Deir el-Zor sedmi je po veličini grad u Siriji, a najveći u istočnom delu ove zemlje. Pre početka građanskog rata u gradu je živelo više od 200.000 stanovnika. Nema preciznih podataka koliko ih je ostalo. Fudbalski trener Osama Abdul Mohsen živeo je u ovom gradu 46 godina. Početak građanskog rata za njega, njegovu suprugu i četvoro dece bio je početak potrage za budućnošću. Danas, pet godina kasnije, Osama sa dvojicom sinova živi u Hetafeu, predgrađu Madrida, i nada se da će u narednih nekoliko meseci čitava porodica biti na okupu.

On je jedan od miliona izbeglica koji su u želji da se domognu Evrope prošli balkanskom rutom preko Grčke, Makedonije i Srbije. Da mu se na tom putu nije dogodio incident kada ga je snimateljka mađarske nacionalne televizije saplela, verovatno bi se utopio u masi. On sada živi novi život, a kaže da je incident zaboravio. Na razgovor za "Vreme" Osama je pristao odmah. Kaže da ne odbija novinare, jer je bitno da se čuje njegova priča, da se čuje kolika je patnja njegovog naroda. U stanu gde razgovaramo bili su prisutni sinovi Zaid i Mohamad, koji je povremeno pomagao oko prevođenja.

PETOGODIŠNJE PUTOVANJE: Osamin rodni grad udaljen je od njegovog sadašnjeg doma u predgrađu glavnog grada Španije više od pet hiljada kilometara. Taj put prelazio je nekoliko godina. "Dve godine i tri meseca sam živeo u Turskoj i onda smo krenuli ka Evropi", kaže Osama. "Na početku nisam mislio na Evropu, mislio sam da ću moći da formiram sirijski fudbalski klub u Turskoj, ali su nam tamo rekli da ne možemo da igramo jer nemamo dokumenta. Onda smo razmišljali da igramo van Turske, u Evropi, da odemo u neki evropski klub, ali ni to nije bilo izvodljivo, pa smo odustali.

"Pre sedam meseci, u avgustu prošle godine, sa najmlađim sinom Zaidom Osama je krenuo iz Turske. Prvobitni plan bio je da se dokopa Nemačke, gde je u Minhenu već bio njegov stariji sin Mohamad. Život u Turskoj je, kaže Osama, dobar i bezbedan za Sirijce, ali i skup. "Veoma je teško, gotovo nemoguće da pronađete posao. Ja u Turskoj nisam video budućnost za svoju porodicu. Pre osam meseci sam razmišljao o tome da bih u Evropi mogao da obezbedim sigurniju budućnost, da pronađem posao, da mi deca idu u školu, kasnije da studiraju, da imam pomoć oko dobijanja dokumenata i krenuo sam. Žena i dvoje dece su ostali u Turskoj jer su se plašili, a nismo imali ni dovoljno novca da krenemo svi. Dogovorili smo se da ostanu u Turskoj dok ja ne dođem u Nemačku odakle bih im poslao dokumenta i novac. Očekivao sam da će to trajati dva-tri meseca, ne ovoliko dugo. Odbijeni su nedavno za dobijanje španskih dokumenata, jer je falilo nekoliko originalnih papira iz Sirije. U Španiji dobijanje državljanstva ide jako sporo, mnogo se čeka, ne znam zašto. Nadam se da ćemo najkasnije za tri meseca svi biti zajedno ovde." Porodica je poslednji put na okupu bila pre tri meseca kada je Osama sa Mohamadom i Zaidom išao u Mersin, grad u Turskoj u kome mu se nalazi ostatak porodice.

IZBEGLIČKA RUTA: Put od Turske do Španije trajao je oko dvadeset dana. Osamu i njegovog sedmogodišnjeg sina putovanje je koštalo oko dve hiljade dolara. Novac za putovanje mnogi njegovi sunarodnici pribavljali su prodajom nekretnina. "Mnogi ljudi su pre početka rata prodavali sve što su imali u Siriji – kuću, auto, sve iz kuće. Neki su imali ušteđevinu ili se snalazili na druge načine. Put je skup, košta više od hiljadu dolara po osobi, ali taj novac smo u Turskoj trošili za dva meseca."

Dvadesetodnevni put počeli su u plastičnom čamcu od Turske do Grčke. Osama kaže da je to bio brodić za trideset osoba, ali da je na njemu bilo više odraslih ljudi i, ako se dobro seća, sedmoro dece. "Nisam imao prsluk za spasavanje. Zaid jeste. Ja znam dobro da plivam i nisam se plašio za sebe, a imao sam i fudbalsku loptu u torbi. Od Turske do Nemačke sam je nosio sa sobom i onda sam je poklonio prijatelju koji me je u Nemačkoj ugostio. Tu loptu sam kupio u Turskoj, ali mi je simbolizovala rodni grad, Deir el-Zor, klub koji sam trenirao, moj život…"

