Sada je sasvim jasno da su ratni ciljevi redefinisani od početnog da se provede “demilitarizacija” i “denacifikacija”, što je podrazumevalo smenu režima u Kijevu i formiranje proruske vlasti. Plan je propao i s vremenom će se saznati zašto. Prve indicije su da se radi o poltronizmu u obaveštajnoj zajednici, koja je državni vrh i predsednika Putina lično izveštavala o tome kako oni žele da vide stvari, a ne o realnim prilikama. Navodno, ogroman novac određen za podmazivanje točkića političkih promena u Ukrajini preusmeren je u ruke važnih Rusa, ali za sada je to nešto više od glasina.

Kako god bilo, u vojnoj organizaciji koja je “reformisana” formiranjem mnogo taktičkih jedinica u zabitim delovima Rusije, u cilju postizanja socijalnog mira kroz obezbeđenje uhljeba, uobičajeno je bilo da se višim komandama podnosi izveštaj o visokoj borbenoj gotovosti. Zanemarivana je nedovoljna popuna jedinica u odnosu na formacijsku, formirane su nove brigade i pukovi koji su imali uglavnom komandante, a u hodu su popunjavani dekonzerviranim i remontovanim sredstvima ratne tehnike iz strategijskih rezervi. Takva sila na papiru izgleda moćno, ali u ratnoj realnosti pokazalo se da komandantima nedostaje inicijative, da nije najbolje rešenje postaviti za komandante bataljona u danima i časovima pred rat pukovnike iz viših združenih taktičkih jedinica i prepustiti rukovođenje komandama armija, bez jedinstvene komande za sve snage uvedene u rat. Ima tu još mnogo toga da se navede, ali posledice su bile vidljive – nedovoljno popunjene jedinice su jurnule ka ukrajinskim zasedama. Nisu sve jedinice bile iste, jer su one iskusnije iz DNR, LNR i severnokavkaski bataljoni postupali na terenu kao da su neka druga vojska.

Za sada je jasno da je ruska vojska morala da preživi pad ugleda, da premesti silne armije nagomilane na severu i preuzme na sebe zadatak koji se činio prirodnim i očekivanim od prvog dana rata – da zauzme Donjecku i Lugansku oblast. Za najavljivani kotao za ukrajinsku glavninu u tom prostoru nije bilo dovoljno ruske sile da plan pretvori u stvarnost. Zato je, kako se bližio kraj marta, sve više ruskih bataljonskih taktičkih grupa, sada i komandi brigada koje nisu bile primećene u početnoj fazi rata, pritisnuo Ukrajince na istoku. Nakon nedelja teških borbi, 55. dana rečeno je šta je sada cilj – osloboditi novi ruski prostor na istoku Ukrajine. Odustaje se od promene ukrajinskog režima i, kako Lavrov reče, neka sami Ukrajinci reše kako će živeti dalje, ali, po njegovim rečima, bez istočnog dela države. Prema procenama koje daje Vašington, Rusi su prikupili 95.000 ljudi za konačnu ofanzivu, računajući tu jedinice dovedene sa severnog dela fronta i nova pojačanja iz svih delova ruske vojske.

FRONT NA ISTOKU

Krenimo od najsevernijeg dela fronta – oko Harkova. Delovi ruske 6. armije i ojačanja iz Severne flote drže vezane ukrajinske snage oko Harkova da ne odu negde drugde gde bi bile od koristi. Piterska 6. armija ima dve motostreljačke brigade i obe su u ratu. U vreme dok su u toku NATO vežbe na Skandinavskom poluostrvu i Finska i Švedska se pripremaju za odluku o ulasku u NATO, prikaz sile na severu morao je da se desi, uključujući snage 200. motostreljačke brigade, posebno obučene i naoružane za dejstva na Arktiku.

