Kada je američki predsednik Vudro Vilson u julu 1918. godine poslao 13.000 vojnika u Rusiju, Prvi svetski rat je i dalje izgledao nepovoljno za saveznike. Pošto Rusko carstvo više nije bilo u ratu, Nemačka je premestila desetine divizija sa istočnog fronta u Francusku da pokušaju da zadaju poslednji udarac i okončaju rat, a nemačka ofanziva u proleće 1918. napredovala je do dometa artiljerije do Pariza.

Bulit je bio toliko ozlojeđen Vilsonovim odbijanjem da prizna sovjetsku Rusiju da je 17. maja podneo javnu ostavku na svoj položaj u američkoj delegaciji i dostavio štampi pismo u kojem je Versajski sporazum nazvao moralnom i političkom travestijom. Zbog tog pisma, državni sekretar Lensing je morao da podnese ostavku. Bulit se nije plašio da javno izgovori ono o čemu su drugi ćutali. Bio je nepokolebljivo uveren da je u pravu i da je odbijanje priznanja sovjetske Rusije katastrofalna Vilsonova greška. To mišljenje će zadržati i kasnije, čak i kada lično postane veliki antikomunista.

Odjek ovog pisma bio je veliki u Britaniji, a ogroman u Americi. Stiven Volt nazvao je to “izgubljenom prilikom” za saveznike da od Sovjeta dobiju bolje uslove nego što su ih na kraju postigli. Ono će produbiti nepoverenje senatorâ prema Vilsonovom delovanju u Parizu, što će konačno dovesti do sloma ratifikacije mirovnog sporazuma u Kongresu SAD. Bulit je nekoliko nedelja kasnije svedočio o tome pred senatskim odborom. Sve to, međutim, po prvi put je zapečatilo njegovu karijeru, za sledećih 12 godina. Nekada briljantan diplomac Jejla nestao je iz javnog i političkog života.

PSIHOANALIZA VUDROA VILSONA: Vudro Vilson je krenuo na turneju po Americi kako bi agitovao za ratifikaciju mirovnog sporazuma i američke obaveze prema Ligi naroda. Glavni spor bio je to što je Liga naroda mogla da obaveže SAD da učestvuju u ratu da zaštite teritorijalni integritet, političku nezavisnost i spreče mešanje u unutrašnje stvari trećih zemalja, bez odluke Kongresa. Vilson je i dalje bio uveren da je sporazum “božje delo” koje je on pisao, i da “Bog ne može da bude poražen”. U Pebelu, međutim, on je 24. septembra doživeo moždani udar od koga se nikada nije oporavio. Od tada nastupa jedan od najparadoksalnijih perioda u američkoj istoriji. Vilson je, može se reći, umro 25. septembra 1919, od kada više nije bio nezavisan čovek, nego pažljivo negovan invalid. On je po tituli ostao predsednik SAD do 4. marta 1921, ali je za tih 18 meseci izvršnu vlast imala njegova supruga Edit, zajedno sa ličnim sekretarom Džozefom Tumultijem.

Bulit je počeo da posećuje Frojda 1925, a od sledeće godine počinje svoj revanš protiv Vilsona kada prave Vilsonovu psihoanalizu, od čijih beležaka nastaje knjiga “Woodrow Wilson: A Psychological Study”. Kada je objavljena, a to je bilo tek 1966, dočekana je sa najgorim kritikama, kao novi “Protokol sionskih mudraca”, kako je napisao “Njujork tajms”, dok je Frojdova kćerka negirala verodostojnost rukopisa, što je kasnije opovrgnuto.

Na Versajskoj mirovnoj konferenciji, kako su napisali Frojd i Bulit, do izražaja su došli Vilsonov “Edipov kompleks”, sukob njegovog pasivnog i aktivnog odnosa prema ocu. Vilsonovo putovanje bilo je vrhovno izražavanje neuroze koja je kontrolisala njegov život. Zbog kontradiktornih izjava i ocena o Versajskom miru, njegovim dometima i garancijama protiv izbijanja novog rata, “mira koji su velike sile po prvi put sklopile a da nije u njihovom sebičnom interesu”, da je svet “upoznao Ameriku kao spasioca sveta”, Bulit i Frojd su naveli da je on bio pod kontrolom nesvesnog, gde su želje bile veće od realnosti.

Vilsonova ličnost bila je “egzotična” u našem svetu. On nije pridavao mnogo pažnje postojanju činjenica i one nisu imale značaja za njega, nije cenio ljudska mišljenja i motive. Kao rezultat ovakvog stava, za njega je bilo prirodno da ignoriše spoljni svet, negirajući čak i da postoji, posebno ako se on protivio njegovim željama i nadama. Njemu je, dakle, nedostajalo motiva da smanji svoje neznanje činjenicama. Kao rezultat, kada je prešao okean da donese pravedan i trajan mir ratom zahvaćenoj Evropi, stavio je sebe u nezavidnu poziciju, poput onoga koji želi da izleči vid kod pacijenta, a ne zna kako oko funkcioniše jer je propustio da nauči neophodne metode operacije. Isti običaj u razmišljanju je odgovoran za njegovu neiskrenost, nepouzdanost i tendenciju da negira istinu u kontaktima s drugim ljudima, koji su uvek tako šokantni za jednog idealistu.

