Svet
Odnosi SAD i Kine
SI ĐINPING I DŽ. BAJDEN: SAD i Kina sve dalje
foto: ap photo
Od lošeg ka gorem
Sam naziv novoformiranog Komiteta za Strateško nadmetanje SAD i Komunističke partije Kine, u okviru Predstavničkog doma, jasno govori da je u toku veliko preispitivanje odnosa između dveju zemalja, tim pre što njegovi članovi otvoreno govore kako je stanje sada teže nego za vreme Hladnog rata jer su američka i kineska ekonomija isprepletane
Za “Vreme” iz Njujorka
Verovatno se nikada neće saznati kako je ovo što se dešava u odnosima SAD i Kine zaista počelo, ali je za stanovnike Amerike sve krenulo obaranjem špijunskog balona iznad obale Južne Karoline. Odmah nakon toga, građane je zapljusnuo talas neraščišćenih pitanja sa Pekingom, koja su isplivavala na površinu zajedno sa krhotinama letilice u blizini Mirtl Biča. U roku od nekoliko dana čuli su da Kina razmišlja o slanju oružja Rusiji, kako je kovid 19 nastao u laboratoriji u Vuhanu, o mogućnosti krađe ličnih podataka preko TikToka, opasnostima od izbijanja rata na Tajvanu, špijuniranju disidenata, trvenjima oko proizvodnje poluprovodnika…, da bi svemu tome dodatnu težinu dale izjave pojedinih članova Kongresa o kineskoj pretnji po američko društvo.
Sam naziv novoformiranog Komiteta za Strateško nadmetanje SAD i Komunističke partije Kine, u okviru Predstavničkog doma, jasno govori da je u toku veliko preispitivanje odnosa između dveju zemalja, tim pre što njegovi članovi otvoreno govore kako je stanje sada teže nego za vreme Hladnog rata jer su američka i kineska ekonomija isprepletane.
Komitet je dvostranački, što se uvek sa ponosom ističe u Americi. “Bajpartisan” za građane znači da su demokrate i republikanci na trenutak ostavili po strani sve one standardne nesuglasice oko učinka administracije Džozefa Bajdena, migranata, inflacije, abortusa ili klimatskih promena i da rade zajedno u interesu američkog naroda. Mada čelni ljudi Komiteta stalno upozoravaju da se mora biti pažljiv u izboru reči koje se koriste i da kineski narod nije neprijatelj Sjedinjenih Država jer je i on sam žrtva, tema prvog sastanka jasno je ukazivala na pretnju koju za Ameriku predstavlja Komunistička partija Kine (KPK).
Predsednik Udruženja proizvođača Skot Pol bio je više nego direktan govoreći o tome kako “Komunistička partija Kine agresivno spaja svoje ekonomske i vojne interese”, da je Amerika postala “previše zavisna od Kine kao jedinog izvora mnogih važnih dobara” i da se domaći kapaciteti za proizvodnju “srozavaju”, dok uvoz iz Kine “ostavlja radnike bez posla”. Objašnjavajući kako je Amerika nakon kolapsa Sovjetskog Saveza samouvereno verovala da će “KPK ugledati svetlo i otvoriti tržište”, Pol je rekao da je ta naivnost pomogla “ekonomskim ambicijama Pekinga, a oslabila naše lance snabdevanja”, gurajući u siromaštvo one koji su u industrijskom srcu Amerike.
ZAJEDNIČKA EGZISTENCIJA RAZLIČITIH SVETOVA
To o čemu je Pol govorio sigurno će bolje razumeti oni koji žive, na primer, u Detroitu ili Sent Luisu, od onih koji stanuju u luksuznim penthausima Brikela u centru Majamija, sa palmama na krovovima zgrada koji prave hladovinu pored bazena okrenutih prema pučini okeana, ili vlasnici pravih palata koje se samo naziru kroz bašte pune egzotičnog rastinja na obližnjem ostrvu Ki Biskejn.
S druge strane, ukoliko se na nekom proputovanju zaustavite negde oko Ulice Brodvej u severnom delu Sent Luisa, koji je bio jedan od najvećih industrijskih centara Amerike, videćete parkove pretvorene u smetlišta, napuštene zgrade sa polomljenim prozorima i daskama na vratima, izrovane trotoare, samoposluge sa hranom natrpanom na gomile, prodavnice piće u kojima su rafovi odvojeni od kupaca debelim staklom, gde vam niko neće ništa dati pre nego što, kroz maleni otvor, ne pružite svoju kreditnu karticu dok, preko puta ulice, obezbeđenje benzinske pumpe sa motkama čuva automobile onih koji su otišli da plate gorivo. Slična slika iz ovog grada, podeljenog Misisipijem između Misurija i Ilinoisa, može se videti i oko Istern marketa u mičigenskom Detroitu, nekada ključnom centru automobilske industrije, samo što je u ovom opustošenom gradu sve to, zbog blizine severne granice, prožeto hladnoćom, prazninom i sivilom.
