Za "Vreme" iz Bona

Kancelar koji više nije šef svoje stranke "gubi autoritet na svim nivoima", izjavila je Angela Merkel kao predvodnica opozicije 2004. godine. Sada, kada je pod unutarpartijskim pritiscima praktično bila primorana da se povuče sa čela Hrišćansko-demokratske unije (CDU), ipak je rešila da do kraja njenog četvrtog mandata ostane na čelu vlade.

U ponedeljak 29. oktobra je nakon poražavajućih izbora u Hesenu rekla da CDU mora da se menja, da ona to zna još od leta, da se nakon osamnaest godina na kongresu stranke početkom decembra više neće kandidovati za predsednicu, da je spremna da ostane kancelarka do redovnih izbora 2021. godine, te da posle toga neće juriti mesto u Evropskoj komisiji, kako su neki spekulisali. Na pitanje šta će onda da radi, rekla je: "Ne bojim se da će mi manjkati ideja."

Da neće juriti peti kancelarski mandat, to se i inače znalo. Levičarski kolumnista Jakob Augštajn primećuje da je Merkelova to izjavila kako bi malo razvukla medijsku pažnju koncentrisanu na svađe unutar njene koalicione vlade. Velika koalicija dve tradicionalne partije, Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i Socijaldemokratske partije (SPD), koju predvodi, ovih dana je lak plen za cinike, jer više nije tako velika – obe partije već godinama na saveznim i pokrajinskim izbora beleže istorijski loše rezultate. Čini se da je pitanje nedelja ili meseci kada će SPD srušiti vladu ne bi li očajnički pokušao da sačuva mrvu verodostojnosti i zaustavi sopstveno propadanje.

Malo ko je poverovao u priču Angele Merkel da je još letos odlučila da ode sa čela stranke. Pre će biti da je nakon sunovrata CDU na pokrajinskim izborima u Hesenu procenila da joj preti smena na predstojećem partijskom kongresu.

U Hesenu je CDU pao za 11 odsto, na svega 27, ali je crno-zelena koalicija zadržala većinu od jednog jedinog poslanika zahvaljujući rastu Zelenih na skoro 20 odsto. Nakon toga kancelarka više nije mogla samo da odmahne rukom i kaže da ona nema ništa sa pokrajinskim izborima, kako je učinila dve sedmice ranije nakon potopa sestrinskog CSU-a u Bavarskoj. Birači su na pokrajinskim izborima kaznili koalicionu vladu u Berlinu, obeleženu sukobima, nesuglasicama i zabavljenu sobom.

"Želim da ishod izbora (u Hesenu) uzmemo kao prelomni momenat, da podvrgnemo analizi sve što smo radili i rekli od saveznih izbora. U takvom prelomu može biti i šansa da se za velike stranke CDU, CSU i SPD, za sve demokratske partije naše zemlje, razjasni šta služi unutrašnjem miru i zajedništvu zemlje, a šta ne", rekla je Merkelova. Bio bi "loš vic istorije", dodala je, da ova vlada propadne jer nije uspela da u prvi plan stavi važne stvari koje radi.

POHOD DESNICE: Taj "loš vic" je za Angelu Merkel počeo sa vrhuncem izbegličke krize u drugoj polovini 2015. godine. Gunđanja je u sopstvenim redovima bilo i ranije, tokom grčke dužničke krize, ali je tada autoritet dojučerašnjeg ministra finansija Volfganga Šojblea bio dovoljan da većina demohrišćanskih poslanika ipak podrži programe pomoći propraćene paketom nametnute štednje.

Ali sa izbeglicama je bilo drugačije. Posle čuvene rečenice "Možemo mi to", selfija sa nesrećnicima iz Sirije i nezvaničnog krunisanja za "izbegličku majku", sve što bi pošlo po zlu sa dolaskom više od milion ljudi u Nemačku pripisivalo se prevashodno Angeli Merkel. Po njoj su pljuštale kritike nakon terorističkih napada, nekoliko slučajeva silovanja i ubistava nemačkih devojaka, strašnog dočeka Nove godine pred kelnskom katedralom kada su horde muškaraca "arapskog izgleda" seksualno napastvovale i opljačkale stotine devojaka.

Dolazak migranata podelio je Nemačku, posvađao CDU sa bavarskom sestrom CSU i ostavio desno krilo nebranjenim. Uz ime Angele Merkel zauvek će ostati da je za njenog vakta nastala i narasla desničarska Alternativa za Nemačku (AfD), kao slivnik za nezadovoljnike svih vrsta, od nacista preko konzervativaca kojima je CDU postao suviše liberalan, do zapostavljene sirotinje koja nema baš ništa od ružičastih makroekonomskih brojki prema kojima je Nemačka šampion izvoza, rasta ili zaposlenosti. Hesen je bio poslednja pokrajina bez AfD-a u parlamantu.

