(Od stalnog dopisnika "Vremena" iz Atine)

Krajem juna, ulazak u finale fudbalskog šampionata – prvi put do sada – izveo je na ulice toliko ljudi da su se poređenja sa reperima iz burne novije istorije Grčke činila adekvatnim. Dvogodišnje zalihe državnih zastava – plavo-bele pruge sa krstom – iscrpljene su preko noći, ali prvi put na ulicama sada već multi-kulti Atine njima su bili zaogrnuti svi koji su osećali da dele euforiju, da je pobeda i njihova: i Grci, i Afrikanci, i Albanci. A kada su se šampioni vraćali kući, i bake i bebe su išle uz autobus pun razigranih fudbalera zatečenih razmerama slavlja. Neki "stvaran svet" tada se izlio na ulice i satima čekao na starom mermernom stadionu, a nisu bili ni štrajkovi ni izbori – naprotiv, pri nagoveštaju političke manipulacije počeli su polako da se razilaze. U izlivu masovne pozitivne energije, nije zabeleženo ništa od huliganstva domaće lige, ali je gotovo sa čuđenjem primećeno da su Portugalci, domaćini i gubitnici, aplaudirali Grcima, gostima i pobednicima…

Izgledalo je da stvari mogu krenuti samo nabolje, sa Olimpijadom na vidiku i očekivanom žetvom medalja, ali stiglo je prvo razočaranje: doping zvezda koje su "trebale" da donesu zlato, insinuacije o "zaveri" protiv "naših", a u prilog Amerikanaca. Karte su se u početku slabo prodavale, osim za sportove u kojima su učestvovali Grci, pomalo kritikovani da su "neobrazovani" navijači koji zvižde svima ostalima. Tek je atletika napunila olimpijski stadion, ali i sasvim razbila atmosferu "pokazati se pred gostima": trka na 200 metara za muškarce odlagana je deset minuta zbog skandiranja sa tribina u znak protesta što u njoj ne učestvuje grčki favorit.

U opštem opuštanju i raspuštanju mnogih službi i mera nakon Olimpijade, odjednom se saznalo da se policija sprema za "povećanu pripravnost" prošle subote, jer su se očekivali neredi posle prve kvalifikacione utakmice za Mundijal 2006. između Grčke i Albanije, u Tirani. Mediji su izveštavali o "atmosferi tenzije", merama bezbednosti u albanskoj prestonici, o tome koliki bonus reprezentativcima obećavaju domaći biznismeni i albanska vlada, a premijer Fatos Nano zvao je grčkog kolegu Kostasa Karamanlisa da i on dođe. Karamanlis nije odgovorio na poziv, ali bilo je grčkih navijača: stotinak iz pograničnih grčkih gradova i dvestotinak ostalih, uključujući grčke snage u okviru NATO-a stacionirane u Albaniji. Avion kojim je trebalo da još navijača odleti za Tiranu vratio se "zbog guste magle", a na autobus su letele kamenice i boce…

Prvo su Albanci u Tirani zviždali grčkoj himni, onda su pobedili sa 2:1, i onda je puklo, ali u Grčkoj, na mnogo strana. Kafei opremljeni velikim TV ekranima još od Portugala i Olimpijade usijali su se, do kraja noći bar jedan u Pireju je razlupan usled onoga što je posle eufemistički nazvano "etno-huliganstvom". Negde zajedno, negde odvojeno, Grci i dobar deo od oko 800.000 albanskih ekonomskih imigranata, legalnih i ilegalnih, gledali su utakmicu u kojoj su "radnici pobedili poslodavce", evropske šampione. Prst u oko, po prirodi stvari, a kada su Albanci krenuli na ulice sa nacionalnim zastavama – jedna je spaljena pred tv-kamerama – izgleda da je za mnogog "domaćina" dara prevršila meru. Kamere su zabeležile lupanje i paljenje automobila i napade na putnike, vozače i pešake. Po poslednjim nezvaničnim podacima, stotinak osoba je povređeno u neredima koji su usledili u desetak gradova. Na jonskom ostrvu Zakintos, "mentalno oboleli" Grk iz Amerike nožem je ubio 20-godišnjeg Albanca i još dvojicu ranio. U Atini, policija je unapred blokirala centralni trg Omonija, tradicionalno sastajalište domaćih navijača i huligana, ali i imigranata, među kojima su najbrojniji Albanci. Uspela je da spreči direktne okršaje većih razmera, što joj je i bio cilj, ali za sada ne uspeva da objasni zašto nikoga nije uhapsila, pogotovo što je na grčkoj strani identifikovala pripadnike neofašističke Zlatne zore.

