Za "Vreme" iz Bona

Krajem januara je u odvodu toaleta za osobe sa invaliditetom na bečkom aerodromu Švehat pronađen pištolj "valter PPK" kalibra 7.65 milimetara. Oružje staro sedamdeset godina, poreklom možda čak iz Drugog svetskog rata, ali i dalje sasvim upotrebljivo. Policija postavlja skrivenu kameru i čeka. Kroz nekoliko dana u zamku upada Franko A., ni manje ni više nego oficir nemačke vojske. Ispričaće policiji da je prilikom prethodnog boravka u Beču – zbog oficirskog bala – slučajno našao oružje u žbunu, pa nije znao šta će s njim pre leta.

Priča naravno nije prošla. Franko A. je, doduše, pušten nakon što su mu uzeti otisci prstiju. Istražitelji u više zemalja prekopali su život 28-godišnjeg vojnika i naišli na štof za holivudske filmove. Uhapšen je prošle srede (26. april), a mozaik se i dalje sastavlja.

SIRIJAC IZ OFENBAHA: Posle elitnih oficirskih škola crnomanjasti mladić je služio u 291. pešadijsko–izviđačkom bataljonu mešovite francusko-nemačke brigade, smeštenom u Ilkirhu kod Strazbura. Pretposlednjeg dana 2015. godine otišao je u rodni Ofenbah i – tražio azil. Od tada se držao svoje priče: da se zove David Benjamin, da je hrišćanin, ubogi poljoprivrednik iz Sirije koji je stigao preko Turske i Balkana. Da ne zna baš arapski jer se u njegovoj porodici govorio samo francuski. Da su mu islamisti ubili oca, a njega geler pogodio u ruku. Da mu u domovini nema života i zato traži utočište u Nemačkoj.

Vreme je to kada Balkanskom rutom kuljaju stotine hiljada ljudi, a u Nemačkoj se Biro za izbeglice i migraciju dovija kako da obradi tolike zahteve za azil. Može biti da je blagoglagoljivi Franko A. sluđenim službenicima lako prodao svoju priču – naposletku, savršeno barata francuskim. Teže je shvatljivo kako niko nije tražio da se makar potpiše na arapskom ili proverio da li na njegovoj ruci postoje ožiljci od gelera. Navodnom izbeglici je odobrena takozvana supsidijarna zaštita – nije baš azil, ali dok god u Siriji traju borbe dođe mu na isto.

Konačno je smešten u jednoj zgradi u Erdingu kod Minhena, u privatnom stanu koji je iznajmljen za potrebe izbeglica. Sobu je delio sa nekoliko sirijskih "sunarodnika" sa kojima je pričao samo francuski i engleski. Od države je, kao i svaka izbeglica, dobijao 409 evra mesečno na račun koji je za to otvorio. Vlasnik zgrade ga je jednom sreo i pokušao da razmeni par reči na nemačkom – mladić se pravio mutav. Po svemu što se zna, u Erdingu se pojavljivao tek povremeno, reda radi, a cimerima je ispričao da živi negde u Minhenu. U vojsci navodno niko nije imao pojma o ovim izletima.

SOLIDARNOST BEZ GRANICA: Zašto bi iko ovo radio? Šture izjave zvaničnika i ono što su mediji iskopali upućuju na to da je Franko A., alijas David Benjamin, zapravo radikalni desničar. Malo je verovatno da je planirao napad na neki izbeglički dom – to se može izvesti i bez peripetija i prerušavanja. Verovatnije je da je planirao napad koji bi nekako podmetnuo izbeglicama i tako dodatno raspirio antimuslimanski resentiman u delu stanovništva. Sumnja se da je bio član manje desničarske mreže i da je učestvovao u krađi municije iz kasarne u kojoj je bio na službi.

Da se momak nije šalio pokazuje arsenal oružja pronađen u stanu jednog kompanjona, studenta iz Ofenbaha, koji je takođe priveden. Tu je bila galerija hladnog i vatrenog oružja i pirotehničkih sredstava. Ova dvojica su komunicirali putem četa i iz tih protokola se navodno zaključuje o desničarskom svetonazoru. Pronađena je i lista sa metama na kojoj su bili, recimo, jedna političarka levice iz Berlina i jedan aktivistički kolektiv umetnika.

Dovde je scenario za film, a odavde dva ozbiljna pitanja: da li je Bundesver, kako se obično kaže, slep na desno oko pa tamo čak i potencijalni desničarski teroristi mogu sasvim lepo graditi karijeru? I drugo, kada je dotični uz ovako epsku priču uspeo da dobije izbegličku zaštitu u Nemačkoj, ko je sve ušao u zemlju i šta uopšte radi taj Biro za izbeglice?

Odgovori su porazni. Isplivaće tako da je Franko A. još 2013. na akademiji u Francuskoj napisao nekakav magistarski rad u kojem je odviše citirao razne rasističke i nacionalističke teoretičare, ne ograđujući se od njih. Rad je odbijen, Bundesver alarmiran, ali nadređeni oficiri su olako prihvatili priču da je školarac bio u žurbi pa je pisao ofrlje. Posle je napisao drugačiji rad, a njegov interni dosije ostao je bez zabeleške o desničarenju.

Ministarka odbrane Ursula fon der Lajen (CDU) rekla je da Bundesver ima ogroman problem u rukovođenju, da u trupama vlada nakaradan duh solidarnosti koji se često izmetne u zaštitu kolega koje ne služe na čast vojsci. Mediji su osuli paljbu po ministarki jer je to zvučalo kao paušalna ocena o svim vojnicima i oficirima. Zvučalo je i kao da ona nije ni kriva ni dužna – a već je ceo mandat u fotelji.

Što se ovog drugog tiče, sva je prilika da nikakvog zaključka neće biti. Ured za izbeglice je prekomandovao još 40 službenika u odeljenje koje češlja sumnjive navodne izbeglice, ali to je to. Debata je odavno zatrovana i tu nade u veliku pamet nema – dok liberalni deo javnosti ponavlja da je Nemačka dužna da pomogne ljudima u zbegu od rata i bede, tvrđe građanstvo bi najradije zatvorilo granice. Teško je reći kojih ima više.