Moglo bi se reći da je ruska javnost prošle nedelje i ovih dana pretrpela tri šoka. Prvi je prouzrokovala munjevita i uspešna kontraofanziva ukrajinske vojske u Harkovskoj oblasti, drugi je doneo jedan video-klip koji se odmah proširio ruskim društvenim mrežama, treći je upriličila čuvena pevačica Ala Pugačova.

Analizom prvog šoka, odnosno bitke kod Harkova, valja da se bave vojni stručnjaci. Što se drugog tiče, vanrednost pomenutog klipa je izazvao čitav niz za njega vezanih okolnosti – mesto gde je snimljen, glavni akter, te sadržaj njegovog nastupa pred prisilno okupljenim, veoma specifičnim auditorijumom. Reč je o govoru koji je u dvorištu velike kazneno-popravne ustanove u ruskom gradu Joškar Ola pred robijašima, pozivajući ih da se u zamenu za oslobađanje od izdržavanja kazne “zaposle” u privatnoj vojnoj kompaniji “Vagner” i odu da ratuju u Ukrajini, održao neko ko je, kako su komentatori šaljivo primetili, “monstruozno” ličio na Jevgenija Prigožina, poznatog kao “Putinov kuvar” i stvarni šef te paravojne formacije.

AKTIVNOSTI JEVGENIJA PRIGOŽINA

Treba reći da je Prigožin nastupio u njemu dobro poznatom ambijentu. Naime, u ranoj mladosti, nakon završene sportske gimnazije, on se odao kriminalu, te je prvo 1979. godine, tek punoletan, bio uslovno osuđen na dve godine za krađu, a već 1981. godine na 13 godina zatvora za krađu, razbojništvo, prevaru i uvlačenje maloletnika u izvršenje krivičnih dela. Izašavši iz zatvora 1990. godine, posle pomilovanja, osnovao je u Lenjingradu mrežu prodavnica hot-dogova, zatim mrežu supermarketa, a nakon toga je krenuo u osvajanje keteringa i otvaranje restorana. Jedan od njih, “New Island”, je ubrzo stekao popularnost kod ruske političke elite, pa je 2001. godine Vladimir Putin gostio u njemu francuskog predsednika Žaka Širaka, 2002. američkog predsednika Džordža Buša mlađeg, a 2003. slavio je tamo vlastiti rođendan. Postepeno je Prigožin preko svojih kompanija preuzeo organizaciju ishrane najviše državne elite, posebno u svečanim prilikama, i tako zaradio svoj čuveni nadimak “Putinov kuvar”.

Međutim, Prigožin se nije ograničio samo na kulinarstvo, već je tokom godina proširio svoje aktivnosti na građevinsku oblast (uključujući izgradnju vojnih objekata i baza po ugovorima sa ruskim Ministarstvom odbrane), internet-komunikacije (“Agencija za internet istraživanja”, bolje poznata kao “Trolovi Prigožina”, jer se bavila slavljenjem režima i diskreditacijom ruske opozicije, a od strane Ministarstva pravde SAD optuživana je i za mešanje u američke predsedničke izbore), i mas-medije (prorežimska “Federalna agencija vesti” poznata kao “Fabrika medija”, te takođe prorežimski medijski holding “Patriota”).

Međutim, glavnu pažnju u Rusiji i inostranstvu već duži period privlače aktivnosti Prigožina u vojnoj sferi, tačnije njegova uloga u stvaranju i rukovođenju privatnom vojnom kompanijom (PVK, na ruskom “ЧВК”) “Vagner”. Inače, sam taj neruski naziv, prema pisanju londonskog “Tajmsa”, proističe iz nadimka formalnog komandanta te paravojne jedinice Dmitrija Utkina, penzionisanog potpukovnika ruske vojske i bivšeg komandira jedinice za specijalne namene Glavne uprave Generalštaba Rusije. Naime, taj nadimak, a zatim i naziv jedinice, Utkin je navodno izabrao zbog svojih snažnih simpatija prema Hitlerovom Trećem rajhu, zbog kojih je u bukvalnom smislu žrtvovao i vlastitu kožu, istetoviravši sa obe strane vrata oznake SS, a na desnoj strani grudi nacističkog orla sa kukastim krstom (što se čini pomalo kontradiktornim, s obzirom na učešće “Vagnera” u “denacifikaciji” Ukrajine, koju je Putin proklamovao kao jedan od ciljeva invazije na tu zemlju).

