Na frontu na istoku nema većih pomeranja u prethodnih par nedelja, posle povlačenja vsušnika iz Lisičanska i okoline. Rusi su pritisli prema liniji odbrane Seversk-Soledar-Bahmut i polako uzimaju prigradska naselja tih gradova. Sa obe strane glavnu ulogu ima artiljerija, kao i do sada. Ukrajinci se hvale da su pogodili važan Antonovski most koji povezuje Herson sa pozadinom, i to raketama visoke preciznosti koje su poletele iz lansera M142 HIMARS. Na talasu zanosa propagande, ukrajinski pevač Taras Borovok već je pripremio prikaz novog sredstva tehnike u stihovima “Lala-la-lala – HIMARS. Naš pouzdani prijatelj došao je iz Amerike”.

I ide pesma po raketama koje jedna za drugom padaju na skladišta municije i goriva. Ratna pesma koja nije neko poetsko-muzičko dostignuće za pamćenje, ali poruka o tome koliko je za propagandu važno tih 12 (sada već 16) samohodnih višecevnih lansera, poslata je jasno i glasno. S obzirom da M270 MRLS tuče istim raketama, valjda neće biti potrebno da se o njemu posebno peva. Po tri lansera sa britanskog i norveškog stoka su obezbeđena. Sumarno, 20 lansera nije sredstvo koje će dovesti do obrta na liniji fronta, ali hoće učvrstiti stav ruskog javnog mnjenja o tome da su Amerikanci i ostali iz NATO u potpunosti stali protiv njih.

Ukrajinski ministar odbrane obelodanio je kako je za odbranu potrebno oko 50 lansera, a za prelazak u ofanzivna dejstva 100 komada. Sačekaće na to, ali ima promena. Uslediće direktna provokacija SAD kada ukrajinskoj artiljeriji dostave famozne lansere rakete ATACMS, koje će sa najvećim dometom od 300 km moći da pokriju rejone koncentracije ruske vojske, pozadinske baze i aerodrome. Unutar dometa biće vojnopomorske baze i aerodromi na Krimu, sve ruske snage u Ukrajini, ali i gradovi u dubini kao što su Brjansk, Kursk, Voronjež i Rostov.

INFORMACIJA JE ZLATO: Talasi preciznih informacija o tome gde su ruske snage možda su glavni oslonac ukrajinske odbrane. Preciznost raketa kao što su ATACMS i GMLRS (one rakete dometa 70 km koje Ukrajinci već koriste, i njene varijante koje dobacuju do 130-150 km) ne može da se iskoristi bez dobre procene gde da se gađa. Pronalaženje vrednih objekata dejstva kao što su komandna mesta i skladišta u kojima su nagomilana razna sredstva za front, najvažniji su deo posla u pripremi rada sa dalekometnim raketama. Kasnije sledi posao koji je rutinski za poslugu raketnog sistema i raketa poleće.

Onaj Rus koji pronađe i uništi lanser M142 ili M270 obezbedio je sebi visoki orden i naklonost pretpostavljenih, ali neće to biti lako učiniti. Veliki domet daje prostora Ukrajincima da lansere sklone daleko od fronta i ruskih relativno skromnih izviđačkih potencijala. U gradovima uvek može da se pronađe neko pogodno mesto za skrivanje lansirnog vozila i prostor za lansiranje kada se izabere cilj. Jedinice sa jednim lansirom ili dva dovoljne su da učine mnogo štete Rusima jer je poenta u izboru, odnosno prepoznavanju objekta dejstva, a ne u masovnom pokrivanju prostora, kao kada se tuče sa višecevnim lanserom “grad”. Ako pretpostavimo da su ruske vođe na početku rata samouverenost da će brzo ući u Kijev temeljile na obaveštajnim prodorima u ukrajinsku politiku i vojsku, sada je prilika da se pokaže šta je ostalo od tih mehanizama. Rusi će zlatom platiti informaciju gde su lanseri, jer kada raketa poleti, nije je lako oboriti.

