Za "Vreme" iz Severne Dakote

Gradić Kenoša, država Viskonsin. Policajci navodno dobijaju prijavu za nasilje u porodici i odlaze da privedu Afroamerikanca Džejkoba Blejka. Blejk odbija da bude priveden, policajci dva puta bezuspešno pokušavaju da ga savladaju elektrošokerom, nakon toga prete revolverima, ali im Blejk ljutito okreće leđa i kreće ka svom džipu. Sve se dešava usred bela dana, ljudi stoje okolo i gledaju. Blejk otvara vrata kod vozačkog sedišta i naginje se. U tom trenutku ga jedan policajac hvata za majicu, povlači ka sebi i puca mu sedam puta u leđa. Neko od prisutnih sve snima mobilnim telefonom i kasnije postavlja na Jutjub. Jedna žena u blizini počinje da vrišti, ostali policajci prilaze. Na zadnjem sedištu tri Džejkobova sina gledaju kako beli policajac njihovom ocu ispaljuje sedam metaka u leđa.

Novine posle nekoliko sati izveštavaju da je Džejkob preživeo, ali da je paralisan od struka naniže, mada ima šanse da je paraliza privremena. Njegov otac kaže da protiv njega postoji optužnica, da se ispred bolničke sobe nalazi policajac, a da je Džejkob pod jakim lekovima i lisicama vezan za krevet. Tokom dana pristižu nove informacije, pominju se nož u kolima i poternica, da bi zatim poternica bila povučena a lisice uklonjene. I ova nepotpuna slika je, međutim, dovoljno rečita: kakva god da je "istorija slučaja", ponašanje policajaca je bilo nedopustivo. Nakon što je beli policajac u maju ove godine ubio Afroamerikanca Džordža Flojda, nakon masovnih protesta protiv rasizma, desetina i stotina snimaka i izveštaja o policijskoj brutalnosti, naročito prema crncima, mnogi Amerikanci ne mogu da veruju da se to ponovo dešava.

I pošto je opet izostala brza i odlučna istraga o prekomernoj upotrebi sile policije, ubrzo su počeli mirni protesti na ulicama Kenoša, koji se noću pretvaraju u nemire: pale se automobili, žvrljaju fasade, lomi staklo na prozorima i izlozima radnji, krade se po prodavnicama, prestupnici se jure sa policijom koja ne uspeva da ih obuzda. Guverner države Viskonsin poziva u pomoć nacionalnu gardu, uvodi se policijski čas. Porodica Džejkoba Blejka moli da se prestane sa nasiljem i distancira se od prestupnika.

UBISTVENI POHOD

Dve noći kasnije još dvoje ljudi je ubijeno, a jedan je izgubio ruku. Ubica nije bio iz redova izgrednika koji pale i ruše. Iz poluautomatske puške AK-15 je pucao Kajl Ritenhaus. To je veoma efikasno vojno oružje za uništavanje žive sile, njime se ne ide u lov na jelene i zečeve. Kajl, koji živi u gradiću Antioh u susednoj državi Ilinois, dogovorio se sa drugarima iz svoje fejsbuk-grupe i sa AK-15 krenuo u rat u Kenošu, Viskonsin. Fejsbuk je ignorisao upozorenja da je ta grupa potencijalno opasna.

Kajla i njegove drugove u Kenoši policija je dočekala raširenih ruku. Zahvalila im se što su im pritekli u pomoć, podelila im boce sa vodom. Sve se dešava noću, za vreme policijskog časa, kada na ulici ne bi smeli da budu civili. Kajl Ritenhaus ima sedamnaest godina. Čak ni po veoma liberalnim zakonima Ilionisa i Viskonsina, maloletnici ne smeju da nose oružje, a kamoli da sa njim prelaze državne granice. Sve to su policajci zanemarili.