Kada se krene jugoistočno na pravcu od Izjuma, koji su Rusi posle višenedeljnih borbi zauzeli uz veliku cenu i u ljudima i u tehnici, putevi vode ka aglomeraciji Slavjansk-Kramatorsk. Za taj zadatak određena je, barem na papiru, najmoćnija ruska jedinica – 1. gardijska tenkovska armija, koja se ranije tukla oko Harkova, i delovi 2. gardijske armije. Iza njih je sledeći ešelon koji se uvodi u borbe, koji čine armije ranije angažovane oko Kijeva i Černigova – 20. armija, 35. armija i 41. armija. Čak pet armija sada gura ukrajinske jedinice sa izuzetno čvrsto uređenih položaja. Na glavnom putu su 57. motorizovana i, levo od nje, 81. vazdušno-jurišna brigada. Najistočniji deo, Severodonjeck-Lisičansk, drže ukrajinske 79. vazdušno-jurišna i 24. mehanizovana brigada, koje su pod udarom delova 2. gardijske armije i 5. armije.

Ruski pritisak je usmeren na gradić Popasnaja južno od Lisičanska, koji je na uzvisini i važnom položaju za nastavak potiskivanja istočne grupacije ukrajinske vojske. Mesto brani pomenuta 24. brigada, koja je regrutovana u Lavovu. Odbrana grada je odlično uređena sa više pojaseva fortifikacija. To je jedno od mesta gde su se Ukrajinci pripremali osam godina. U mesto su ušli pripadnici ruskog privatnog preduzeća “Vagner”, čiji su plaćenici donedavno bili po Africi. Sada umesto poluvojno-polupolicijskih akcija, obezbeđenja važnih ličnosti i kritične infrastrukture, vode pravi rat. Na ruskim Telegram kanalima za njih se koristi sleng – muzika (ušla u naselje), orkestar (priprema se za prodor), i svi čitaoci znaju da se radi o ljubiteljima nemačke muzike.

KRVAVA LINIJA

Na krvavoj liniji između ukrajinskog dela Donjecke i Luganske oblasti i teritorija DNR i LNR, od prvog dana rata nema velikih pomaka. Obe strane dobro su uredile odbranu, ali Rusi pokušavaju da prošire teritoriju pod svojom kontrolom, a to nije lako izvesti i savladati utvrđene položaje. U borbama su milicije DNR i LNR i ruska 5. armija, koja je dugo držana u strategijskoj rezervi kao jedina komanda tog nivoa izvan rata. Ima glasina da to nije oduševilo glavkomandujuće, koji su tražili da se ide u rat sa svim što se ima. Oni su nadvladali i delovi 5. armije došli su iz Primorskog kraja sa Dalekog istoka sa raznim ojačanjima, uključujući 155. brigadu mornaričke pešadije, koja se posebno istakla i tokom rata u Ukrajini zaradila zvanje gardijske. Na drugoj strani su jedinice od kojih ukrajinski generali mnogo očekuju iako su već znatno istrošene – 24. mehanizovana, 30. mehanizovana, 54. mehanizovana, 79. vazdušno-jurišna i delovi niza drugih brigada.

Jedince 8. armije nisu daleko putovale kada su išle u rat, jer je to sastav koji je razmešten u garnizone u Rostovskoj i Vologoradskoj oblasti, uz rusko-ukrajinsku granicu. Glavna sila armije je 150. motostreljačka divizija, kojoj je povereno da vodi dejstva u blokadi i čišćenje Marijupolja, i njeni delovi su razmešteni severno od grada. U Marijupolju vrlo je primetna uloga snaga DNR i 810. brigade mornaričke pešadije.

