U petak 23. jula 2010. godine jedno selo u avganistanskoj provinciji Helmand pogodila je raketa koju su ispalile savezničke trupe u Avganistanu. Poginulo je najmanje 52 civila. U tom regionu su se vodile borbe između NATO-a i radikalnih islamističkih talibana. Predsednik Avganistana Hamid Karzai rekao je da je raketu ispalila jedna od jedinica NATO-a i zatražio hitnu istragu. Portparol NATO-a Vejn Šenks izjavio je da on ovaj događaj ne može da potvrdi, te da nema indicija o civilnim žrtvama zbog jedne zalutale rakete. To je, međutim, samo indirektno tema ovog teksta.

Početkom ove nedelje internet portal Wikileaks uzdrmao je nekolicinu vlada, poremetio vojne planove Amerike i njenih saveznika u Avganistanu i ušao u istoriju novinarstva. Do sada nepoznati izvor dostavio je ovom portalu 91.731 izvorni dokument o ratu u Avganistanu od 1. januara 2004. do 31. decembra 2009. Tri nedelje pre nego što ih je objavio, Wikileaks je dokumenta dostavio redakcijama londonskog "Gardijana", "Njujork tajmsa" i nemačkog "Špigla". Sve tri redakcije utvrdile su da je materijal autentičan i da je njegovo objavljivanje svakako od javnog interesa i da omogućava bolje razumevanje rata koji je počeo 2001. godine.

Mnoge je objavljivanje tajnih američkih akata o ratu u Avganistanu podsetilo na slučaj "papira iz Pentagona" (Pentagon Papers) iz 1971. godine. Vrhovni sud SAD naložio je tada delimično objavljivanje tih tajnih dokumenata kojih su se dokopali mediji o tome kako je američka javnost obmanjivana o pozadini rata u Vijetnamu, što je bitno uticalo na povlačenje američkih trupa iz Vijetnama i okončanje rata. Bojazan Bele kuće je da bi nova afera curenja informacija iz Pentagona mogla presudno da utiče na i ovako sve slabiju podršku zapadnog javnog mnjenja vojnoj intervenciji u Avganistanu.

Wikileaks nikoga ništa nije pitao. Dokumenti su kao bomba bačeni na javnost zemalja čije se trupe nalaze u Avganistanu. Reč je o velikom broju vojnih izveštaja, pre svega oficira nižeg ranga, neposredno posle borbenih akcija. Izveštaji se čitaju kao nimalo ulepšani ratni dnevnik. Ogoljena istina i prećutkivani očaj američkih vojnika, akcije koje su pošle po zlu, kolateralne štete, haos i zbrka u redovima savezničkih snaga, civilne žrtve, zakazivanje visoke tehnologije, tajne specijalne jedinice Pentagona, antiameričko delovanje navodnih američkih saveznika – sve to se otvoreno za javnost nalazi na internet adresi www.wikileaks.org/wiki/Afghan_War_Diary,_2004–2010.

TUROBNA SLIKA: Dokumenti su objavljeni samo nedelju dana pošto su se predstavnici više od 70 država i organizacija susreli u Kabulu na konferenciji o Avganistanu. Oni su predsedniku Hamidu Karzaiju izneli svoje ubeđenje da će se situacija u njegovoj zemlji do 2014. godine do te mere popraviti da će bezbednost moći da garantuju avganistanski vojnici i policajci.

Takav optimizam zvuči cinično u svetlu tajnih dokumenata koje je Wikileaks objavio. Iz njih može da se izvede zaključak da je situacija skoro devet godina po početku rata u Avganistanu više nego turobna. Dokumenti pokazuju avganistanske vojnike kao bespomoćne žrtve talibana, otkriva se da talibani nisu haotična grupa loše naoružanih ljudi, već ozbiljan protivnik sa očiglednom vojnom obukom. Iz dokumenata proizilazi da je sever Avganistana, gde su stacionirane nemačke trupe, sve opasniji i da talibani sve češće napadaju. To će sigurno stvoriti ozbiljan problem za vladu Nemačke, koja je pre slanja svojih vojnika sever Avganistana označavala kao pravu banju u odnosu na druge delove poluokupirane zemlje.