Prvo ubistvo je snimljeno iz daljine. Saznajemo da je ubijeni pretio Kajlu i provocirao ga, bacio na njega nekakvu kesu. Kajl je zapucao i na mestu ga ubio. Pritrčalo je nekoliko mladih ljudi. Kajl je počeo da beži, nekolicina prisutnih je potrčala za njim i pokušala da ga uhvati. Jedan ga je sustigao i oborio, pa je Kajl ponovo zapucao. Jedan čovek ga je udario skejtbordom i pokušao da mu izbije pušku iz ruku. Kajl je ga je ustrelio, ustao i nastavio da trči. Trčao je prema policiji. Među onima koji su ga jurili bar jedan mladić je držao pištolj u ruci, ali jedino je Kajl zapucao. Kada se dovoljno približio policiji, potera je prestala. Kajl je usporio korak, digao ruke i sa AK-15 obešenim oko vrata, kojim je nekoliko minuta ranije ubio dvoje ljudi, krenuo ka policiji. Niko mu nije prišao, niko mu ništa nije rekao. Zašao je iza svetla koje su bacali farovi policijskih kola i nestao iz vidokruga. Saznajemo da ga je policija pustila da prođe i ode kući. Sutradan ujutro su ga ipak uhapsili i optužili za ubistvo s predumišljajem.

RITENHAUSA ZA PREDSEDNIKA

U roku od nekoliko dana u istom gradu policajci iz iste stanice jednom neposlušnom crncu su pucali u leđa kada nije hteo da ih posluša, a teško naoružanog dečaka koji je ubio dvoje ljudi nisu ni pokušali da zaustave na mestu zločina. Ponašanje policije u ova dva slučaja veoma teško može da se razume kao bilo šta drugo osim upravo ono protiv čega glas dižu protesti Black Lives Matter: sistemskog rasizma koji najveći deo američkog društva više ne može i ne želi da toleriše.

Desnica, međutim, stvari vidi drugačije, pa je sklona čak i da postupke Kajla Ritenhausa tumači u povoljnom svetlu. Tako je autor jedne od najgledanijih emisija na desničarskoj televiziji Foks njuz Taker Karlson svom milionskom auditorijumu postavio sledeće pitanje: "Da li ste zaista šokirani što su naoružani sedamnaestogodišnjaci odlučili da održavaju red kada niko drugi to neće da radi?" Gledaocima je poručeno da je Kajl Ritenhaus neka vrsta izaslanika zabrinutih građana, zato što su demokratske vlasti, gradonačelnik Kenoše i guverner Viskonsina, zakazale pa je Kajl u najboljoj američkoj tradiciji uzeo stvari u svoje ruke. Demonstranti su predstavljeni kao nasilnici i neprijatelji.

Ovo Karlsonovo pitanje, kao i mnoge slične izjave pristalica predsednika SAD Donalda Trampa sugerišu da beli Amerikanci imaju svako pravo da se suprotstave nasilnicima koji krše red i zakon, pa i oružjem. Na Republikanskoj konvenciji prošle nedelje tako su govorili i Mark i Patriša Mekloski iz Sent Luisa, bračni par slavan po tome što je oružjem – kao karikature Bonija i Klajda – pretio demonstrantima koji su prolazili pored njihove kuće. Jedan od najprobojnijih glasova radikalne desnice u Americi, ekstremista i zvezda vodilja za dobar deo desničarskih glasača En Kolter na Tviteru za Kajla Ritenhausa jednostavno kaže: "Ja ga hoću za mog predsednika!"

VELIKE PATRIOTE

Naravno da sve počinje od vrha. Na novinarsko pitanje da prokomentariše ubistva u Kenoši, predsednik Tramp čak nije bio spreman da uopšteno osudi nasilje i tako, makar indirektno, postupak Kajla Ritenhausa.