Za taj deo posla zadužena je ruska protivraketna odbrana, koja će imati zadatak da ne dozvoli svakodnevna precizna dejstva po dubini koja bi dovela do sumnji u vojnu prestiž i moć. Prvi put proveru u realnim ratnim uslovima prolazi sistem protivvazdušne odbrane (PVO) koji čini složeni ešelonizirani mehanizam sa radarskim sistemima i raketnim i artiljerijskim sistemima različitog dometa, od lakih prenosnih raketa “vrba” i “igla” do S-400. Ukrajinska avijacija nije primarni cilj jer se retko pojavljuje, ali zato je na nebu veliki broj raketa i dronova. Treba zaštititi jedinice na terenu, ali posebno važan i težak zadatak je PVO gradova u pozadini.

Rusi kažu da je efikasnost u prvom redu S-400, a zatim S-300V i S-300P i Buk-M1/M2 izuzetno visoka, tvrde čak neočekivano. Problem za protivraketni štit je velika dužina fronta od oko 2.000 km, i dubina koja mora da se štiti od nekih 300 km. Zato su divizioni razmešteni oko velikih gradova, zatim ključnih logističkih baza, centara veze, komandi strategijskog nivoa, aerodroma i baza borbene avijacije.

PRIJATELJSKA VATRA: Uvek u ratu planovi propadaju i sadejstvo je sve sem idealnog, i sada u Ukrajini to nije drugačije. Zato ruski sistem PVO ponekad očisti sa neba i neki svoj avion. Vrlo, vrlo neugodno za rusku avijaciju bilo je obaranje jednog frontovskog bombardera Su-34M 18. jula, koji je navodno uništen pogotkom ruskog raketnog sistema PVO. Da stvar bude gora, radi se o jednom potpuno novom, modernizovanom avionu. Četiri takva aviona 277 dobio je novembra prošle godine bombarderski avijacijski puk koji je baziran na Dalekom istoku, na aerodromu Hurba i nedavno, krajem juna, još četiri komada. Naravno, sada su ti avioni blizu fronta.

Dan nakon obaranja Su-34M pao je, navodno, jedan Su-35. Izvori kažu da je možda ponovo prijateljska vatra, a Ukrajinci se hvale da su oni zaslužni. U suštini, nije važno ko je oborio taj avion. U ratu se tehnika gubi. Mnogo važnije pitanje je zašto ruska avijacije nije zablistala kao na aeromitinzima. Piloti koji izvode vešte manevre su slika za narod, ali ratna stvarnost i primena aviona u namenskoj ulozi borbene platforme je sasvim različita tema. Na frontu, glavna uloga je pripala helikopterima jer njima se pripisuje oko 70 odsto svih zadataka ruske avijacije. Letovi na ekstremno malim visinama i rutinsko dejstvo iz propinjanja sa nevođenim raketnim zrnima je svakodnevica za posade Ka-52, Mi-28 i Mi-24. Koriste se i vođene rakete, ali ređe.

Još ređe se leti na zadatke noću. Pre rata, ruski prodavci naoružanja hvalisali su se odlikama Ka-52 i Mi-28 u dejstvima po ograničenoj vidljivosti, noću i po oblačnom vremenu. U ratu, piloti na tim mašinama izvode vrlo riskantne letove u zoni dejstva protivničke PVO po povoljnim meteorološkim uslovima i tuku nevođenim raketnim zrnima. Od njih se to traži i očekuje jer rade za račun komandanata armija unutar njihovih zona odgovornosti na terenu. Ništa neobično, jer su kod Rusa Kamovi i Milovi u rodu koji se zove armijska avijacija.

Od aviona, najviše posla pripada jurišnicima Su-25. Oko 20 odsto borbenih avio poletanja odnosi se na zadatke vatrene podrške sa podzvučnim dvomotornim jurišnicima čiji piloti, kao i njihove kolege, dolaze do objekata dejstva na malim visinama, obično u paru, pošalju visoko nevođena raketna zrna i zatim ulaze u oštar zaokret i pod zaštitom infracrvenih mamaca odlaze što brže u smeru ruskih položaja.