Tri redakcije uticajnih medija kojima je kompletan materijal dostavljen izvukle su iz gomile podataka nove zaključke o ratu o Avganistanu: postojanje tajne američke jedinice koja lovi rukovodeće talibane, kako je Nemačka naivno uvučena u Avganistan, da visoka tehnologija mnogo češće zakazuje nego što se to priznaje, da Pakistan koji Amerika smatra za saveznika u borbi protiv terorizma igra dvostruku igru i da su tajne službe pokazale velike slabosti.

LOVCI NA TALIBANSKE GLAVE: U Avganistanu operiše američki Task Force 373, jedinica koja se sastoji od pripadnika specijalnih jedinica Navy Seals (foke) i Delta Forces. Ova jedinica operiše posve mimo komandne mreže saveznika u Avganistanu i naređenja prima direktno od Pentagona.

Njihova misija je da uhvate talibanske glavešine i teroriste – žive ili mrtve. Postojanje ove specijalne jedinice je uz mnogo truda godinama držano u tajnosti. Iz izveštaja o njihovoj borbenoj delatnosti može da se izvuče zaključak o listi protivnika koju treba da neutrališu. U američkim vojnim krugovima ta lista se naziva Joint Prioritized Effects List (JPEL). Na njoj se nalaze talibani, narko-bosovi, ljudi koji prave bombe i članovi Al kaide svi lepo sortirani po brojevima i nivou prioriteta za likvidaciju.

Kako piše "Gardijan" u jednom izveštaju od 17. juna 2007, vidi se da je Task Force 373 dobio naređenje da ubije prominentnog vođu Al kaide Abu Lait al-Libija i da to strogo treba da drži u tajnosti od ostatka savezničkih snaga. Specijalna jedinica je danima posmatrala školu kurana u kojoj su mislili da se nalazi meta. Međutim, pošto je pet raketa ispaljeno na školu, umesto al-Libija u ruševinama pronašli su šestoro mrtve dece. Još jednom teško povređenom detetu više nije bilo spasa.

Ovakvi događaji i samo postojanja tajnih jedinica lovaca na glave javno mnjenje Amerike opasno mogu da okrenu protiv planova predsednika Baraka Obame u Avganistanu.

NAIVNA NEMAČKA: Iz dokumenata može da se vidi da je Nemačka naivno srljala u rat u Avganistanu. Nemačka vlada je mislila da su njihove trupe stacionirane na relativno mirnom severu prilično sigurne. Situacija se, međutim, promenila već 2005. kada se značajno povećao otpor protiv stranog prisustva u toj regiji. Jedan od tamošnjih šefova naoružanih grupa Gulbudin Hekmatjar moral svojih vojnika dizao je tako što je vođama grupa davao između dva i 10.000 američkih dolara. Kako i kome ih je davao stoji u dokumentima koje je objavio Wikileaks. U bezbednosnoj proceni od 31. marta 2007, na primer, Nemci iz Kunduza pišu posle napada jednog bombaša samoubice: "Protivno očekivanjima regionalne komande sever i protivno našim predviđanjima, napadi pobunjenika ne posustaju." Nemačka vlada sve to je godinama prećutkivala.

BESPILOTNE LETELICE: U tajnom izveštaju sa istoka Avganistana od 17. oktobra 2009. može da se pročita kako je posve zatajila jedna bespilotna letelica. Kako bi sačuvali visoku tehnologiju, kopnene trupe upućuju se na mesto pada. U akciju je trebalo da krene šest američkih i 40 avganistanskih vojnika. Tražili su podršku iz vazduha. "Tokom kratkoročnih priprema za akciju avganistanski vojnici su se uplašili i odustali", stoji u izveštaju. Pretpostavljalo se da su i talibani locirali pad bespilotne letelice.

Dokumenti pokazuju da su dva tipa ovog "čudotvornog oružja" Predator i Reaper 38 puta pala zbog sistemske ili kompjuterske greške, ili zakazivanja ljudskog faktora. Svaka letelica košta između 3,7 i pet miliona dolara. Može preko dvadeset sati da izdrži u vazduhu dok ne pronađe cilj. Jedan od američkih stručnjaka za ove vojne bespilotne letelice kaže da one uopšte nisu bile spremne za upotrebu, ali da nije bilo vremena da se isprave greške. Za Ameriku padovi ovih letelica nisu samo finansijski problem, postoji bojazan da protivnik može da se dokopa visoke tehnologije. I sistem za daljinsko brisanje svih podataka takođe je u više navrata zakazao.