Levo od 150. divizije su snage pod komandom 58. armije, one sile koja je brzo razbila ukrajinsku odbranu na pravcu do Hersona prvih dana rata. Rastegnuta linija koju je u jednom trenutku držala od prodora ka Voznesensku i poluokruženja Nikolajeva sve do Marijupolja, bila je previše veliki teret za jednu armiju. Zato je zonu odgovornosti podelila sa 49. armijom koja je razvila komandno mesto u području Hersona, a 58. armija sa 42. motostreljačkom divizijom, iskusnom jedinicom iz Čečenije, 19. motostreljačkom divizijom, jednom od najmlađih jedinica ruske vojske formirane zvanično 1. decembra 2020. godine, i 136. motostreljačkom brigadom Dagestan premeštena je prema istoku, orijentaciono od Energodara do Marijupolja. Na tom prostoru pokušava da razbije odbranu Ukrajinaca, koja je organizovana oko 56. i 59. motorizovane brigade.

Ukrajnici u prostoru Donbasa drže i dalje trećinu manevarskih snaga i konačno su na teren prebačene 3. i 4. tenkovska brigada, koje su do sada tvrdoglavo držane u strategijskoj rezervi i pored mnogo iskušenja da se gurnu u boj. Pritisak prema Nikolajevu, odnosno pretnju prodorom ka Odesi i na severu prema Krivom rogu održava snažan sastav, koji sada čine delovi 49. armije čija komanda rukovodi dejstvima, zatim delovi 20. motostreljačke divizije 8. armije, 7. vazdušno-jurišne divizije i mornaričke pešadije sa Krima.

Po dubini Ukrajine nastavljena su dejstva Rusa krstarećim i artiljerijskim raketama velikog dometa, koje su lansirane sa strategijskih bombardera, lansirnih oruđa na zemlji i ratnih brodova.

Ruska avijacija dominira iznad fronta. U prostoru Donbasa ruska avijacija još uvek ne radi komotno jer je izložena dejstvu ešelonirane PVO. Potvrda za to je sadržana u komunikeu ruskog ministarstva odbrane, u kojem se navodi da je avijacija 53. dana rata uništila dva radara iz sistema S-300 i pride jednu bateriju PVO sistema kratkog dometa Osa-AKM.

Ukrajinska avijacija pokazala je da još uvek živi, poneki avion se probije leteći na malim visinama od 20-30 metara i dejstvuje po ruskim snagama. Gotovo svaki dan rusko ministarstvo odbrane kaže da je oboren neki ukrajinski avion. Očigledno, preostali su još uvek poneki jurišnik Su-25, frontovski bombarder Su-24M i lovci MiG-29 i Su-27.

RUŠEVINE MARIJUPOLJA

Čišćenje Marijupolja obavlja se sa fatalnom usredsređenošću na to da niko ne promakne, da se jedinica Azov izbriše. Rusi svakih par dana ponude bezuslovnu predaju “nacionalističkim bataljonima i stranim najamnicima”, uz garanciju da će sačuvati život (zdravlje i sloboda se ne pominju, jer sasvim verovatno to nije deo ponude). Zakaže se tačno u podne prilika da se polože puške. Azov ignoriše ponudu i zatim sila ponovo kreće da melje, uključujući strategijske bombardere Tu-22M sa bombama FAB-3000 gde, kao što i oni čitaoci koji se nikada nisu bavili vojskom mogu da pretpostave, broj predstavlja masu u kilogramima. Veliki krater ostaje tamo gde padne takva bomba.

Rusi su Marijupolj podelili na tri izolovana dela, zatim na dva… Ukrajinski marinci iz 36. brigade, odnosno dva bataljona te brigade, pokušali su u noći 10/11. aprila proboj iz metalurškog kombinata “Iliča”. Na čelo su postavili tenk, sledile su ga dve samohotke Gvozdika i desetak borbenih vozila pešadije. Vrlo brzo rasuli su se pod vatrom Rusa. Većina marinaca vratila se pod okriljem mraka na polazne položaje, deo je poginuo, a deo se raštrkao i pokušali su da se izvuku. Probili su se duboko u DNR, ali bili su pod udarom artiljerije. Jedan od poginulih bio je komandant brigade pukovnik Vladimir Baranjuk, za koga su Rusi rekli da je otišao na susret sa Banderom. Snimljeno je kako gori njegovo telo.