OD “LOKALNE” DO SVETSKE SLAVE

Prvi put o “Vagneru” se čulo u proleće 2014. godine, prilikom ruske aneksije Krima, i nešto kasnije iste godine za vreme “preuzimanja” Donjecke i Luganske oblasti, ali puna slava ga je sustigla u Siriji. S vremenom, kako je napredovala od strane Putina proklamovana misija povratka ruske uloge i snage u svetu, naročito u Africi, geografija operacija se širila, te je prisustvo jedinica “Vagnera” zabeleženo u Sudanu, Libiji, Centralnoafričkoj Republici, Maliju i nekim drugim državama. Istovremeno, “Vagner” je jačao brojčano i tehnički, te sada ima oko 8000 pripadnika i raspolaže ne samo teškim naoružanjem već, kako je u Joškar Oli rekao i sam Prigožin, i vlastitim borbenim vazduhoplovstvom. U svim misijama mu je namenjivana uloga jurišne pesnice, pa je tako bilo i prilikom invazije na Ukrajinu, kada mu je, prema pisanju “Tajmsa”, bio postavljen zadatak oko hvatanja i likvidacije ukrajinskog državnog vrha sa predsednikom Zelenskim na čelu.

Ubrzo pošto se saznalo za postojanje “Vagnera”, počele su da kruže i tvrdnje da je njegov stvarni osnivač i šef niko drugi no Jevgenij Prigožin. Ali, sve doskora o tome nije bilo čvrstih i pouzdanih podataka, već samo saznanja da je Dmitrij Utkin, pored ostalog, zauzimao formalne položaje u nekim “civilnim” kompanijama “Putinovog kuvara”, a sam Prigožin je nakon instaliranja “Vagnera” u pojedinim afričkim zemljama tamo dobijao unosne poslove, koji su uglavnom bili vezani za njihova prirodna bogatstva.

Sumnje u to da je Prigožin stvarni šef “Vagnera” počele su se rušiti kada su se u junu ove godine pojavile pouzdane informacije da je on krenuo u turneju po ruskim ustanovama za izdržavanje krivičnih sankcija, gde je nudio zatvorenicima oslobađanje od daljeg izdržavanja kazne, ukidanje presude i novčanu naknadu od 100.000 rubalja mesečno (uz isplatu pet miliona rubalja porodici u slučaju smrti) za šestomesečno učešće u ratu protiv Ukrajine u sastavu “Vagnera”. Sada su informacije dobile definitivnu potvrdu u video-klipu iz Joškar Ole, gde je Prigožin upotrebio formulaciju “kod mene u ‘Vagneru’”. Kako je javio BBC, on je, prema rečima rođaka nekih zatvorenika, “regrute”, tačnije najamnike, pretežno tražio među kategorijama osuđenika za najteža krivična dela – razbojništva i ubistva – mada ih je upozorio da se pljačka i seksualno nasilje najstrože kažnjavaju. Prema istom izvoru, od 600 zatvorenika ove ustanove pozivu za odlazak u rat u Ukrajini odazvalo se njih stotinak, dok ih je ukupno u Rusiji do sada regrutovano 6000, mada je taj broj možda i veći. Takođe je zabeleženo da je, za razliku od ranijih obilazaka kada je na odelu nosio samo jednu zvezdu Heroja Ruske Federacije, kojom ga je, kako se tvrdi, predsednik Putin odlikovao posebnim tajnim ukazom, sada imao dve.

Tačku gledišta samog Prigožina povodom ovih aktivnosti prenela je jedna od njegovih firmi, “Konkord”, nazvavši to njegovim “ekspertskim mišljenjem”: “Nesumnjivo, da sam ja zatvorenik, ja bih maštao da uđem u ovaj složeni kolektiv (PVK) kako bih imao mogućnosti ne samo da izmirim svoj dug prema otadžbini, već i da ga vratim sa dodatkom. Ili PVK i zatvorenici, ili vaša deca (idu u rat – prim. nov.) – na vama je da odlučite.”

Uz sve to, treba reći da PVK “Vagner” nikada nije bio registrovan u bilo kojem ruskom registru pravnih lica i privrednih subjekata, a samo njegovo postojanje je do sada u više navrata bilo negirano od strane ruskih zvaničnika. Štaviše, najamništvo je izričito zabranjeno Krivičnim zakonikom Ruske Federacije. Članom 359 tog Zakonika predviđena je zatvorska kazna u trajanju do sedam godina za učešće u oružanim sukobima na teritoriji drugih država, i čak do petnaest godina za vrbovanje, obuku i finansiranje najamnika. Oslobađanje od izdržavanja zatvorske kazne po pravosnažnoj sudskoj presudi moguće je samo na osnovu ukaza o pomilovanju, koji u svakom posebnom slučaju donosi predsednik države, zatim na osnovu amnestije koju proglašava Duma ili pak sudske odluke o uslovnom otpustu. Svemu ovome treba dodati da su, prema pouzdanim informacijama, izaslanici Prigožina i on sam ulazili u popravne ustanove bez ikakvih dozvola ili naloga, samo na osnovu direktiva “odozgo”, uz prilično nezadovoljstvo zatvorskih administracija koje su bile naterane da se drže po strani.