Do ponedeljka, nerede nazvane "incidentima" osudili su skoro svi mediji, političke stranke, niz javnih ličnosti i organizacija građana, mnogi od njih tražeći da se izoluju ekstremistički elementi "koji ne predstavljaju pravo lice grčkog društva". Vlada je, doduše, kritikovana što je to uradila mlako i bez jasnog distanciranja od gradonačelinika Soluna Panajotisa Psomijadisa, koji je pozvao "obožavaoce otvorenih granica da polože račun, jer su narednim generacijama Grka ostavili u nasleđe otvorenu ranu albanskih imigranata". Ocenivši da su incidenti "koje su izazvali Albanci u Grčkoj isprovocirali dostojanstvo Grka", zatražio je od vlade u Tirani da se izvini grčkom narodu i državi. Tirana to nije uradila, ali je albanski MIP izdao saopštenje kojim osuđuje nasilje i sukobe suprotne "duhu prijateljstva i doprinosu sporta prijateljskim odnosima" dve zemalje.

A što se doprinosa tiče, grčki mediji su prenosili izjavu nasmejanog premijera Nana – nejasno u kojoj prilici – kako kaže "ovo je naš doprinos grčkoj Olimpijadi". Prethodne izjave na tu temu odnosile su se na ključni doprinos albanske radne snage izgradnji olimpijske infrastrukture, tokom koje je bar 13 radnika – većinom Albanaca – poginulo. I još, za ilustraciju značaja imigrantske radne snage za ekonomski rast u Grčkoj: trećina kandidata za radničke stanove u bivšem olimpijskom selu su – doseljenici.

U atmosferi poslednjih dana bilo bi lako složiti se sa klišeom o grčkom mentalitetu, kako ga, uopštavajući, izražava kolumnista lista "Imerisia": "… mi ne možemo da podnesemo uspeh drugoga. Kada se radi o nekom većem i jačem, pozivamo se na teorije zavere, a kada je manji od nas, pokazujemo svoje najgore lice". Stvari, međutim, izgledaju malo komplikovanije, iako se posle godina "primirja" množe situacije u kojima se ispoljava grčki nacionalizam, koji u svakoj situaciji izgleda drugačije motivisan (skandiranje za vreme Olimpijade je, na primer, poteklo iz sportskih krugova, vezano za domaći doping-skandal). Prvi put se u javnosti (bar nesportskoj) priznaje veza između fašističke Zlatne zore i njenog ogranka među huliganima, Plave vojske, koja se prvi put pojavila na utakmici između Grčke i Finske 2000. Prvi put se organizacije albanskih doseljenika, koji su ovde već više od deset godina, spremaju na javne demonstracije u Atini i Solunu, i prvi put nameravaju da podignu optužnice protiv onih koje smatraju odgovornima za diskriminaciju i napade. Manji deo medija, istovremeno, u tragovima upozorava na opasnosti od zatvaranja očiju pred "rizicima koje nosi tako velika albanska populacija u Grčkoj", a u MIP-u je baš ovih dana održan međuministarski sastanak o politici prema imigrantima, sa kojeg ništa nije procurilo.