Svi ti prikriveni i otvoreni podsticaji su već narednog dana, prošle subote, urodili konkretnim plodom. Trampove pristalice su obrazovale kolonu od više stotina vozila, uglavnom kamioneta ukrašenih ogromnim zastavama i transparentima, i sa dobro naoružanim putnicima krenuli u Portland – jedan od gradova koji im je trn u oku jer je posle dugotrajnih protesta i dalje u nekoj vrsti "levičarsko-anarhističkog", uglavnom benignog mamurluka. Tramp je odmah tvitovao "Velike patriote!".

Nevolje su počele već na ulazu u grad, kada je pokret Black Lives Matter, koji tu još vodi glavnu reč, pokušao da zaustavi kolonu, a policija intervenisala i omogućila joj da uđe u grad. Planirana provokacija je uspela, ljudi na ulicama su besno reagovali, a trampisti su iz kamioneta odgovarali istom merom, pa još ispaljivali kapsule sa bojom i suzavcem i opasnom brzinom jurili ulicama kojima su ubrzo zagospodarili. Nakon nekoliko sati dogodilo se ono što se moglo očekivati: jedan čovek je ubijen.

U trenutku dok nastaje ovaj tekst poznato je samo da je ubica najverovatnije pripadnik jedne desničarske ekstremističke organizacije i da je uhapšeno desetak ljudi. U svim dosadašnjim protestima redom su samo desničarski ekstremisti potpirivali fizički, pa i oružani obračun sa demonstrantima na suprotnoj strani. Sada postoji bojazan da se protestima protiv rasizma i Donalda Trampa priključe ljudi spremni za oružani okršaj, da situacija postane do te mere dramatična da bi Trampu mogla da posluži kao povod da na ulice izvede federalne snage i sebe predstavi kao predsednika koji odlučno rešava konflikt i kao izgovor za konačno uspostavljanje autoritarnog režima. Pod pretpostavkom, naravno, da to učini uspešno.

KO PODSTIČE NASILJE

Uticajna kolumnistkinja "Vašington posta" Dženifer Rubin prebacuje medijima što još uvek nisu spremni da dovoljno jasno kažu kako stvari stoje – da "Tramp podstiče nasilje", da "Tramp ohrabruje ‘vigilante’". Od samog početka njegove reči unose razdor i provociraju, piše Rubinova. Kada Tramp u govoru na završnoj večeri Republikanske konvencije kaže da je demokratski kandidat Džo Bajden "trojanski konj" anarhističke levice i da je glas za Džoa Bajdena glas za to da se daju "odrešene ruke nasilnim anarhistima, podstrekivačima nemira i kriminalcima koji su pretnja za naše građane", onda to nije ništa drugo do povlačenje jasne linije između "nas" i "njih", linije koja odvaja prijatelje od neprijatelja. Neprijatelji su svi koji nisu uz Trampa i svi bez razlike jednako zaslužuju da budu meta.

Na drugoj strani, demokratska kandidatkinja za potpredsednicu Kamala Haris iznosi poziciju demokrata i, ciljajući na događaje u Kenoši, kaže: "Uvek moramo da branimo mirne proteste i mirne demonstrante. Ne smemo da ih brkamo sa onima koji pljačkaju i vrše nasilje, uključujući tu i mladića koji je pucao i koji je uhapšen pod optužbom za ubistvo." Ni Bajden ne propušta priliku da se izjasni o događajima u Portlandu pa, između ostalog, kaže: "Neprihvatljivo je da se puca na ulicama tog velikog američkog grada. Ja bez ikakvih ograda osuđujem nasilje. I pozivam Donalda Trampa da učini to isto." Bajden često podvlači da "današnja Amerika nije Bajdenova, već Amerika Donalda Trampa", odnosno da su i za red i za nered odgovorni ljudi na vrhu vlasti. Ljudi protestuju i izlaze na ulice zato što su nezadovoljni i traže da se nešto učini, kaže Bajden i obećava da će, kada na vlast dođu oni koji su spremni da se sa time suoče, situacija biti radikalno drugačija, te da primenom grube sile ništa ne može da se reši.