Objektivnosti radi, treba reći i da je slanja zatvorenika u rat bilo i u ranijoj ruskoj istoriji, na primer u toku Velikog otadžbinskog rata 1941–1945. godine, o čemu piše i Aleksandar Solženjicin u svojoj knjizi “Arhipelag Gulag”, ali je tada mogućnost iskupljenja pružana skoro isključivo zatvorenicima sa kraćim kaznama, osuđenim za sitnija krivična dela (molbe političkih zatvorenika sa kaznama preko pet godina, a takvi su bili u ogromnoj većini, odbijane su, mada njihovi podnosioci redom nisu tražili pomilovanje i izražavali su spremnost da se vrate u logore nakon pobede, ako prežive u ratu). O principijelnoj razlici između tog rata i sadašnje Putinove “Specijalne vojne operacije” ne treba ni govoriti.

Eklatantno odsustvo bilo kakvog pravnog osnova i pokrića za Prigožinove aktivnosti osetili su i neki članovi već davno nemuštog Saveta za razvoj građanskog društva i prava čoveka pri predsedniku Rusije, koji su se obratili glavnom državnom tužiocu sa molbom za razjašnjenje o pravnom osnovu za oslobađanje od izdržavanja kazne zatvorenika koji učestvuju u borbenim dejstvima u Ukrajini. Naravno, oni se nisu usudili da svoju molbu potkrepe primerom pravosnažno osuđenih lica (Čečena) koji su 2015. godine pored Kremlja ubili jednog od najpoznatijih ruskih opozicionara, Borisa Nemcova, i koji su, prema prilično pouzdanim informacijama, već izašli iz zatvora uz garanciju da se u njega više neće vraćati.

Obične Ruse nisu šokirali pravni aspekti Prigožinove kampanje regrutovanja kriminalaca, već ono što je ona, pored ukrajinske kontraofanzive, definitivno i jasno potvrdila: da država koja je doskora makar u vojnom smislu smatrana drugom silom sveta, regularnim snagama već više od pola godine nije u stanju da izađe na kraj ne sa NATO blokom, već sa suparnikom kojeg je nipodaštavala i čiju je vojsku planirala da uništi za nekoliko dana. Ruske društvene mreže ovih dana pune dve uporedne publikacije sa jednog od prorežimskih telegram-kanala: u jednoj, od 28. februara, Ukrajina se ismejava zbog oslobađanja i naoružavanja zatvorenika, i iznosi se pretpostavka da je regularna ukrajinska vojska “rashodovana”; u drugoj, od 14. septembra, slavi se Prigožin, osnivač i “otac” “Vagnera”, zbog šanse koju je pružio osuđenicima – da od otpadnika postanu pravi junaci. Popularna je i fotografija zida psihijatrijske ambulante u Sankt Peterburgu, sa nalepljenim pozivom za dobrovoljno stupanje u redove ruske vojske.

RAT I MIR ALE PUGAČOVE

Najzad, treći šok je priredila živa legenda sovjetske i ruske estrade, pevačica Ala Pugačova, koja je tokom svoje poluvekovne karijere stekla istinsku narodnu ljubav i priznanje, i postala možda najpoznatija Ruskinja (pre desetak godina, po rejtingu među najpoznatijim ličnostima Rusije zauzela je treće mesto, odmah iza Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva).

U februaru ove godine napustila je Rusiju sa porodicom, nakon što je njen suprug, poznati ruski šoumen Maksim Galkin, javno izjavio da se ne slaže sa ratom, ali se vratila sa decom pred početak školske godine. Protekle nedelje ruske vlasti su bez opipljivih dokaza njenog supruga proglasile tzv. “stranim agentom”, sa vrlo neprijatnim perspektivama u slučaju njegovog povratka u Rusiju, na šta je Pugačova uzvratila sledećom izjavom: “Molim vas da me uvedete u redove stranih agenata moje voljene zemlje, jer sam solidarna sa mojim mužem, poštenim, čestitim i iskrenim čovekom, istinskim i nepotkupljivim patriotom Rusije, koji želi za otadžbinu procvat, miran život, slobodu govora, kao i da naši momci prestanu da ginu za iluzorne ciljeve koji od naše zemlje čine izopštenika i otežavaju život naših građana.” Treba znati koliki su slava i značaj Ale Pugačove u Rusiji da bi se shvatilo zašto je njena izjava, bez preterivanja, dovela ruski vrh u pravi stupor, koji je možda najbolje izrazio portparol Kremlja Dmitrij Peskov, odbivši da na bilo koji način komentariše njene reči.