Na drugoj strani američkog sveta su njujorška Peta avenija sa digitalnim ekranima koji prekrivaju čitave zidove zgrada i stvarima u buticima koje koštaju nekoliko desetina hiljada dolara; delovi Los Anđelesa oko Grand central marketa sa blistavim, staklenim neboderima u pozadini; park oko restorana Skoma’s u San Francisku gde se jedu lokalni specijaliteti, a potom odlazi u Čajnataun na slatke knedle, gde oni malo osetljiviji okreću glavu na drugu stranu kada prolaze pored izloga sa svinjskim njuškama okačenim na metalne kuke kroz nozdrve, teglama sa očima životinja i konzervama sa sušenim larvama crva. Ni onima koji su manje osetljivi nije baš uvek taj prizor prijatan, ali su knedle zaista dobre. No, nije stvar u tome da li je nešto čistije ili urednije, već u tome što društvene navike u različitim delovima sveta nisu uvek sasvim kompatibilne. Uprkos tome, Amerika je, sasvim sigurno, najbolji primer kako svi ti različiti narodi mogu da žive dobro, mirno, spokojno, srećno i zadovoljno jer su svi u ovoj zemlji, na ovaj ili onaj način, imigranti. Oni koji su starosedeoci sada žive po rezervatima.
Bez obzira na njenu brojnost, posebno na Zapadnoj obali, činjenica je da je kineska zajednica, zajedno sa ostalim doseljenicima iz Azije, povremeno izložena diskriminaciji i napadima. Amerika je zemlja u kojoj su sloboda, individualizam i jednakost uvek na prvom mestu, tako da se u svim ovim pričama vezanim za Kinu stavlja u fokus isključivo njena vodeća, Komunistička partija. O tome posebno vode računa najviši zvaničnici dok, na primer, upozoravaju Peking da ne šalje oružje Rusiji, mada te poruke postaju sve oštrije i eksplicitnije. Čelni čovek CIA-e Vilijam Berns nedavno je rekao da su uvereni kako kinesko rukovodstvo razmatra mogućnost vojne pomoći Moskvi, ali da znaju da konačna odluka još uvek nije doneta. Džejk Saliven je bio mnogo direktniji, kako to već priliči savetniku Bele kuće za nacionalnu bezbednost, dok je poručivao: “Ako Peking krene tim putem, platiće cenu”.
ORUŽJE, KOVID, TIKTOK…
U trenutku dok je Saliven u razgovoru za CNN opisivao kako se “pažljivo prati kinesko ponašanje”, da je Amerika “budna” i da će slati “snažne poruke kako bi vojna pomoć Rusiji, koju bi ona mogla da koristi da bombarduje gradove, ubija civile i čini nove zločine, bila kobna greška”, na sajtu “Vol strit džurnala” osvanuo je tekst koji je nastao na osnovu uvida u jedan poverljivi izveštaj Sekretarijata za energetiku, a u kome se navodi da je kovid 19 nastao u medicinskoj laboratoriji i da se nakon toga, nepažnjom, preneo na ljude, a potom proširio svetom uzimajući milione života. Ove sumnje dobile su dodatno na težini kada je direktor FBI Kristofer Rej u intervju za Foks kazao kako “njegova agencija veruje da je pandemija kovida posledica nesreće u laboratoriji u Vuhanu u Kini”, mada je Bela kuća nakon toga saopštila da obaveštajne agencije nisu saglasne o tom pitanju, te da zaključci jednih “idu na jednu stranu”, dok nalazi drugih idu “na drugu”.
Dok se vodila rasprava o tome koja je strana u pravu, Bela kuća je dala svim federalnim agencijama rok od 30 dana da sa svojih uređaja, ukoliko imaju, uklone aplikaciju TikTok koja je u vlasništvu kineske kompanije “Bajt dens”, čime je počela primena zakona koji je predsednik Džozef Bajden potpisao početkom godine. Prethodno su FBI i Federalna komisija za komunikacije (FCC) upozorili da ova društvena mreža prikuplja podatke o korisnicima, koje potom može da deli sa “kineskom autoritarnom vladom”, šaljući ogromne količine podataka sa mobilnih uređaja korisnika na servere koji se nalaze u Kini. Nedavno su objavljene procene da više od 80 miliona građana Sjedinjenih Država aktivno koristi ovu aplikaciju, koja je preko noći proglašena potencijalno štetnom za zdravlje tinejdžera.