PRVI AMERIČKI AMBASADOR U SOVJETSKOM SAVEZU: Vilijam Bulit je čekao bez nekog velikog zadatka sve dok Frenklin Delano Ruzvelt nije postao američki predsednik. On ga je uputio da dovrši posao u kojem ga je sprečio Vudro Vilson – da uspostavi diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom, što je on tražio sa punom istrajnošću. Ali, što je možda još važnije, Bulit se prijateljski sastao sa boljševicima, čak i pre nego što je postojao Sovjetski Savez. On je bio zgodan simbol za poboljšanje sovjetsko-američkih odnosa.

Litvinov i Ruzvelt su 15. novembra 1933. godine napravili “džentlmenski sporazum”, kojim su prevaziđene glavne prepreke koje su blokirale priznanje. Prema uslovima tog sporazuma, Sovjeti su se obavezali da će učestvovati u budućim pregovorima o izmirenju svog neisplaćenog finansijskog duga prema Sjedinjenim Državama. Četiri dana ranije, nakon još jednog privatnog sastanka sa Litvinovom, Ruzvelt je takođe uspeo da obezbedi garancije da će se sovjetska vlada uzdržati od mešanja u američka unutrašnja pitanja (tj. pomoći američkoj Komunističkoj partiji), i da će dati određena verska i zakonska prava građanima SAD koji žive u Sovjetskom Savezu. Nakon zaključenja ovih sporazuma, predsednik Ruzvelt je imenovao Vilijama K. Bulita za prvog ambasadora SAD u Sovjetskom Savezu.

Američko priznanje, posle koga je sledilo članstvo u Ligi naroda, donelo je Sovjetima velike koristi na međunarodnom planu i otvorilo nove mogućnosti za revolucionarnu državu.

Svojom prirodnom živahnošću, ljubavlju prema zabavama i igricama i željom za događajima, Bulit je novu ambasadu pretvorio u centar aktivnosti. Priređivao je raskošne zabave kakve Sovjeti nikada ranije nisu videli i učio oficire Crvene armije da igraju polo. Ubrzo po dolasku sreo je Staljina, koga je smatrao ljubaznim i poput “žilavog Ciganina sa korenima i emocijama izvan mog iskustva”, premijera Vjačeslava Molotova, koji je odavao “veliku smirenost, ljubaznost i inteligenciju” i mnoštvo visokih sovjetskih zvaničnika koji se nisu mogli “nagovoriti da gube vreme sa običnim konvencionalnim diplomatom”, ali su bili željni da vide “svakog ko je imao prvorazrednu inteligenciju i dimenziju kao ljudsko biće”.

Bulit je stigao u Moskvu pun nade i entuzijazma, željan da impresionira sovjetske lidere dobrom voljom Amerike i da nadoknadi prilike izgubljene 1917. i 1919. Ali, Staljin nije bio Lenjin, a sovjetski zvaničnici nisu mu verovali ništa više nego bilo kom drugom strancu.

Bulit je brzo počeo pregovore o pitanjima duga, ali oni uopšte nisu išli onako kako je zamišljeno. Sovjetska vlada je tvrdila da kredit koji su SAD dale vladi Kerenskog nikada nije stigao u državnu kasu, nego da su novac zadržali Kerenski i njegovi saradnici kako bi se borili protiv boljševika.

Bulit je bespotrebno antagonisao sovjetski diplomatski kor pretnjama i zastrašivanjem. Tokom postupka priznanja, Litvinov je prvo primetio njegovu grubost i sklonost da zapreti: “Pošto Bulit jasno preti prekidom trgovine, ne smemo kod njega stvarati utisak da na njih može da polaže nade u našim odnosima.” Prema Litvinovu, Bulit je to učinio “da bi dokazao Stejt departmentu i Ruzveltu da je, uprkos svojoj sovjetofilskoj prirodi, ili čak zahvaljujući njoj, sposoban da čvrsto brani američke interese”.

OD RAZOČARANJA DO NEPRIJATELJSTVA: Kada se u martu 1935. vratio iz Vašingtona u Moskvu, Bulit je bio odličnog raspoloženja. Izgradnja ambasade može izgledati sitno, ali on je želeo da izgradi novu ambasadu po uzoru na Džefersonov Montičelo. Nema naznaka da je Bulit sebe zamislio kao Džefersona koji donosi demokratiju Rusima, ali je često planski sledio ovaj cilj.

Pišući Ruzveltu, Bulit je posvedočio: “Sovjetski Savez napreduje brže nego ikada ranije”, pokazujući da “ekonomska situacija postaje sve bolja i da se ljudi sve više prilagođavaju komunizmu”.

U ambasadi su sve jasnije sticali uverenje da je cela priča o “svetskoj revoluciji” samo fasada da se spase i razvija Sovjetski Savez. Zbog toga je i Bulitovo mišljenje o komunizmu počelo da evoluira. Kada je Kongres Kominterne počeo 25. jula 1935. godine, Sovjetski Savez više nije mogao da se uklopi u Bulitovu paradigmu međunarodnog liberalnog svetskog poretka. Kako je razumeo prirodu Sovjetskog Saveza, sovjetsko rukovodstvo se nije razlikovalo po svojim namerama od imperijalističkih sila koje su skoro pobedile u Velikom ratu, i donekle od onih koje su sklopile mir. ¶

(Kraj u sledećem broju)