Nastavak borbi bio je samoubilački čin koji 36. brigada nije prihvatila, podigli su ruke i izašli iz ruševina. Rusko ministarstvo odbrane tvrdi da je zarobljeno 1.026 ljudi, od kojih su 162 oficira. Zatim su tom broju pridodana još 134 marinca sa 14 oficira. Preostali su izolovani Azovci u fabrici “Azovstal”, i ukrajinske vojne snage u tzv. primorskom kotlu u luci i okolini.

MOSKVA NA DNU MORA

Četrdeset devetog dana rata, ruska ratna mornarica pretrpela je snažan moralni i tehnički udarac kada su dve ukrajinske protivbrodske rakete pogodile raketnu krstaricu “Moskva”. Brod se nalazio istočno od Zmijskog ostrva, čiji su mali garnizon Rusi savladali na početku rata. Istog dana kada je “Moskva” pogođena, ukrajinska pošta je izdala markicu u čast navodnog herojskog stava marinaca, na kojoj je u prvom planu vojnik koji pokazuje podignuti srednji prst raketnoj krstarici u pozadini slike.

Krstarica je pogođena verovatno na zadatku PVO zaštite ruskih snaga sa raketnim sistemom S-300F Fort, sa osam lansirnih uređaja sa po osam raketa, zona uništenja po daljini od 75 kilometara. Jedan ruski Telegram kanal (Осташко! Важное) dao je vrlo razumno obrazloženje za to što se desilo, polazeći od navoda da je krstarica imala zadatak da bude u borbenom dežurstvu 100-120 km od Odese i da osmatra vazdušni prostor u prečniku 250-300 km od južne polovine Moldavije, zatim prostor od Ismaila do Odese i deo Rumunije, uključujući luku Konstanca. Da naglasimo da se na tamošnjem aerodromu nalaze lovci NATO i američke jedinice borbenog obezbeđenja. Kontroverzna je tvrdnja ruskog izvora da ukrajinski avioni koriste rumunsku infrastrukturu za borbene letove, ali presretanje tih aviona na osnovnu radarske slike sa “Moskve” čini se verovatnim. Pokazaće se s vremenom da li su ukrajinski piloti poleteli, na primer, sa uređenih delova autoputeva, što su uvežbavali pre rata.

Kako god bilo, radarski sistem sa krstarice bio je vrlo važan jer su ruski lovci Su-35 presretali ukrajinske borbene avione koji su pokušavali da prodru na istok i tuku koncentraciju ruskih snaga. Zatim, vrlo važno pitanje je korišćenje aviona za prevoz naoružanja iz vojne pomoći NATO-a. Primetno je da su u Rumuniju sletali avioni sa namenskim teretom, ali nije jasno kako se kasnije naoružanje prebacuje u Ukrajinu. Prema Rusima, i to se radi avionima. Motivi da se eliminiše “Moskva” bili su snažni. Većina relevantnih izvora koji pokušavaju da odgonetnu sled događaja slaže se da su dronovi poslužili u najmanju ruku za odvlačenje pažnje brodske PVO, ili radikalnije, da su dejstvovali po radarskim antenama.

Usledio je udar sa dve protivbrodske rakete Neptun, koje su projektovali Ukrajinci na bazi sovjetske rakete H-35, kao zamenu za obalske raketne sisteme bez kojih su ostali na Krimu 2014. godine. S obzirom da su ukrajinske firme radile na H-35, imale su osnovu, i marta 2021. prvi primerci lansirnih oruđa uvedeni su u naoružanje. Raketu dometa do 280 kilometara pokreće mlazni motor, ona do cilja leti na malim visinama do 300 metara i u završnoj fazi prilaza prelazi na visinu 3-10 metara, tik iznad talasa. Sa ubojnom glavom mase 150 kilograma, prema deklarisanim karakteristikama, raketa se koristi za uništavanje brodova do pet hiljada tona. Kada su dve rakete pogodile “Moskvu” od 11,5 hiljada tona, presudno za uticaj na brod bilo je to što je požar zahvatio naoružanje na krstarici.