Jedan od čelnika novoosnovanog Komiteta Majk Galager nazvao je TikTok “digitalnim fentanilom”, aludirajući na razorne posledice ovog sintetičkog opijata koji izaziva tešku zavisnost, opisujući ovu društvenu mrežu kao “krajnje destruktivnu i opasnu” jer, između ostalog, “šalje podatke kompaniji koja je pod direktnom kontrolom Komunističke partije Kine”. “To bi bilo kao da 1958. godine prodate ‘Njujork tajms’, ‘Čikago tribjun’ ili ‘Vašington post’ KGB-u”, tvrdi ovaj kongresmen.
Nema nikakve sumnje da TiKTok nije najbolji način na koji mladi Amerikanci mogu da provode vreme, tim pre što možete sresti i starije tinejdžere koji će vam reći da u životu nisu pročitali nijednu jedinu knjigu. Vesti dana više ne biraju urednici CNN-a ili PBS-a, već broj pregleda i deljenja nekog sadržaja sa društvenih mreža koji je, suvišno je to i reći, često potpuno besmislen. Postalo je nebitno šta su vesti dana na vodećim medijima ako će milioni korisnika da gledaju kako je, na primer, džinovski piton tamo negde progutao neopreznog putnika koji je zadremao pored puta, mada je pitanje da li je taj viralni nesretnik uopšte postojao zajedno sa tom zmijurinom. Poražavajuće je da autoritarni režim Kine koristi američke proizvode, poput društvenih mreža, da antagonizuje ljude i hrani mlade trivijalnim sadržajima preko TikToka, ali ništa bolje nije ni sa ostalim društvenim mrežama, bilo da je reč o Instagramu ili Fejsbuku.
Čak i da se na trenutak ostave po strani strateška sukobljavanja Kine i SAD na Pacifiku i duboki jaz oko statusa Tajvana, sigurno neko zna da li je ovaj talas neraščišćenih pitanja samo poruka Pekingu ili nešto drugo. Običnim građanima jedino preostaje da veruju kako je u pitanju puka slučajnost ili da nagađaju o pozadini praveći se, kao oni koji žive u Srbiji, da znaju sve o svemu. Mada, Amerikanci su sušta suprotnost tom mentalitetu. Stoga je možda bolje reći da je sve ovo što se dešava slučajnost. Možda nije sasvim tačno, ali u tome bar ima dovoljno jasnoće i logike, od koje se u Americi pre svega živi.
Verovatno se nikada neće saznati kako je ovo što se dešava u odnosima SAD i Kine zaista počelo, ali je za stanovnike Amerike sve krenulo obaranjem špijunskog balona iznad obale Južne Karoline. Odmah nakon toga, građane je zapljusnuo talas neraščišćenih pitanja sa Pekingom, koja su isplivavala na površinu zajedno sa krhotinama letilice u blizini Mirtl Biča. U roku od nekoliko dana čuli su da Kina razmišlja o slanju oružja Rusiji, kako je kovid 19 nastao u laboratoriji u Vuhanu, o mogućnosti krađe ličnih podataka preko TikToka, opasnostima od izbijanja rata na Tajvanu, špijuniranju disidenata, trvenjima oko proizvodnje poluprovodnika…, da bi svemu tome dodatnu težinu dale izjave pojedinih članova Kongresa o kineskoj pretnji po američko društvo.
Sam naziv novoformiranog Komiteta za Strateško nadmetanje SAD i Komunističke partije Kine, u okviru Predstavničkog doma, jasno govori da je u toku veliko preispitivanje odnosa između dveju zemalja, tim pre što njegovi članovi otvoreno govore kako je stanje sada teže nego za vreme Hladnog rata jer su američka i kineska ekonomija isprepletane.
Komitet je dvostranački, što se uvek sa ponosom ističe u Americi. “Bajpartisan” za građane znači da su demokrate i republikanci na trenutak ostavili po strani sve one standardne nesuglasice oko učinka administracije Džozefa Bajdena, migranata, inflacije, abortusa ili klimatskih promena i da rade zajedno u interesu američkog naroda. Mada čelni ljudi Komiteta stalno upozoravaju da se mora biti pažljiv u izboru reči koje se koriste i da kineski narod nije neprijatelj Sjedinjenih Država jer je i on sam žrtva, tema prvog sastanka jasno je ukazivala na pretnju koju za Ameriku predstavlja Komunistička partija Kine (KPK).
