoj od poraženih Sila osovine, zabranjeno da razvija nuklearno oružje. Novi japanski premijer nedavno je najavio mogućnost da se ovakav status Japana u budućnosti promeni, što dodatno uznemirava Kinu i ostale japanske susede, koji još neguju sećanje na posledice japanskog militarizma tokom Drugog svetskog rata.

OPASNE VEZE: Sve je očiglednije da narastajući nacionalizmi na obe strane, kriza legitimiteta političkih elita, ali i želja da se učvrste poljuljane ili steknu nove pozicije u azijsko-pacifičkom regionu, počinju da ugrožavaju stabilnost regiona. NR Kina je od vremena Deng Sjaopinga nastojala da se drži maksime "sakrij svoju snagu, čekaj svoje vreme" i drži se po strani kada su pitanju značajna međunarodna pitanja i globalne teme. Međutim, poslednjih godina Kina sve glasnije istupa i sve je svesnija svog ugleda i moći, iako u globalnim odnosima još ne zauzima poziciju koja joj po ekonomskoj snazi pripada.

S druge strane jasno je da Japan, sa teškim istorijskim nasleđem koje ga prati, sporovima koje ima i sa drugim susedima (problem Kurilskih ostrva) i praktično bez strateških saveznika sem SAD, ne može da se upušta u avanturu direktnog sukobljavanja sa Kinom. Sva je prilika da Japan poslednjim akcijama pokušava da demonstrira rešenost i želju da zadrži deo svojih pozicija u istočnoj Aziji, ali i da ojača svoje savezništvo sa SAD, sa kojim ga vezuje Sporazum o zajedničkoj saradnji i bezbednosti iz 1960. Obaveza SAD da štite Japan i vojnim sredstvima ujedno daje samopouzdanja Tokiju, ali i plaši ostatak sveta da bi nekakav lokalni spor oko nenaseljenih kamenitih ostrva mogao da preraste u nešto više.

Jedan od zastupnika ove teze je i Gideon Rahman, koji je u "Fajnenšel tajmsu" uporedio sadašnju situaciju na Dalekom istoku sa 1914. godinom, kada je jedan lokalni incident pokrenuo mehanizam bezbednosnih garancija i savezničkih obaveza koji je svet odveo u Veliki rat. Rahman u tekstu koji je izazvao veliku pažnju na Zapadu tvrdi i da je "nova japanska vlada puna tvrdokornih nacionalista koji su skloni sukobljavanju sa Kinom," i podseća da je aktuelni japanski premijer "unuk jednog od ministara iz ratnog kabineta" i da odbacuje "diplomatiju izvinjavanja". Po njemu, japanski nacionalisti bi mogli da padnu u iskušenje da se "sada sukobe sa Kinom", pre nego što ona postane premoćna i dok su SAD dominantna vojna sila u Pacifiku. S druge strane, uloga nestrpljive Nemačke nezadovoljne svojim međunarodnim statusom iz 1914, u ovom scenariju bi mogla da se pripiše i Kini, koja traži nove modalitete za samopotvrđivanje, pre svega u regionu, ali i šire.

SAD su zbog svojih istorijskih veza sa obe strane i ekonomskim interesima zainteresovane za mirno rešavanje svih nesuglasica između Pekinga i Tokija. Poznato je samo da su u oktobru prošle godine, neposredno posle izbijanja sukoba, poslale delegaciju u kojoj su bili službenici bivših republikanskih i demokratskih administracija upravo sa ciljem da upozore Peking i Tokio na opasnosti koje njihovo sukobljavanje nosi. Poslednjih dana, redovni vojni manevri SAD i njenih saveznika Japana i Australije u pacifičkom regionu, dobili su veći publicitet nego inače, a AP je preneo da su manevri važni "kao regionalni odgovor na kinesko vojno jačanje i druge potencijalne pretnje, iako zvanično vežbe nemaju za cilj da provociraju kinesku vojsku.

"Ovo je test. Stanovnici Jugoistočne Azije pažljivo posmatraju ovaj slučaj da bi videli kolika je rešenost SAD da zaštiti svoje saveznike u regionu", kaže Kristofer Džonson, stariji savetnik u Centru za strategijske i međunarodne studije u Vašingtonu. Predsednik Barak Obama uvrstio je Pacifičku regiju među strateške interese SAD.

EKONOMSKE POSLEDICE: Za to vreme, spor između Kine i Japana trpi i ekonomske posledice. Poslednje statistike japanske Nacionalne turističke organizacije pokazuju da je broj putnika na relaciji Kina–Japan u decembru opao za 34,2 odsto u odnosu na isti period 2011, dok podaci kineske nacionalne turističke organizacije pokazuju da je broj poseta iz Japana 2011. iznosio oko 3,5 miliona, dok je tokom 2012. zabeležen pad za oko 20 odsto. Političke razmirice prethodnih meseci imale su uticaja i na spoljnotrgovinsku razmenu dve države, pa je tako japanski izvoz u Kinu prema podacima Svetske banke od juna do novembra opao za 17 odsto, što se posebno odrazilo na japanske automobilske gigante Tojotu i Nisan. Bojkot japanske robe u Kini doveo je japansku privredu u nezahvalan položaj, posebno ako se ima u vidu da je Kina najveći spoljnotrgovinski partner Japana, dok je Japan tek treći najveći partner Kine. Dve zemlje imaju godišnju razmenu vrednu oko 200 milijardi evra, ali je pitanje na kom nivou će ona ostati u narednim mesecima.

Procenjuje se da nije mala verovatnoća da između Pekinga i Tokija dođe do oružanog sukoba niskog intenziteta, ali i da šanse da se eventualne čarke pretvore u nešto više, što bi ulaskom treće strane u sukob čitav region odvelo u ratni vihor, nisu velike. Japan, koliko god da bio nervozan, ipak u SAD ima saveznika kome nije u interesu da pokvari odnose sa Kinom. Kina, s druge strane, poslednjih decenija pokazuje visok stepen zrelosti i ozbiljnosti u međunarodnim poslovima, dok njeno rukovodstvo predano izučava greške velikih evropskih sila u 20. veku upravo sa ciljem da ih izbegne. Stabilnost globalne ekonomije jedan je od vitalnih državnih interesa NR Kine, pa je malo verovatno da bi dozvolila da se upusti u otvoreni sukob sa Japanom, čime bi i njen strpljivo stican međunarodni ugled bio ozbiljno narušen.