POTPUNA BESRAMNOST

Trampova pozicija da baš zato što je situacija loša treba glasati za aktuelnog predsednika, kako bi on, nakon što bude reizabran, sve popravio i nije toliko apsurdna kao što se čini na prvi pogled. Tramp time biračima poručuje da njegov drugi mandat neće biti isti, da će tek tada moći da učini i primeni nešto što sada ne može. Niz komentatora, na prvom mestu nekadašnji Trampovi bliski saradnici kao bivši državni sekretar Džon Bolton i bivši šef kabineta u Ministarstvu za nacionalnu bezbednost Majls Tejlor, distancirali su se od Trampa ne zbog načelnog ili ideološkog neslaganja, već zbog ignorisanja zakona, proizvoljnosti i okrutnosti Trampove uprave. Oni neprestano upozoravaju da su samo predstojeći izbori kakva-takva kočnica koja usporava Trampa, da se predsednik zbog njih suzdržava. Ako jednom ta pretnja bude uklonjena, sva je prilika da bi stvari mogle da budu dosta drugačije, a veliko je pitanje da li je američka demokratija dovoljno snažna da to izdrži.

Kandidat "reda i mira" Donald Tramp već sada je u ratu i sa zakonima i sa normama političkog ponašanja. Republikanska konvencija se završila predstavom ispred Bele kuće što je koliko do juče bilo nezamislivo, jer je to privremeno prebivalište predsednika koje, kao ni bilo koji drugi resursi i imovina federalne države, ne bi smelo da se zloupotrebljava u izbornoj trci. Tramp je sa Melanijom izašao na balkon Bele kuće da mahne zvanicama kao da je to njegov lični zamak. Bivši svetski prvak u šahu, a danas borac protiv Putina i komentator američkih prilika Gari Kasparov kaže kako su u Americi "zakoni protiv takve vrste iskvarenosti nepisani, nesprovodivi ili suviše spori da bi imali bilo kakvog učinka". Tramp ih krši s toliko pompe, prkosa i kiča da je očigledno namera bila i to da fascinira svoje pristalice. "On time pokazuje koliko je moćan, slobodan od svih stega ne bi li ga njegove pristalice videle kao mačo otpadnika od zakona. Gnev i zgražavanje opozicije je upravo ono što on želi, jer tada opozicija deluje nemoćno", objašnjava Kasparov. To potvrđuje i jedan iz grupe republikanaca, koji sa mnogo energije rade protiv republikanskog predsedničkog kandidata Dejvid Fram: "Za one koji mu se dive, jedna od njegovih najprivlačnijih osobina je njegova potpuna besramnost. Kada učini nešto loše, on se time hvali."

Završno veče Republikanske konvencije od norme je odudaralo i po tome što je u publici ispred Bele kuće bilo hiljadu i po zvanica bez maski i bez makar simboličnih pokušaja da se fizički distanciraju. To je protumačeno kao još jedan vid inata i pokazivanja srednjeg prsta predsednika SAD. U ovom trenutku odluka Trampa i njegove partije je da ignorišu zarazu i da o njoj govore u prošlom vremenu iako i dalje broj mrtvih dnevno ne pada ispod hiljadu.

Istraživanja javnog mnjenja u poslednje vreme potvrđuju da su Trampovi glasači – oni najverniji čine oko trećine biračkog tela – zadovoljni takvim njegovim držanjem i postupcima. Posle nekoliko nedelja dobrih vesti za Bajdena, trenutno se njegovo vođstvo u odnosu na Trampa smanjuje. Nervoza vlada na obema stranama, koje ove izbore ne vide kao političku borbu, već kao pitanje opstanka. Demokrate veruju da je na kocki spas Amerike koja mora da se odupre autoritarizmu, a Tramp vrlo dobro zna da je nedodirljivost koju mu nudi predsednički položaj jedini spas za njega lično.