Predsednik Udruženja proizvođača Skot Pol bio je više nego direktan govoreći o tome kako “Komunistička partija Kine agresivno spaja svoje ekonomske i vojne interese”, da je Amerika postala “previše zavisna od Kine kao jedinog izvora mnogih važnih dobara” i da se domaći kapaciteti za proizvodnju “srozavaju”, dok uvoz iz Kine “ostavlja radnike bez posla”. Objašnjavajući kako je Amerika nakon kolapsa Sovjetskog Saveza samouvereno verovala da će “KPK ugledati svetlo i otvoriti tržište”, Pol je rekao da je ta naivnost pomogla “ekonomskim ambicijama Pekinga, a oslabila naše lance snabdevanja”, gurajući u siromaštvo one koji su u industrijskom srcu Amerike.
ZAJEDNIČKA EGZISTENCIJA RAZLIČITIH SVETOVA
To o čemu je Pol govorio sigurno će bolje razumeti oni koji žive, na primer, u Detroitu ili Sent Luisu, od onih koji stanuju u luksuznim penthausima Brikela u centru Majamija, sa palmama na krovovima zgrada koji prave hladovinu pored bazena okrenutih prema pučini okeana, ili vlasnici pravih palata koje se samo naziru kroz bašte pune egzotičnog rastinja na obližnjem ostrvu Ki Biskejn.
S druge strane, ukoliko se na nekom proputovanju zaustavite negde oko Ulice Brodvej u severnom delu Sent Luisa, koji je bio jedan od najvećih industrijskih centara Amerike, videćete parkove pretvorene u smetlišta, napuštene zgrade sa polomljenim prozorima i daskama na vratima, izrovane trotoare, samoposluge sa hranom natrpanom na gomile, prodavnice piće u kojima su rafovi odvojeni od kupaca debelim staklom, gde vam niko neće ništa dati pre nego što, kroz maleni otvor, ne pružite svoju kreditnu karticu dok, preko puta ulice, obezbeđenje benzinske pumpe sa motkama čuva automobile onih koji su otišli da plate gorivo. Slična slika iz ovog grada, podeljenog Misisipijem između Misurija i Ilinoisa, može se videti i oko Istern marketa u mičigenskom Detroitu, nekada ključnom centru automobilske industrije, samo što je u ovom opustošenom gradu sve to, zbog blizine severne granice, prožeto hladnoćom, prazninom i sivilom.
Na drugoj strani američkog sveta su njujorška Peta avenija sa digitalnim ekranima koji prekrivaju čitave zidove zgrada i stvarima u buticima koje koštaju nekoliko desetina hiljada dolara; delovi Los Anđelesa oko Grand central marketa sa blistavim, staklenim neboderima u pozadini; park oko restorana Skoma’s u San Francisku gde se jedu lokalni specijaliteti, a potom odlazi u Čajnataun na slatke knedle, gde oni malo osetljiviji okreću glavu na drugu stranu kada prolaze pored izloga sa svinjskim njuškama okačenim na metalne kuke kroz nozdrve, teglama sa očima životinja i konzervama sa sušenim larvama crva. Ni onima koji su manje osetljivi nije baš uvek taj prizor prijatan, ali su knedle zaista dobre. No, nije stvar u tome da li je nešto čistije ili urednije, već u tome što društvene navike u različitim delovima sveta nisu uvek sasvim kompatibilne. Uprkos tome, Amerika je, sasvim sigurno, najbolji primer kako svi ti različiti narodi mogu da žive dobro, mirno, spokojno, srećno i zadovoljno jer su svi u ovoj zemlji, na ovaj ili onaj način, imigranti. Oni koji su starosedeoci sada žive po rezervatima.
Bez obzira na njenu brojnost, posebno na Zapadnoj obali, činjenica je da je kineska zajednica, zajedno sa ostalim doseljenicima iz Azije, povremeno izložena diskriminaciji i napadima. Amerika je zemlja u kojoj su sloboda, individualizam i jednakost uvek na prvom mestu, tako da se u svim ovim pričama vezanim za Kinu stavlja u fokus isključivo njena vodeća, Komunistička partija. O tome posebno vode računa najviši zvaničnici dok, na primer, upozoravaju Peking da ne šalje oružje Rusiji, mada te poruke postaju sve oštrije i eksplicitnije. Čelni čovek CIA-e Vilijam Berns nedavno je rekao da su uvereni kako kinesko rukovodstvo razmatra mogućnost vojne pomoći Moskvi, ali da znaju da konačna odluka još uvek nije doneta. Džejk Saliven je bio mnogo direktniji, kako to već priliči savetniku Bele kuće za nacionalnu bezbednost, dok je poručivao: “Ako Peking krene tim putem, platiće cenu”.