Vredi zaviriti u nedeljno glasilo najtvrđe nemačke desnice "Junge frajhajt", gde Merkelovu nazivaju "antinemicom" krivom za "razuzdano doseljavanje", gde piše da je nakon svih ovih godina "CDU sasvim ispraznila od suštine", da na savesti nosi oprobani partijski sistem zasnovan na stabilnosti, te da se na početku prvog mandata 2005. godine opredelila za asimetričnu demobilizaciju kako bi dugoročno sačuvala moć. Drugim rečima, gurala je CDU sve više ulevo (recimo, ukidanjem vojne obaveze, uvođenjem minimalne plate, napuštanjem nuklearne energije) kako bi uspavala potencijalne birače SPD-a i marginalizovala tu stranku.

"Istovremeno je Merkelova najurila konzervativce iz CDU-a, nadmeno ignorišući desno krilo. (…) Zatrovana je i klima u Nemačkoj, i to je njena najveća krivica. Kako bi se dopala levoliberalnom establišmentu, ona je uz podršku mejnstrim medija dozvolila da se kritičarima njene useljeničke politike lepe etikete da su nacisti i rasisti", dodaje desničarski list.

NA MILOST I NEMILOST: Istraživanja javnog mnjenja u sedmici kada je nastao ovaj tekst kažu da demohrišćani na saveznom nivou mogu računati tek sa četvrtinom glasova. Slede Zeleni sa 20 odsto – ta stranka je u velikom naletu baš kao i AfD sa 16,5 odsto. Tek onda sledi posrnuli SPD (14), a sigurno bi u parlament ponovo ušli i Levica (11) i Liberali (9,5).

Jakob Augštajn za "Špigel onlajn" piše da je Merkelova – kao i svi ostali pre nje – propustila da ode kao pobednica: "Ona je ostala na kancelarskoj funkciji i kada joj je vreme isteklo. To je bila teška greška. I pokazatelj da misli da je bogomdana, što je neoprostivo. U krizi – a kada to nije kriza? –Angela Merkel je mislila da je nezamenjiva. Nije."

Augštajn je kolumnom koja se ovih dana često citira postao predvodnik škole mišljenja da Merkelova zasigurno ne može da izgura ceo mandat čak i ako dešperatne socijaldemokrate nekim čudom ostanu u vlasti do kraja. Jer, uskoro će CDU imati novog šefa partije, a što reče Angela Merkel: kancelar koji više nije šef svoje stranke "gubi autoritet na svim nivoima". To je tako u CDU.

"Dok je još bila u punoj političkoj snazi Merkelova je stalno istrajavala na spajanju funkcije u stranci i u vladi. Imala je jak razlog: šefica vladajuće partije automatski ima legitimitet da vodi vladu. I sada to kao više ne važi? Čemu se Merkelova nada? Milosti svog naslednika? Kancleramt nije poligon milosti. Suluda je priča da će ostati na funkciji još cele tri godine dok naslednik cupka od nestrpljenja da preuzme to mesto – nedostojno je što je uopšte kancelarka ovakvu priču prodala javnosti", piše Augštajn.

BORBA ZA NASLEDNIKA: Ima i drugačijih čitanja: recimo da je objava kancelarke zapravo njeno poslednje političko remek-delo. Jer nasuprot imidžu postojane švapske domaćice koji uživa posebno u inostranstvu, Merkelova je hladna arhitektkinja moći i duga bi bila lista političkih takmaca unutar CDU-a koje je sažvakala i ispljunula tokom osamnaest godina na čelu stranke i trinaest na čelu države.

Tako i ovaj potez može da se posmatra kao preuzimanje kontrole – umesto da pusti da je najure, ona sama odlazi ne bi li dirigovala time ko će je naslediti. I istovremeno još jednom sapliće i sestrinski CSU i koalicioni SPD. Jer, ako ona kao šefica ipak i dalje pristojno jake stranke odlazi, kako to da se rukovodstvo ovih dveju stranaka koje su pretrpele još veće gubitke ne menja?

"Angela Merkel rado drži dizgine u svojim rukama", rekla je politikološkinja Ursula Minh za "Zidojče cajtung". "Mogla je još neko vreme da ignoriše situaciju. Jer jedna je stvar da li će se sada javiti potencijalni naslednici – naravno da hoće, sada moraju. Ali sasvim je druga stvar da li bi u suprotnom neko imao petlju da je izgura sa funkcije. Utoliko njen potez dokazuje suverenost, a to ne treba potceniti."