Prema “Осташко! Важное”, NATO se direktno umešao u dejstvo po krstarici izviđanjem, zatim ometanjem sa patrolnih aviona “orion” iz rumunskog vazdušnog prostora. Rakete, tvrdi se, nisu bile ukrajinske proizvodnje već NSM proizvedene u Norveškoj i letele su sa isključenim glavama za samonavođenje po INS (inercijalnom navigacijskom sistemu), sa korekcijom GOPS (satelitskom navigacijom). Kada su rakete bile pred brodom, dobile su precizne koordinate. Možda Rusima treba da pripišu tehnološki jakom protivniku zasluge za pogotke, ali kako bilo, oko 18 časova i 52 minuta “Moskva” je pogođena. Posada se borila sa požarom koji je šest sati posle pogotka doveo do katastrofe – zahvatio je velike protivbrodske ili protivavionske rakete. Poziv za pomoć poslan svim brodovima u okolini uhvaćen je u 1 sat i 5minuta. Oko 1 sat i 45 minuta nestalo je električne energije na brodu. Štete su bile prevelike i četrdeset godina stari brod potonuo je oko tri sata ujutru. Rusi su za odmazdu srušili hale fabrike “Vizar” u mestu Višnevoe kod Kijeva, koja je izradila protivbrodske rakete kakve su pogodile “Moskvu”.

Građani Sevastopolja pozvani su na počasni oproštaj od krstarice i na vencu piše: “Za Moskvu i njenu posadu”. To je tužni nagoveštaj da se dogodila velika tragedija koja se pokušava prikriti. Zvanično, posada je evakuisana i kasnije postrojena, ali bilo je premalo ljudi od oko 500, koliko je moralo da bude na brodu na borbenom zadatku. Ruski alternativni izvori kao što je portal Meduza tvrde da je sigurno stradalo 37 ljudi, nekih 100 ranjeno, ali da je jedan broj mornara još uvek na listi nestalih.

Crnomorska flota nema sreće u ovom ratu. U luci Berđansk ostala je 24. marta bez velikog desantnog broda “Saratov”. Požar je navodno izazvan ostacima ukrajinske rakete Točka-U koju je pogodila ruska protivraketna odbrana, ali sa broda u luci istovarivana je municija i tako je krenuo veliki požar. Detonacije su oštetile još dva desantna broda, “Novočerkask” i “Cezar Kunikov”, koji je ozbiljno pogođen jer je njegov komandir Aleksandar Čirva, po ruskoj terminologiji, umro od povreda.

POMOĆ NATO–a

Rusija je, suočena sa ratnim gubicima, poslala jasnu i glasnu poruku Vašingtonu da više neće tolerisati podršku u tehnici i obuci ukrajinskoj vojsci. Kako to provesti u delo, drugo je je pitanje ako se želi izbeći direktan sukob Rusije i NATO-a. Za sada, reči su ubojite – u famoznoj izjavi Lavrova objavljenoj 55. dana rata, rečeno je da je NATO za sve kriv jer je samozadovoljno želeo da se širi na istok i da je Zelenski samo sredstvo protiv Rusije.

NATO će nastaviti da šalje naoružanje, i to sada i teško. Novi paket prilagođen je okolnostima – proceni da ukrajinska vojska sada može da vodi borbu na otvorenim terenu i da zato, osim tehnike koju čovek može da nosi, sada treba da se dostavi teško naoružanje. Na duže staze, Rusi će se suočiti sa velikim prilivom američkog (i ostalog) naoružanja u Ukrajinu. Pentagon je održao savetovanje sa predstavnicima osam vodećih prozvođača naoružanja na temu dugoročne podrške Ukrajini namenskom proizvodnjom sredstava, i čak projektovanjem i razvojem novih sistema prilagođenih realnim potrebama rata. Na granici sa Ukrajinom biće uređena skladišta ratne tehnike, koja će se zatim prebacivati preko uz mere bezbednosti od eventualne ruske protivakcije i distribuirati do fronta.