ORUŽJE, KOVID, TIKTOK…
U trenutku dok je Saliven u razgovoru za CNN opisivao kako se “pažljivo prati kinesko ponašanje”, da je Amerika “budna” i da će slati “snažne poruke kako bi vojna pomoć Rusiji, koju bi ona mogla da koristi da bombarduje gradove, ubija civile i čini nove zločine, bila kobna greška”, na sajtu “Vol strit džurnala” osvanuo je tekst koji je nastao na osnovu uvida u jedan poverljivi izveštaj Sekretarijata za energetiku, a u kome se navodi da je kovid 19 nastao u medicinskoj laboratoriji i da se nakon toga, nepažnjom, preneo na ljude, a potom proširio svetom uzimajući milione života. Ove sumnje dobile su dodatno na težini kada je direktor FBI Kristofer Rej u intervju za Foks kazao kako “njegova agencija veruje da je pandemija kovida posledica nesreće u laboratoriji u Vuhanu u Kini”, mada je Bela kuća nakon toga saopštila da obaveštajne agencije nisu saglasne o tom pitanju, te da zaključci jednih “idu na jednu stranu”, dok nalazi drugih idu “na drugu”.
Dok se vodila rasprava o tome koja je strana u pravu, Bela kuća je dala svim federalnim agencijama rok od 30 dana da sa svojih uređaja, ukoliko imaju, uklone aplikaciju TikTok koja je u vlasništvu kineske kompanije “Bajt dens”, čime je počela primena zakona koji je predsednik Džozef Bajden potpisao početkom godine. Prethodno su FBI i Federalna komisija za komunikacije (FCC) upozorili da ova društvena mreža prikuplja podatke o korisnicima, koje potom može da deli sa “kineskom autoritarnom vladom”, šaljući ogromne količine podataka sa mobilnih uređaja korisnika na servere koji se nalaze u Kini. Nedavno su objavljene procene da više od 80 miliona građana Sjedinjenih Država aktivno koristi ovu aplikaciju, koja je preko noći proglašena potencijalno štetnom za zdravlje tinejdžera.
Jedan od čelnika novoosnovanog Komiteta Majk Galager nazvao je TikTok “digitalnim fentanilom”, aludirajući na razorne posledice ovog sintetičkog opijata koji izaziva tešku zavisnost, opisujući ovu društvenu mrežu kao “krajnje destruktivnu i opasnu” jer, između ostalog, “šalje podatke kompaniji koja je pod direktnom kontrolom Komunističke partije Kine”. “To bi bilo kao da 1958. godine prodate ‘Njujork tajms’, ‘Čikago tribjun’ ili ‘Vašington post’ KGB-u”, tvrdi ovaj kongresmen.
Nema nikakve sumnje da TiKTok nije najbolji način na koji mladi Amerikanci mogu da provode vreme, tim pre što možete sresti i starije tinejdžere koji će vam reći da u životu nisu pročitali nijednu jedinu knjigu. Vesti dana više ne biraju urednici CNN-a ili PBS-a, već broj pregleda i deljenja nekog sadržaja sa društvenih mreža koji je, suvišno je to i reći, često potpuno besmislen. Postalo je nebitno šta su vesti dana na vodećim medijima ako će milioni korisnika da gledaju kako je, na primer, džinovski piton tamo negde progutao neopreznog putnika koji je zadremao pored puta, mada je pitanje da li je taj viralni nesretnik uopšte postojao zajedno sa tom zmijurinom. Poražavajuće je da autoritarni režim Kine koristi američke proizvode, poput društvenih mreža, da antagonizuje ljude i hrani mlade trivijalnim sadržajima preko TikToka, ali ništa bolje nije ni sa ostalim društvenim mrežama, bilo da je reč o Instagramu ili Fejsbuku.
Čak i da se na trenutak ostave po strani strateška sukobljavanja Kine i SAD na Pacifiku i duboki jaz oko statusa Tajvana, sigurno neko zna da li je ovaj talas neraščišćenih pitanja samo poruka Pekingu ili nešto drugo. Običnim građanima jedino preostaje da veruju kako je u pitanju puka slučajnost ili da nagađaju o pozadini praveći se, kao oni koji žive u Srbiji, da znaju sve o svemu. Mada, Amerikanci su sušta suprotnost tom mentalitetu. Stoga je možda bolje reći da je sve ovo što se dešava slučajnost. Možda nije sasvim tačno, ali u tome bar ima dovoljno jasnoće i logike, od koje se u Americi pre svega živi.