Još pre nego što je zvanično otvorena borba za šefa CDU-a, kandidature su najavila tri anonimusa: jedan preduzetnik, jedan profesor međunarodnog prava i jedan nesvršeni student. Sa njima niko oz­biljno ne računa. No, sada su poznati i ozbiljni kandidati iz prvog ešalona demohrišćana i mediji se već posprdno pitaju hoće li CDU moći da izdrži toliko demokratije nakon što je skoro dve decenije aklamacijom produžavao mandate Angele Merkel.

Tako će 6. decembra partijski delegati, kako izgleda, za izbor imati pokrajinskog premijera Severne Rajne-Vestfalije Armina Lašeta, koji bi iza sebe imao daleko najveći pokrajinski odbor. Lašet bi bio zgodan da se ispune standardi omiljenog nemačkog sporta – promena bez promene – jer on je dugogodišnji intimus kancelarke.

Tu je zatim favoritkinja same Angele Merkel, generalna sekretarka stranke Anegret Kramp-Karenbauer, poznata po akronimu AKK. Nju je kancelarka u Berlin dovela iz fotelje premijerke Sarske oblasti i ona bi bila sveže lice kontinuiteta, pragmatična centristkinja nešto konzervativnijeg svetonazora od Merkelove. Njena velika prednost je što će verovatno biti jedina žena u unutarstranačkoj trci.

Onda ministar zdravlja Jens Špan, sa svega 38 godina najoštriji kritičar Angele Merkel iz prvog ešalona, moderan i tvrdo konzervativan, deklarisani homoseksualac, odličan govornik.

I naposletku, na najdužem štapu, Fridrih Merc, kojeg je Merkelova svojevremeno najurila sa mesta šefa poslaničkog kluba, dugo van aktivne politike, veoma blizak krupnom kapitalu, pretplaćen na sedenje u upravnim i nadzornim odborima kojekakvih korporacija.

Merkelova je rekla da neće davati preporuke delegatima jer istorija pokazuje da to nikada ne izađe na dobro. Pitanje je uostalom da li bi njena otvorena podrška bila vetar u leđa ili balast. Šestog decembra će ravno hiljadu delegata birati po sistemu jedan čovek jedan glas, a ako niko ne dođe do apsolutne većine u prvom krugu, dvoje najjačih odlaze u konačno glasanje.

PODELJENA ZEMLJA: Nema sumnje da će kao dobar general svoje stranke Merkelova u narednih mesec dana na sve načine pokušati da skrene pažnju sa rovarenja i obračuna koji čekaju CDU. Uostalom, veštom objavom da posle ovog mandata ide u penziju, ona je već ganula dobar deo javnosti i udarnih pera nemačke štampe koji govore o "istorijskom danu", "kraju jedne ere", "smeni epoha".

Tako se podgrejava i varljivi utisak da su velike partije u trenutnoj krizi te da im samo treba recept da iz nje izađu i vrate se izbornim rezultatima od preko četrdeset odsto. Tokom vladavine večite kancelarke promenio se svet, promenila se i zemlja. Politički spektar je fragmentiran i nema te sile koja će vratiti dvoipopartijski sistem iz vremena Vilija Branta.

To će, pre ili kasnije, morati da prihvate i ojađene socijaldemokrate, koje su brzo prokockale euforiju koja je sredinom prošle godine zavladala oko nesrećnog kancelarskog kandidata Martina Šulca, a evo sada brzo troše i Andreu Nales, prvu ženu na čelu partije. Možda će, uprkos svim pravim i hinjenim promenama u politici i personalu, i dve nekada divovske partije naučiti da žive sa niskim procentima podrške.

Rascep pokazuju panegirici i kletve kojima štampa obasipa Angelu Merkel. U društvu se poslednjih godina njene vladavine otvorila pukotina, mreža rovova koji dele mondijaliste od konzervativaca, globaliste od nacionalista, one punih novčanika od gubitnika socijalne tržišne privrede, ljubitelje dizela od ljubitelja prirode.

Da je odradila jedan kancelarski mandat, naslov za njenu političku karijeru bi mogao da glasi: "Od omladinke do kancelarke". Da je odradila dva: "Kolova curica je postala gvozdena ledi". Da je stala kod trećeg, citirali bismo magazin "Tajm" koji ju je proglasio ličnošću 2015. godine: "Kancelarka slobodnog sveta".

A sada? Sada još nije izvesno na šta će ovo izaći, da li svedočimo odlasku gubitnice ili poslednjem političkom remek-delu velike državnice verzirane u igrama moći? Kineski premijer Ču Enlaj navodno je rekao Ričardu Niksonu kada ga je ovaj 1971. pitao za posledice Francuske revolucije s kraja 18. veka: "Rano je za procene."