DVOSTRUKA IGRA PAKISTANA: Iz dokumenata proizilazi da je proklamovani saveznik Amerike u borbi protiv terorizma Pakistan, zapravo najveći pomagač talibana izvan te zemlje. Ugroženi talibani se povlače u Pakistan, iz Pakistana pokreću nove akcije. Talibanski regruti prelaze s lakoćom pakistansko-avganistansku granicu, pa i islamisti iz Evrope.

Prema izveštajima su pripadnici pakistanskih tajnih službi prisutni na sastancima pobunjenika u Avganistanu i utiču na njihovu ratnu strategiju i određivanje meta napada i ciljeva za samoubilačke napade. A Amerika Pakistanu godišnje daje milijardu evra, koji bi trebalo da služe za jačanje borbe protiv talibana. Vašington je energično zahtevao da Pakistan mora mnogo više da učini, kako ne bi ostao utočište za teroriste.

SLABOST AMERIČKIH TAJNIH SLUŽBI: Tajne službe bukvalno se guše u podacima. Zbog straha da nešto slučajno ne propuste posle terorističkih napada na američkom tlu 11. septembra 2001, izveštavaju o svemu i svačemu. Stručnjaci za bezbednost tvrde da se nebrojeni izveštaji previše koncentrišu na namere i pokrete protivnika, u slučaju Avganistana, dakle, samo na talibane. Ogroman broj analitičara bavi se skoro isključivo pravljenjem lista koji protivnici i gde treba da budu uhvaćeni ili ubijeni.

Međutim, izostaju analize o važnijim pitanjima, kao što su: štićenje avganistanskih civila, analize političkog okruženja, traganje za mogućim rešenjima za beskonačni sukob. Mnogo hiljada dokumenata pokazuje pre svega jedno – da je pobeda u Avganistanu neizvesnija nego ikada.

SANIRANJE ŠTETE: Bela kuća sanira štetu nastalu posle objavljivanja tajnih dokumenata. Robert Gibs, portparol Baraka Obame, rekao je novinarima doduše da bi objavljivanje tajnih dokumenata moglo da ugrozi živote američkih vojnika, ali je onda naglašeno ležerno dodao, da ne veruje da u njima ima išta novo. Bela kuća insistira na tome da svi ti izveštaji koji datiraju do decembra 2009. inače nemaju nikakve veze sa ratnim planovima Obame, jer je do tada rat protiv talibana vođen sa isuviše malim resursima i u Avganistanu i u Pakistanu. "Gardijan" citira jednog službenika američke vlade koji tvrdi da su sve te desetine hiljada dokumenata mešavina "glasina, gluposti i informacija iz druge ruke". Ali, postavlja se i bezbednosno pitanje, kako je tolika količina tajnih dokumenata uopšte mogla da procuri u javnost. A ni "Gardijan", ni "Njujork tajms", ni "Špigel" nisu baš toliko naivni, da objavljuju "gluposti i glasine".

Wikileaks: Robin Hud interneta

BORAC ZA ISTINU: Osnivač Wikileaks-a Džulijan Asanž

Wikileaks je internet stranica koja služi za "bezbedno masovno objavljivanje i analizu poverljivih dokumenata (‘leak’ – objaviti poverljivu informaciju bez zvanične dozvole)", piše na pomenutom sajtu koji postoji već tri godine i koji je za to vreme otkrio više skandala nego Vašington post za trideset. U svojoj arhivi Wikileaks ima preko preko 1,2 miliona dokumenata od disidentskih zajednica i anonimnih izvora.

"Naš primarni interes je raskrinkavanje totalitarnih režima u Aziji, bivšem sovjetskom bloku, podsaharskoj Africi i Bliskom istoku, ali očekujemo da budemo od koristi i stanovnicima ostalih regiona koji žele da obelodane nemoralno ponašanje svojih vlada i korporacija", dalje se predstavlja grupa sastavljena od "kineskih disidenata, novinara, matematičara, i IT ljudi", organizovana u neprofitnu grupu Sunshine Press, čiji se rad danas može pratiti na www.wikileaks.org.

"Mi ćemo uzeti i staviti našu reputaciju, naše advokate i naše živote iza informacija od političkog, diplomatskog i etičkog značaja, a rekao bih i istorijskog, koje su cenzurisane, klasifikovane kao tajne ili zabranjene. Ne uzimamo već objavljene informacije niti informacije od autora. Van tih ograničenja sve što primimo objavimo. Iz naše perspektive mi smo internacionalni izdavački servis i predstavljamo izvore i novinare na isti način kao što advokati predstavljaju ljude na sudu – mi ne ocenjujemo materijal koji primamo i objavljujemo", reči su Australijanca Džulijana Asanža, urednika Wikileaksa i dobitnika mnogih nagrada za medijsko delovanje. O uspešnosti rada njegovog sajta govori i podatak da do sada nisu izgubili nijednu od mnogobrojnih tužbi koje su im stizale.