Preostalih 10 odsto letova izvršava čitava preostala avijacija – lovci Su-35 u patrolama, frontovski bombarderi Su-34 i Su-24M, strategijski bombarderi Tu-22M, Tu-160 i Tu-95MS, leteće radarske osmatračke stanice, avioni za elektronsko ratovanje itd. Svakako, to nije povoljan odnos jer se pokazuje da rusko promišljanje primene avijacije ne dolazi dalje od zadataka vatrene podrške na prvoj liniji. Od početka rata do sada, retka su dejstva po ukrajinskoj pozadini. Ima tih letova, ali u statistici rata nalaze se na dnu tabele. Kritičke analize sa ruske strane ukazuju na to da frontovski bombarderi, kada bace desetak tona parčadno-fugasnih avionskih bombi, postižu rezultat koji ne može da se poredi sa cevnom i raketnom artiljerijom. Zato pozivaju da se bombarderima daju uslovi za rad i da će zatim uslediti povećanje dinamike prodora.

POTREBA ZA AMERIČKIM AVIONIMA: Ukrajinci su uvideli da ruska avijacija nije stekla uverljivu prednost i na tome zasnivaju svoj trud da pridobiju Vašington za plan da se naoružaju američkim višenamenskim borbenim avionima. Potreba je jasno vidljiva jer je ukrajinska avijacija u rat ušla sa ostacima ostataka sovjetske flote lovaca suhoj 27 i MiG-29, frontovskih bombardera Su-24M i jurišnika Su-25. To su avioni izrađeni osamdesetih godina i teškom mukom su remontovani i minimalno modernizovani. Zatim su usledili ratni gubici i povećani utrošak resursa koji je ozbiljan problem na tim avionima, jer je njihovo održavanje limitirano kratkim rokovima rada motora i vitalno važne elektronike. Najbolje to zna generacija naših pilota koja je 1999. poletela sa MiG-29 na presretačke zadatke i suočila se sa otkazima elektronskih sistema, ali doduše, motori su radili. U to vreme niko nije mogao podržati avijaciju države bez saveznika, ali Ukrajincima ima ko da pomogne. Rezervni delovi su stigli sigurno iz Poljske, a možda još odnekud. Za kraj avgusta Slovaci su najavili da će predati istočnim susedima 11 MiG-29 pošto je rešeno pitanje savezničke zaštite njihovog vazdušnog prostora do dolaska naručenih F-16.

Za sada, Ukrajinci lete sa onim što imaju i rade to relativno vešto. Na zadatak kreću sa jednog aerodroma, slete na popunu gorivom na neko skriveno mesto na tzv. aerodrom podskoka i nastave na borbeni let. Amerikanci nisu voljni da obećaju neke F-16 ili F-15, ali led se za sada pomera i u proceduri je odobrenje da se iduće godine iz budžeta Pentagona 100 miliona dolara potroši za obuku ukrajinskih pilota i upoznavanje sa američkom tehnikom, formalno zbog boljeg razumevanja vazdušnih platformi, taktike i tehnike SAD i NATO. Birokratske fraze su, naravno, samo paravan za potencijalni kurs preobuke na tehniku koja za sada nije obećana, ali tema je otvorena. Čini se kako je možda prerano da se o tome otvoreno govori u Pentagonu, ali ako ukrajinska vojska održi položaje i rat se produži u 2023. godinu, može se očekivati da će donacija u borbenim avionima postati izvesna.

U međuvremenu, nije lako ukrajinskoj avijaciji. Šefovi njene tehničke službe teško su postradali od ruskih raketa “kalibar” u Vinici 14. jula. Tamo se nalazi podzemno komandno mesto, zatim, očekivano, američki i saveznički oficiri zaduženi za sadejstvo i dostavu informacija obaveštajno-bezbednosnog sistema po širini i dubini ukrajinske oružane sile. U ovoj fazi rata, rastrojstvo ukrajinskog sistema rukovođenja i komandovanja je unosan rezultat za Ruse i zato se neće žaliti “kalibri” i ostale sofisticirane rakete, koliko god da su se rezerve istrošile. ¶