Američka zakonodavna vlast glasa o Aktu o “lend-lizu za zaštitu ukrajinske demokratije” (The Ukraine Democracy Defense Lend-Lease Act of 2022), koji će omogućiti stalni dotok novca za finansiranje ratnih troškova na istoku.

Najnovija hitna pošiljka sadrži, kao i ranije, znatne količine protivoklopnih sredstava. Na listi su 500 FGM-148 Džavelina koji su postali širokoj javnosti poznato sredstvo za uništavanje ruskih tenkova sa dve vrlo snažne kumulativne ubojne glave probojnosti 750 milimetara pancirnog čelika. Ukrajinska propaganda se trudi da tim raketama pripiše što više pogodaka jer žele da ohrabre Amerikance da pošalju što veće količine. Dobre su to rakete, ali politički efekat takođe treba uračunati, jer su Rusi jako ljuti što tenkisti i mehanizovana pešadija ginu od američkih raketa. Uticaj Džavelina se vidi i na prvi pogled na snimcima tenkova, jer je to raketa koja može da dejstvuje sa gornje strane, gde je zaštita slabija, i zato su se pojavile antikumulativne rešetke kao suncobrani iznad vozila. Prvo su to bila provizorna rešenja, a sada oko Donbasa ima tenkova sa industrijski izrađenim rešetkama.

Osim moćnog Džavelina, biće donirane, kako se zvanično navodi, hiljade protivoklopnih sistema. Gotovo sigurno radi se o ručnim raketnim lanserima M72A7 LAW i M136 (AT-4), koja mogu probiti 300 mm, odnosno 450 mm debele čelične pancirne ploče, naravno teoretski. Oba lansera su predviđena samo za jedno lansiranje rakete. Nisu sofisticirani kao Džavelin, ali masovnost treba da obezbedi svrhishodnost.

Projektili za precizna dejstva su Ukrajincima poželjan deo pomoći i sada je obećano još 300 komada Svičblejdova, nakon 100 koje su, navodno, već poslate na ratište. To su letelice koje posle poletanja ostaju u vazduhu dok se ne pojavi unosan cilj. Mali model 300 poleće iz cevastog lansera i može da ostane u vazduhu do 15 minuta, ili da prevali 10 kilometara i zatim da se obruši na cilj. Veći model 600 poleće sa lansera na vozilu, leti do 40 minuta, odnosno 40 kilometara (20 minuta za maršrutu i 20 minuta visi u vazduhu i čeka). U osnovi, manje letelice koriste se protiv žive sile i njihova ubojna glava je ekvivalent projektila 40 mm za bacače granata, a veće za uništavanja tehnike, sa glavom koja je preuzeta sa Džavelina.

Amerikanci su odlučili da pošalju i nešto artiljerije – najavljeno je 18 haubica kalibra 155 mm sa 40.000 projektila. Verovatno se radi o M198, dometa 22,4 kilometra, sa standardnim projektilima, i 30 kilometara sa raketiziranim projektilom.

Na listi je 200 borbenih vozila M113, koja su nasleđe iz ere Vijetnamskog rata, i 100 terenskih vozila Hamvi. Za vertikalni manevar, Amerikanci će prepustiti Ukrajincima 11 helikoptera Mi-17 ruskog porekla.

Obećana su i razna druga sredstva – 10 radara AN/TPQ-36 Fajerfander, koji služe za lociranje protivničkih artiljerijskih položaja, dva radarska AN/MPQ-64, za osmatranje vazdušnog prostora na udaljenostima do 40 kilometara po daljini za račun jedinica naoružanih sa sistemima PVO kratkog dometa. Svašta tu ima i za pešadiju – nišani i laserski daljinomeri, protivpešadijske mine usmerenog dejstva M18A1 (ko je služio vojsku zna šta je mrudovka), šlemovi i balistički prsluci za 30 hiljada vojnika itd.