"Problem sa dokumentima je objavljivanje i njihovo držanje pred licem javnosti, s obzirom na napade, kako ekonomske tako sudske", kaže Asanž i dodaje da oni uzimaju materijal iz celog sveta, "kako od ljudi iz Kine, koji se sreću sa represijom tako od novinara koji ne mogu da prođu uredničku cenzuru. Na taj način smo postali i specijalisti za objavljivanje "neobjavljivog".

"Opasnost po armiju SAD", kako je Wikileaks nazivan, funkcioniše na taj način što "pozivaju insajdere i whistleblowere (žargonski prevod na naš jezik bi bio "zviždač", "duboko grlo", cinkaroš), da im šalju tajna i kompromitujuća dokumenta vlada, korporacija i organizacija od značaja za javnost. Softver pomoću koga rade omogućava anonimno slanje pomenutih dokumenata", piše na jednom od mnogobrojnih blogova i foruma koji podržavaju ovu vrstu aktivizma (o fenomenu Wikileaks možete čitati i na početku ovog broja "Vremena" u rubrici Navigator).

Grupu savremenih boraca za pravdu navodno ne finansira nikakva zvanična organizacija niti neka od svetskih državnih institucija. Novac prikupljaju iz dobrovoljnih priloga, a za Wikileaks radi 1.200 osoba: novinara, boraca za poštovanje ljudskih prava, informatičara, volontera.

Internet avanturisti i istomišljenici Wikileaks a, na njihovom sajtu mogu pronaći i dokumenta koja govore o korupciji na Kosovu i umešanosti UNMNIK-a u nju.

M.R.

Brojanje žrtava

Od 2001. godine i početka potrage za Osama bin Ladenom u Avganistanu život je izgubilo preko 1800 NATO vojnika. Poređenja radi, u Iraku je od 2003. poginulo 4378. Prva američka žrtva u Avganistanu bio je oficir prve klase Nejtan Ros Čepmen iz San Antonija, iz Teksasa, koji je nastradao 4. januara 2002. godine.

Od svih poginulih vojnika najviše je Amerikanaca – oko hiljadu. Prethodni mesec je bio najsmrtonosniji – poginula su 103 vojnika, od kojih je 60 Amerikanaca. Od početka jula ubijeno je 57 pripadnika međunarodnih snaga. Tokom 2009. živote je izgubilo 520 vojnika.

Pored NATO vojnika, savezničkih snaga i talibana, u borbama stradaju i civili, novinari, bolničari… Sredinom jula, u napadu talibanskih ekstremista na sedište policije u gradu Kandaharu, pored osam američkih vojnika stradalo je i troje civila među kojima i prevodioci. Prošle godine ubijena su i dva novinara.

Od početka godine život je izgubilo 1074 civila. Civili ne stradaju samo od talibanskih napada, kao što se, na primer, desilo 19. juna kada je u vazdušnom napadu na istoku Avganistana slučajno ubijeno petoro civila, među kojima i troje dece.

NATO vojnici najčešće stradaju od ručno pravljenih bombi postavljenih uglavnom na putevima. Neretko se dešava da civili naiđu putem kojim se uglavnom kreću vojnici i zbog toga izgube živote. Gine se i zbog grešaka: avioni NATO-a su početkom ovog meseca na istoku zemlje greškom ubili pet savezničkih, avganistanskih vojnika i dvojicu ranili.

U zavisnosti od toga ko je izvor informacija zavisi i koliki je broj poginulih. Manipulacija brojem žrtava je beskrupulozna. Ove godine, 26. jula, avganistanski predsednik Hamid Karzai izjavio je da su u raketnom napadu NATO-a u južnom Avganistanu poginula 52 civila, uključujući žene i decu. Predstavnik NATO-a, pukovnik Vejn Šenks, potvrdio je da su saveznički vojnici vodili borbe sa pobunjenicima u tom okrugu, međutim, on ukazuje da "prvobitni izveštaji ne potvrđuju da su civili među poginulima, kao ni da su rakete pogodile neželjene mete".

M. R.