Ne manji stupor, i to zbog kontraofanzive ukrajinske vojske, doživeli su zvanični ruski TV propagandisti Vladimir Solovjov, Dmitrij Kiseljov, Irina Skobejeva, Jevgenij Popov i Dmitrij Kulikov. Njihova zaprepašćenost prvih dana se ogledala ne samo u početnom prećutkivanju ukrajinskog napredovanja, već i u teškoj atmosferi u njihovim studijima, koja se jasno osećala čak i preko ekrana. Sve to je potrajalo nekoliko dana, očigledno u očekivanju tzv. методичек, tj. uputstava iz predsedničke administracije kako treba tumačiti gledaocima preokret na ratištu. Stanje se nije popravilo ni kada se, posle par dana ćutanja, 10. septembra preko generala Košenkova prvi put oglasilo Ministarstvo odbrane Rusije, priznavši činjenicu “pregrupisavanja trupa radi pojačavanja napora na Donjeckom pravcu”.

Naime, ova izjava je izazvala pravu eksploziju negodovanja, pre svega na kanalima pristalica rata sa Ukrajinom u “Telegramu”, gde su optuživali vojni vrh za nekompetentnost, tražili njegovu odgovornost, izražavali žaljenje što su verovali lažima i zahtevali su iznošenje istine. Očigledno pod uticajem te lavine, već od večeri narednog dana, 11. septembra, na zvaničnim TV kanalima se počelo uzdržano i sa prećutkivanjem govoriti o ukrajinskim uspesima (mada, po mišljenju nekih posmatrača, koliko-toliko istinito izvještavanje je počelo po nalogu iz Kremlja u cilju premeštanja odgovornosti zbog neuspeha sa Putina na vojni vrh). Sve to je bilo propraćeno ponavljanjem uobičajenih mantri – da Ukrajinci tokom napredovanja trpe ogromne gubitke i da se Rusija, zapravo, bori ne sa Ukrajinom, već sa čitavim “kolektivnim Zapadom” koji je naoružao Ukrajinu do zuba (naravno da nikome od iznosilaca tih teza nije palo na pamet poređenje sa avganistanskom vojskom, još bolje naoružanom od strane SAD, što nije sprečilo njen brzi raspad pod udarcima mnogo manje naoružanih talibana).

Ništa prijatniju nedelju nije proveo u Samarkandu, gde se održavao samit Šangajske organizacije za saradnju, ni sam predsednik Putin. Ovaj samit je bio veoma važan za ruskog predsednika, jer je on smatrao lidere zemalja-članica ŠOS-a za partnere koji se blagonaklono odnose prema njemu i postupanju Rusije, tim pre što su se vodeće članice, Kina i Indija, sve do sada uzdržavale od direktne osude ruske invazije na Ukrajinu. Međutim, sada kao da je to počelo da se menja. Tokom njegovog susreta sa kineskim predsednikom Si Đinpingom bilo je rečeno nešto što je nateralo Putina da izjavi da razume zabrinutost Kine povodom rata u Ukrajini, dok je indijski premijer Modi otvoreno kritikovao postupanje Kremlja, rekavši da “ovo vreme nije vreme za rat”. Očigledno, nije bilo slučajno ni to što su oba lidera izostala sa “večere bez kravata”, kojoj je Putin prisustvovao.

Ali, promene koje su nastupile bile su još upečatljivije u onome što bi se moglo nazvati “ko je koga čekao”. Pedantni novinari su precizno zabeležili koliko je Putin tokom svoje predsedničke karijere svetske lidere primoravao da čekaju na njegovo pojavljivanje: englesku kraljicu Elizabetu II – 14 minuta; španskog kralja Huana Karlosa II – 20 minuta; švedskog kralja Karla XVI Gustava – 20 minuta; predsednika SAD Baraka Obamu – 40 minuta; predsednika Trampa – 40 minuta; rimskog papu – jedan sat; japanskog premijera Šinzoa Abea – dva sata itd.

Ovoga puta Putin je morao da čeka, i to ne samo lidere Indije i Turske, već i predsednike Azerbejdžana i Kirgistana. Vrag je očigledno počeo da odnosi šalu.