STRANI FAKTOR

Gorka sudbina “Moskve” ohrabrila je ukrajinske saveznike iz NATO da porade na odbrani Odese. Britanci su ranije već najavili da će obezbediti obalske raketne lansere. Kanada je otvorila mogućnost da će donirati 24 protivbrodske rakete Harpun. Planirano je da se lanseri postave na prikolice koje će vuči terenska vozila.

Obaveštajna podrška je znatno proširena i sada Ukrajinci u skoro realnom vremenu primaju informacije o situaciji na konkretnim pravcima prodora i razmeštaja ruske vojske. NATO sada pruža nivo informacija koji je ekvivalent taktičkog nivoa rada izviđačkih jedinica. Novi pristup možda podrazumeva prisustvo američkih i NATO oficira i podoficira na terenu na nivou komandi brigada.

Nezavisno od citiranih tvrdnji sa ruske strane da je NATO direktno učestvovao u potapanju “Moskve”, izvesno je da u tome ima stranog faktora. Minimalna pomoć je bila obaveštajna podrška. Crno more je pod stalnim nadzorom aviona za elektronsko izviđanje koji lete u vazdušnom prostoru Rumunije, a maršrute “avaksa” su po centralnom delu mora, iznad međunarodnih voda.

Češka je, nakon tenkova i borbenih vozila pešadije, izvukla iz skladišta i poslala Ukrajini 20 višecevnih lansera raketa RM-70, koji koriste sovjetske rakete 122 mm Grad. Ukrajina ima znatne zalihe tih raketa i može odmah da koristi dodatne lansere.

Neke članice NATO ne žele da daju veću pomoć – Mađarska iz političkih motiva ne da ništa, a Grci kažu da ne mogu da dovedu u pitanje zalihe potrebne za održavanje potencijala grčke vojske, naravno, u kontekstu odbrane od istočne članice NATO-a – Turske. Stav zvaničnika iz Ankare je kontroverzan, jer naglašava se da se neće uvoditi sankcije Rusiji, ali istovremeno se Ukrajini dostavljaju dronovi “barjaktar”, koji su na zlu glasu među Rusima po šteti koju su već učinili.

Britanski premijer Boris Džonson lično se pojavio u Kijevu i obećao da će poslati 120 borbenih vozila iz skladišta. Nisu bili škrti sa protivoklopnim raketama, da podsetimo sa Dževlinima i NLAW, koji često Rusi pronalaze na zauzetim položajima na istoku. Britanci se nisu hvalili novinarima da su poslali i novi sistem Martlet, ali Ukrajinci su objavili snimak lansiranja rakete po jednom ruskom dronu Orlan-10. Raketa tog sistema može da pogodi cilj udaljen osam kilometara i dobro podnosi ometanje, jer na prvom delu putanje koristi laserski sistem vođenja i u terminalnoj fazi prelazi na infracrveni.

Jedna novina su gusenični samohodni lanseri raketa PVO Stromer koji koriste rakete Starstrejk, što je prvo moderno sredstvo teškog naoružanja dostavljeno Ukrajincima iz strane pomoći.

Međunarodna proukrajinska koalicija narasta. Zemlje sa Dalekog istoka koje su do sada slale neletalna sredstva, kao što su šlemovi i prsluci, sada razmatraju i pomoć u naoružanju. Južna Koreja će možda poslati raketne sisteme PVO, uključujući KM-SAM zone uništenja do 40 kilometara, koji su, ironično, razvili uz tehničku podršku ruskih firmi na bazi raketa kakve se koriste na sistemima S-350 i S-400. Na tom fonu, nije nezamislivo da proslede u rat rusku tehniku koja je u inventaru Južne Koreje – radi se o 80 tenkova T-80U i 70 borbenih vozila pešadije BMP-3.