Put od Turske do Grčke bio im je i najteži. Dalje su tokom puta uglavnom koristili voz. "Od Atine do granice između Grčke i Makedonije putovali smo vozom, pešačili oko četiri kilometra dok smo prešli granicu, opet išli vozom do srpske granice, pešačili tri kilometra do autobusa koji nas je dovezao do Beograda. Opasan i težak je bio i prolazak kroz Mađarsku. Tokom puta nije bilo problema ni u jednoj zemlji osim u Mađarskoj. Pritom, ne mislim na incident sa snimateljkom. U Mađarskoj je sve opasno, ima mafije, ljudi su nas jurili, ne svi, naravno, ali policija i vlast se vrlo loše ponašaju prema izbeglicama, šalju nas u loše kampove koji više liče na zatvore. U Austriji je sve bilo dobro. Kampovi su uređeni, svi vozovi i autobusi su besplatni za izbeglice. Za Zaida je put bio veoma težak. On nije mogao mnogo da hoda, plakao je kada sam ja bio umoran i nisam mogao da ga nosim. Pešačio je dva kilometra na granici između Grčke i Makedonije."

GOSTOPRIMSTVO: Osama i Zaid su u Srbiji bili tri dana, od toga dva dana u Beogradu. Boravak u Srbiji i Beogradu pamti po dobru. "Ljudi u Srbiji su bili mnogo fini prema nama. Niko nas nije jurio, naprotiv, pomagali su nam. Policija nas nije jurila iz zemlje. Mislim da je sve to vrlo dobro za Srbiju. Bio sam iznenađen tolikom količinom izbeglica u Beogradu. Viđao sam možda više od deset hiljada izbeglica dnevno – u baštama, kafićima, hotelima, parkovima, na ulicama… U svakom razgovoru sa novinarima sada govorim da u Srbiji nisam doživeo ništa loše, da nas policija nije jurila, da su ljudi u Srbiji dobri, da ima mnogo izbeglica u Beogradu. Mnoge srpske porodice dolazile su na mesta gde se okupljaju izbeglice, donosili su garderobu, hranu, pitali šta nam treba. Dve žene i dvojica muškaraca su mi prišla i pitala me da li mi treba smeštaj. Rekao sam im da mi treba i pozvali su me da dođem kod njih, naravno da ne platim ništa, da koristim sve što mi je potrebno i ostanem koliko god želim. Sve je bilo dobro. Tokom čitavog puta nisam nigde video takav odnos prema izbeglicama kao u Srbiji. U Grčkoj i Makedoniji su nam govorili da ne ostajemo, samo su se u Srbiji prijatno ponašali prema nama, posebno u Beogradu. Vratiću se u Srbiju sigurno, možda već na leto. Zahvalan sam svim ljudima u Srbiji zato što pomažu izbeglicama i što su pomagali meni."

Incident na granici sa Mađarskom Osama je potpuno zaboravio jer, kaže da gleda u budućnost. "Imam posao, deca mi idu u školu ovde, očekujem da uskoro dođu i moja žena i još dvoje dece. Zapravo, zaboravio sam sve."

Taj incident mu je promenio život i put. "Moj cilj je bila Nemačka, ali kada sam bio tamo, direktor škole fudbala Kenafe me je pozvao i ponudio mi da počnem da radim u klubu, da mi nudi sve što želim i da samo dođem u Španiju. Odmah sam pristao, rekao mu da dolazim bez razmišljanja, zato što znam šta znači biti trener u Španiji. Mnogo španskih klubova je poznato, pa je i budućnost za moj posao dobra. Moj život ovde je dobar, srećan sam. Ljudi u Španiji su fini, pomažu mi, razgovaraju sa mnom, svi znaju moju priču, imam dobar posao, prijatelje Špance, svi zaposleni u klubu su otvoreni prema meni, pružaju mi podršku, tim koji treniram je zadovoljan. Sve je dobro, osim što mi porodica još uvek nije tu. To je jednino loše."

Osim supruge i dvoje dece koji su u Turskoj, Osami nedostaju još i majka i brat koji su ostali u Damasku. "Ne čujemo se često, skupo je, a i uvek kada razgovaramo čuju se bombe. Poslednji put video sam ih pre pet godina. Nadam se da će se rat uskoro završiti i da će ljudi da se vrate i pomognu onima koji su ostali. Nedostaju mi grad, prijatelji, porodica, moja kuća, posao, sve mi nedostaje."

Na stolu u dnevnoj sobi stana koji je Osama dobio u predgrađu Madrida stoji album sa fotografijama o poseti Real Madridu, kada su njega i njegove sinove ugostili čelnici i fudbaleri ovog kluba. Zaid nije moga da veruje da se rukuje sa pravim Ronaldom. U sobi su i dve fudbalske lopte sa potpisima fudbalera ovog kluba. Uspomena iz Sirije nema. U rancu koji je Osama nosio sa sobom bila je samo fudbalska lopta iz Turske koju je poklonio prijatelju u Nemačkoj i nešto stvari za Zaida.